Marko Antić: DAN HIBERNACIJE

Dejan je ležao pokriven jorganom i blenuo u laptop. Imao je preko trideset i država mu je dugovala tri plate na ime stručne prakse koju je obavljao i koju će obavljati i naredna tri meseca. A posle? Trudio se da o tome ne razmišlja jer bi ga jeza i anksioznost brzo uzimale pod svoje. 
Nije mu se ustajalo, pre par sati je već obišao oca. Otac je živeo bogatije, ostvario se u nekom drugom sistemu i sada je čekao na penzionisanje, ništavilo, građanski rat, smrt. Govorio je o fašistima, lakrdiji, MMF-u i apsurdnom, nakaradnom televizijskom programu koji ne prikazuje pravo stanje nacije i regiona. Ocu je trebalo društvo, trebala mu je žena, trebali su mu novi zubi da više ne mora da melje kikiriki i orahe i izbegava čvršću hranu. Dejan oko toga nije mogao mnogo da mu pomogne, osim da ga malo sasluša. Ručao je, doneo ocu drva, okupao se i zavio u salvetu polovinu mekike koju će poneti natrag, za večeru. Zatražio je od oca nešto za smirenje. Dobio je dve zelene tablete, moguće ublažavanje nemira subotnjeg popodneva. Toliko je otac mogao njemu da pomogne.
Pošto mu je Internet bio isključen zbog neplaćenog računa, startovao je video-igru preporučenu od strane druga iz mladosti, sada poznatog umetnika. „Hi-Men i Gospodari Svemira“. Dobro, staro detinjstvo. Jedan od retkih perioda koji vrede. Igra je bila na nivou potrebnom da udovolji Dejanovoj nostalgiji. Verno urađeni pokreti junaka i zvučni efekti, kao u kultnim crtaćima. Ali, magija se okončala prerano. Kao da je igra zapravo reklama, najava za neku dužu igru… Dejan se tešio time što je na kraju pisalo: To be continued…
Zatim je dobio poruku od devojke. 
„Dušo, potrošila sam novac, sačuvaj za voz, za oba pravca, a kondome ću uzeti ja, na recku. Kako si?“
Devojka je živela i radila u susednom gradu. Što se posla tiče moglo bi se reći da ju je sreća poslužila, mada je u suštini bila rob provincijskog kapitalizma kao i drugi. Iako dosta mlađa od Dejana, imala je dovoljno radnog iskustva i zarađivala je malo više od njega.
„Važi, Štene. Jedva čekam da mi isplate ovo pa da probamo to zeleno pivo i posetimo bioskop. Dobro sam, uglavnom. Kako si ti?“
„Stomak me je mučio i malo sam se smorila. Napolju je sunčano, sedi mi se u parku…“
„Sutra. Grlim. Ušuškaj tibu kad dođeš kući. Poneću ti par diskova. Ljubim te!“
„I ja tebe. Medved…“
To mu je izmamilo osmeh. Pre nekoliko dana su se dobro proveli. Duga šetnja u sumrak, prepričavanje filmova, serija i novosti oko porodice i društva, a onda otkriće: kapija lokalnog stadiona nije zaključana, lep teren za fudbal i nestašluke. Ušunjali su se, otkrili još jednu odškrinutu kapiju koja vodi ka stepeništu i tribinama, provukli, popeli i smestili što je udobnije moguće. Nisu gubili vreme: zagrljaji, poljupci, kraća predigra i strastven oralni seks, njeno nesebično udovoljavanje njemu. „Nemoj pantalone, hladno je i još uvek mi traje ciklus, biće vremena u krevetu za neki dan, opusti se…“
Iz tašne je izvadila crnu čokoladu i maramice i posedeli su tu još desetak minuta uživajući u pejzažu, čokoladi i tišini. Ako jednom budu bili u braku, potrudiće se da ne odustanu od ovakvih mini-avantura. Ostatak večeri su proveli u obližnjem rok kafiću. Dve tekile ( limun, so ) i dva točena od pola litra. Na recku.
Dejan se promeškoljio u krevetu. Vreme je sporo prolazilo. Razmišljao je o kvalitetnijim serijama koje je tokom života pratio ili ih prati povremeno. Načinio je spisak u glavi.
– Game of Thrones
– True Detective
– House of Cards
– Dexter
– Californication
– The Borgias
– The Simpsons
– Breaking Bad
– Lost
– Young Indiana Jones Chronicles
– South Park
– My Name Is Earl
– Battlestar Galactica
– This Is England ‘86, ’88
– The Twilight Zone
– Sivi dom
– Zaboravljeni
– The X Files
Lepo, veći deo „esencije“, jeftina i dostupna zabava za maštovite i pomalo dokone ljude. Ono što Srbiji fali je dobra serija u žanru folklorne fantastike i horora, pomislio je. A i lobotomija koju prate elektrošokovi hrabrosti. Pustio je muziku: „Classical Music Mix – Best Classical Pieces Part II“, kompilaciju preuzetu sa Jutjuba.
U stan mu je ušla majka. Subotom je obilazila poznanice. Danas je jednoj prodala kvalitetnu tašnu Dejanove pokojne babe za petsto dinara. Od tih para je kupila namirnice za naredna dva-tri dana. Da živi u nekoj od bogatijih inostranih zemalja odlično bi zarađivala od prodaje umetničkih slika i časova crtanja. Ovde je osuđena na preživljavanje zajedno sa ostalim umetnicima, radnicima, seljacima, građanima.
Dejan je ležao pod jorganom i piljio u prazno. Prikupljao je snagu, za nešto. Svi su ključali u istom grotlu. 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *