Zoran Ilić: Fejsbuk prijatelj (#1)

Pero urednika Prozaonline, Zorana Ilića, ispisalo je prvu priču na postavljenu temu. Kada bismo je stavili u nekadašnje okvire, podsjetila bi mnoge čitatelje na proslave matura koje su izbjegavane uglavnom iz sujetnih razloga, ili statusno povezanih sa siromaštvom i obiteljskim neprilikama. Tu su se postavljala pitanja tko je više postigao u životu, tko je deblji ili viši, čija žena je ljepša i slično. U ovoj priči, riječ je o žalu za priželjkivanom sportskom karijerom i neočekivanom duhu koji izranja iz prošlosti podsjećajući na bolnu točku skrivanu godinama u tajnovitim hodnicima nekadašnjih mogućnosti. Fejsbuk, dakle, može lako oživjeti „virus“ kojim smo zaraženi jednom u djetinjstvu.

1.

Povod za kontakte između mog vršnjaka i mene je bila fotografija. Ni on a ni ja nismo na njoj bili, međutim obojicu nas je za nju nešto vezivalo: likovi na davnoj novinskoj fotografiji.
Tako je između nas dvojice započela prepiska. Istovremeno, dok smo razmenjivali imejlove, ja sam listao fotografije na njegovom profilu. One su govorile o uspešnoj sportskoj karijeri mog novostečenog fejsbuk-prijatelja, kao i o njegovim davnim fudbalskim počecima.
Ono što je meni bilo zanimljivo jeste da su njegovi fudbalski počeci doticali vremenski period kada sam se i ja bavio fudbalom. Otkrio sam da smo obojica trenirali u istom klubu, imali iste drugove, saigrače… Možda i igrali jedan protiv drugog? Na fotografijama sam prepoznavao dečake sa kojima sam svakodnevno trenirao. Bili su godinu-dve stariji i delimično izmenjeni.
Priznajem da me jedino zanimao taj segment sportske karijere mog vršnjaka. Vreme kada smo delili iste svalčionice, nosili iste dresove…
Fotografije su predstavljale ekipu na fudbalskim turnirima širom SFRJ. Naravno, na njima mene nije bilo, a nije ni trebalo da me bude! Bio sam dve-tri godine stariji od mog fejsbuk-prijatelja. Ali, znao sam da su postojale i fotografije nastale u istom vremenu na kojima sam i ja mogao da budem.
Iskoračio sam iz tog idiličnog sveta nesvestan da on i dalje nastavlja da funkcioniše, da njegovo funkcionisanje ne zavisi od mene: moje prisutnosti ili odsutnosti. Slično kao kada posekotina na koži zaceli ne ostavljajući nikakve posledice. Možda samo jedva vidljiv ožiljak? Teško primetan ožiljak na koži koji je vremenom sve manje vidljiv. Eto, to sam ja bio: ožiljak koji je što pre trebalo da nestane.
Ali, ti dečaci, tinejdžeri na fotografijama ozbiljnih izraza lica! Bezbrižno su tekli njihovi dani. Za njih je to davno vreme imalo kontinuitet, kao što je za mene imalo potpuni diskontinuitet.

2.

Nekoliko dana je prošlo, i ja sam sredio utiske, oporavio se od šoka koji su na mene ostavile davne fotografije. Vratio sam se svakodnevnom životu.
Međutim, nisam imao hrabrosti da ponovo listam fotografije na profilu mog Fejsbuk-prijatelja. Trebalo ih je što pre zaboraviti.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *