Nataša Dostić: TAKMIČAR

Na televiziji ništa osim olimpijade. Trčanje. Nikako da zapamtim kako se stručno zove ova disciplina. Ima neka odrednica po dužini staze, znam, i nešto u vezi brzine. Nije ni važno, trčanje je dovoljno. Sport, na večitu žalost mog oca, nikad nije bio moja pasija. Ali izbora nema. Ostavljam televizor da radi i pokušavam da nađem pregled programa u novinama.
Takmičari se spremaju za start. Svetski prvak u krupnom planu. Atletsko telo, uski šorts i trik majica. Posmatram ga preko raširenih novina. Najveći utisak ostavlja njegova koncentracija. Svet je prestao da postoji, ostala je samo staza. Bezobrazno duga, po mom mišljenju. Prikazuju je u potpunosti, a zatim opet prvaka, samo lice. Osetih divljenje, spontano. Njegovo lice bila je čvrstina. Odložih novine.
Počinje trka. On kreće polako. Čudim se, zašto ne ubrza?! Na licu mu mir, kao da je kod kuće i pije nedeljnu kafu. Potpuni nesklad sa situacijom. Prešao je prvu trećinu staze. U sebi, počeh pomalo da se rugam. Kakav je ovo svetski šampion, nije ni među prvih deset. Gledam ostale takmičare. Krenuli su jako, silovito. Na njihovim licima borba, negde i nadmen poluosmeh, odlično napreduju. On i dalje u miru. Pa, dobro, odlučih da se sažalim, možda nije u formi.
Iza njih ostala je polovina staze. Svetski prvak u punom kadru. I dalje mir ali … kao da vidim još nešto. Izbio je u prvih deset. Poslednja trećina trke. Lice se pretvorilo u snagu, oči mu čudno sjaje. Izbio je u prvih pet. Podseća me na pantera, jednaka je brzina i jednaka čelična usredsređenost. Još par metara, još jednog takmičara treba prestići. Uhvatih sebe kako mi se znoje dlanovi i sedim na samom kraju stolice, kao da mi se radi o životu. Ni na kraj pameti mi nije da ugasim televizor.
I pobedio je! Ispustih zvuk olakšanja. Olimpijski šampion, prvak sveta u trčanju! Čekam da mu prikažu lice, čekam i njegovo olakšanje. Opet se iznenadih, jer ga ne videh. Na licu prvaka, u njegovim očima, nema olakšanja, ali zato ponos velik kao svet. Neko mu je dobacio zastavu u koju se ogrnuo. Ljudi mu prilaze, čestitaju, bacaju mu cveće a on se smeška, ali zahvaljuje se mehanički. Pogled mu je prikovan za nekog u publici, i kao da govori :
’Evo, za tebe! Još jednom! Još sto puta!’ – U koga li gleda?!
Dodela medalja. Penje se polako na središnje postolje, usput čestitajući drugom i trećem mestu. Oseća se da je iskren, nema taštine. Krupni kadar lica. Opet onaj nerazumljivi mir. Smeši se, ali nekeko stidljivo, kao dete kad ga roditelji hvale svojim prijateljima, kao da jedva čeka da pobegne. Saginje se da primi medalju, prima pohvalu i rukuje se s uručiocem. Sve stidljivo.
A zatim se vraća ponos u celo njegovo biće. Dubok, iskren, ljudski. Svira se himna.
Moja se misao vratila na njegovu fokusiranost, onu s početka. Sigurno se koncentrisao na cilj, u tome je smisao, mislim ja. Ali kako?! Pitam se čime li se hrabrio, da li je mislio:’Ja sam pobednik!’ – ili je mislio: ’Dokazaću da mogu da pobedim!’
Šta ga je to guralo napred?! Je li njegova snaga u taštini, ili je to ipak pobuna?!
Šta god, aplauz je sve nadglasao.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *