Vesna Disić: Nestaju dokumenta I LJUDI PADNU U TRANS

Prva pripovetka iz ciklusa »Beg iz Šošenka zvanog VSVZ« /žargonske priče

Ponekad se nebo nad ovim velikim skupom zgrada i ulica koji naivni nazivaju grad naoblači. Sa Severa krene jak vetar, nosi lišće ako je jesen, suve male pahulje, tek juče napadale, ako je zima, a ešarpe i šeširiće dama ako je leto.
To je ono što se uglavnom događa u retkim pauzama u kojima novonikle TV stanice nisu u stanju da proizvedu dovoljnu količinu gluposti za pranje mozga.Tad stanovnici velikog skupa zgrada, ovisno o svom društvenom položaju malo dahnu dušom. Sve potiho mumljaju u sebi..ih, da im grom pogodi repetitor – baš bi` voleo…. Ali, ni ti gromovi nisu što su bili, pa se kako je već napomenuto u brilijantnom uvodu stanovnici velikog skupa zgrada (zvaćemo ih nadalje radi ekonomičnosti SVSZ ) i dalje bakću sa neočekivanim i turbulentnim događajima.
Jedan takav strefio je ničim izazvan moju malenkost. Koleginica po struci, nakon uspešnog radnog sastanka, skrpivši nekako neki dinar od odgovornog lica za taxi kojim je pre neki dan, navrat−nanos dojurila na važan sastanak ponosno je kao odgovorni građanin poželela da svoj mali dobitak stavi na propisano mesto – u novčanik. Ali, kao i svaki SVSZ nije bila spremna na neočekivanosti ). Skromim prostorom gde se događaj razvijao do svojih maksimalnih granica maltene se prolomio neočekivan uzvik − nestao mi je novčanik! Dvoje prisutnih padoše u momentalan bedak, jer je očaj i gotovo bol koleginice bio vidljiv na njenom licu.
Nastalo je uobičajeno raspitivanje..Jesi li sigurna da si ga ponela? Jel` bilo mnogo novca? A kreditne kartice? A lična karta? Spominanje svega nabrojanog samo je pojačalo izraz iskrenog očaja na licu naše koleginice. Odgovor je bio da, naravno baš sve to je bilo u novčaniku, a lopov se nije baš okoristio..bilo je oko 300 dinara u novčaniku, što je svakako za lolu veštih prstiju ništavan dobitak, dok je za malu grupu ljudi u intrigantnoj situaciji sve izgledalo apsolutno čudno. Zbrka je kratko trajala i krenusmo, pomalo slupani tim lošim znakom ka izlazu…. na stepenicama pokušaj razgovora nije urodio plodom… šok je još bio previše jak. Vrteo nam se isti film u glavi… dolazak kod Organa Reda i Zakona, na ispitivanje kad i gde je nestala lična karta, kako se to desilo i pisanje izjave o Događaju. I ja i koleginica smo već imale to kafkijansko isksutvo Građanina Krivog… Kako krivog?− pomisliće neko naivniji ili mnogo mlađi.. Pa, tako. Naša obeza je da brinemo o svojoj L.K. koju nam je Država blagonaklono dala, potvrdivši sumnjivu činjenicu da postojimo, upravo tim malim komadom papira. S tom pomisli i totalnim razumevanjem za koleginicu ćutala sam skrhana i ja. Naš hod po jednoj inače jednoj od finijih ulica velikog skupa zgrada bio je nalik hodu polomljenih pačića, koje je neki krupni gusan podigao na visoku granu, pa računajući da imaju krila naprosto šutnuo sa nje…
Razgovor je zastajkivao, koraci su bili slabašni i drhtavi… Ali, kako i u velikom skupu zgrada ponekad ima čudesa, već poizdaleka ugledah široko nasmejano, meni nepoznato lice. Bila je to dobra prijateljica moje koleginice…. Nakon par sekundi skontala je problematiku i reče samo oh, javi se baka Zori, ona će ti preko unuka srediti za L.K. Osmeh ozari lice orobljene, i lako prihvatismo savet da iz istih stopa odemo do Poštanske šredionice i prijavimo krađu i blokiramo kartice. Pih, šta je to naspram zamišljenog horora oko vađenja nove L.K. Žustrije nego maločas krenusmo, osokoljene…. i provedosmo oko 20 minuta dok se još jedno Odgovorno lice nije udostojilo da se javi na misteriozni broj 5525 na koji orobljeni treba da prijave svoj trans izazvan krađom dokumenata i kartica. Kad je i to bilo rešeno, dobauljasmo nekako i do jedne trafike i tu uz malo rumenila u dobrano bledim licima razmenismo par normalnih reči… Šokancija je prošla i život u VSVZ se nastavljao do novog vetra sa Severa…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *