Armin Huseinović: Naš zajednički prijatelj Marko

Biografija – Rođen sam 01.09.1982. godine u Sarajevu gdje završavam osnovnu školu i gimnaziju. Trenutno sam apsolvent na odsjeku za bosanski jezik i književnosti naroda BiH na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Amaterski se bavim glumom i režijom. Pjesme sam počeo pisati još kao dijete, u ratu, i nikad se nisam uspio riješiti tog isprepadanog djeteta, ni u poeziji, ni inače. Objavljiv’o sam u „Rukopisima 33“, zatim u „Znaku“ i „Svesci“. S poezijom sam, također, učestvovao na Aprilskim susretima u SKC u Beogradu 2011. godine.

Ona se igra. Skakuće naokolo po troli i od sjedišta pravi tobogan. Negdje u džepu nađoh neke bombone, a njena majka me zabrinuto pogleda i privuče je sebi. Naravno. Osim vozača, samo nas je troje u troli, a ja u sedam ujutro smrdim na rakiju, a ruke se svejedno tresu. Sve je u redu, gospođo, ne brinite se. Samo sam radio noćnu. A noć se baš odužila.

* * *

Posljednji gosti iz restorana su otišli već oko pola jedanaest. Konobar Dule mi namignu s vrata i dobaci mi ključeve. Dok sam gasio svjetla, njegov peugeot je već bio na Marin dvoru. Ubacih još par cjepanica u kamin i iz Duletovog skrovišta izvadih flašu. Kruška. Domaća, naravno. Osluškujem. Zvuk šapa na stepenicama i već mi se gnijezdi pod nogama. Haver. Hotelski pas čuvar i partner za monolog. Onda malo bluesa i Oscar Wilde. Haver podiže glavu i zareža.
-Šta je, ne paše ti blues?
Nije do bluesa. Neko ide. Dvoje. Prosijedi tip sa licem pacova i istim takvim repićem na kojem bi mu pozavidjeli i južnoafrički svodnici i bar dvadeset godina mlađa cura koja mi je odnekud čak i poznata. Trese se. Pa i nije baš tako hladno večeras…
-Dobra večer! Izvolite?
-Čekamo prijatelja. Marko ili tako nešto. On je tu gost…
Marko ili tako nešto? Tek kad je zaklonila lice, prepoznah je. OŠ „Prvi maj“, pa gimnazija, pa modne piste i tatini sinovi, zatamnjena i zamagljena stakla na sarajevskim parkinzima, ex i malo spida i…
-Pričekajte ga unutra, hladno je.
-I nije toliko. Hvala.
Haver reži. Zatvorih vrata i nasuh rakiju.
-Pusti, Haver. I nije više neka riba. Treb’o si je vidjeti prije par godina. Sad…
Sad se trese. Šapće nešto na uho onom pacovu, obavještava ga, valjda, ko sam, on joj daje paketić i oboje ulaze.
-Oprostite, dama bi trebala u toalet.
Dama? Pa, bilo je još nečeg damskog u tom pogledu. Prilično duboko, ispod očaja i popucalih kapilara, ali ne tako duboko da nisam mogao zaroniti. Jedva izronih!
-Samo izvolite!
Šutimo. U toaletu dama pokušava da šumom vode prikrije lupkanje kartice po ogledalu i uvlačenje žućkastih linija. Haver reži.
-Kafu?
-Ne, hvala. Sad će i ona…
A tu je i njihov jaran Marko. Ili tako nešto.
-Hello, Marko!
Marko je Haićanin i, osim ako nam nije dao lažne podatke kako bi prikrio svoje balkansko porijeklo, zove se Phill. I nije mu baš previše drago što sam i ja tu.
-It’s OK.
-Oh, I see. So, where’s the girl? Is she really a model?
„Marko“ očito misli da sam i ja u „talu“. A Pacovu očito ne ide engleski.
-Šta kaže?
-Pita gdje je ona.
Tu je. Živa, srećom. Oči mi se odbijaju o njen staklasti pogled. Već s vrata naskače na zajedničkog nam druga Marka i on je odnosi u svoju sobu.
-Može li sad kafica?
-Molim?
-Mislio sam da pričekam dok…
-Mlijeko?
-Bez.
Napravih mu kafu i natočih krušku. Ovo bi mog’o biti prilično dug sat. I Haver se nezgodi.
-Je li tvoj?
-Nije.
Sipam ponovo. Sebi. On svoju nije ni pomiris’o. Šutimo. Nije mi baš do kurtoaznog razgovora sa svodnikom. Posebno ne Njenim svodnikom. Šta da ga pitam? Ima li posla?
U sobi broj 24 psovke na oba jezika i lupanje. Pacov izvadi nož iz džepa i potrča prema stepenicama.
-Haver!
-Grrrr…
Ipak stade.
-Vrati to u džep!
I galama na spratu prestade. Telefon. Naš zajednički prijatelj Marko.
-Šta je bilo?
-Kaže da mu je maznula lovu. Hoće da zove muriju.
Bio je na ulici prije nego što sam završio rečenicu. Dobro, jedan manje.
-May I talk to her?
Udara je slušalicom telefona po glavi.
-Majke ti, jesi li ti normalna? Hajd’ vrati mu lovu i reci da ću sad ja njemu zvati muriju ako te još jednom udari. I onaj tvoj se ispalio. Vrati lovu, i siđi dole.
Sišla je. Razbio joj je arkadu. Nekako nađoh prvu pomoć i zaustavih krvarenje. Šutimo. A šta bih joj i rek’o?
-Kemo, gdje si sad?
Kemo je taksista. I on radi noćnu. I blizu je, srećom.
-Doći će taksi sad po tebe. Moj jaran. I gledaj da i ostaneš kući. Valjda ti je dosta belaja za večeras. Boli li?
Gleda me. Nema više stakla na pogledu.
Evo i Keme.
-Buraz, je li ovo ona…?
-Nije više. Samo vozi. Nerkeza Smailagića 6.
Zastade pred autom.
-Stvarno se još sjećaš adrese?
-Hajd’ kući. I nemoj više dolaziti u ovaj hotel.

* * *

Mama i curica izlaze na Hrasnom. Mama se još uvijek zabrinuto osvrće. Sve ok, gospođo. Nisam ja od onih… Samo sam radio noćnu. A noć se baš odužila.

One Response to Armin Huseinović: Naš zajednički prijatelj Marko

  1. Alisa каже:

    hm, ne znam da li si samo „lupio“ tu adresu, ali ime ulice me podsetilo da i ja imam prijatelja na toj adresi, samo na broju 9.. to je bila nekad Španskih boraca, jel tako? Inače dobra ti je priča, zanimljiva…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *