Dragana Ranđelović: MAGNET

Autor: Dragana Ranđelović
Rođena 1979. u Ćupriji. Diplomirala i masterirala srpski jezik i književnost sa opštom književnošću u Beogradu.
Objavljivala poeziju za decu u časopisu Gorocvet. Piše kratke priče na blogovima: Kišobran, Pljuskovi, Prozaonline. Kratke priče objavljene u zbornicima: Beležnica, Kako sam ubio ljubav, Crte i reze…
Živi i radi u Despotovcu.

Odzvanjalo je iznad kapije njenog dvorišta, mada ona na to nije uopšte obratila pažnju. Podigla je kapuljaču na glavu, mislila je da će kiša kada stane vetar. Tako su joj govorile babe. A i bilo je logično. Tada stanu oblaci.
On je šutirao one poslednje žute listiće simbol propasti ovogodišnjeg životnog ciklusa. Bilo je neobjašnjivo toplo, nekako mekano i nežno oko obraza, a vazduh je mirisao. Na tu poslednju toplinu pred umiranje. Raširio je ruke i podigao bradu visoko, kako bi udisao što dublje i duže taj poslednji prkos prirode pre nego što će umreti.
Nosila je pod miškom knjigu „Bipolarna svojstva magneta“ i gledala u zemlju. Smrdelo joj je na prašinu i neotpražnjene kante za smeće. Žurila je na čas fizike, kako bi nakon njega stigla i na matematiku, a uveče provežbala zadatke pred sutrašnji pismeni. Spremala je, naime, prijemni za fakultet.
Na trgu pred crkvom stajala su dva kera. Guzicama jedan u drugi. Dahtali su. Bili su prljavi. Ljudi su ih zaobilazili, trudeći se da ne gledaju. Bilo im je grozno. Babe su se krstile, dečaci su pokazivali prstom i kikotali se. Jedna devojčica se zaplakala i povukla mamin rukav.
On je zastao i nasmejao se. I ona.
Čudno zamišljeni, ostali su da gledaju taj bezobrazni prizor, ne mareći što su jedini.
Ljudi su zli. Ne žele da vide kako se vole. A oni nikome ne smetaju. Ako ih razdvoje, ostaće tužni ceo život…jer ljubav ne bira.. – prošaputao joj je, mada je vidi prvi put u životu.
Šališ se? Umreće. Njihov organizam ne može podneti… – odgovorila je ona ozbiljno.
Nasmešio se ponovo. I ona.
Otac mi je posle pričao da nikada više nije video takvo lice. Nešto se novo dogodilo na tom trgu. Nije se mogao odvojiti od nje, poput maslačka koji još nije sazreo da ga vetar oduva, stajao je pred njom satima, nedeljama, mesecima, vetar je još jače duvao, a on je stajao i sve je stajalo iako je vreme prolazilo neugodno ga opominjući da predugo stoji, on se nije mogao maći sa tog mesta, ne pomerajući čak ni cipele sa zemlje. U suštini, možda je stajao jedan minut.
Govorio mi je da mu je ona podarila ono najlepše u životu, onu smirenost koju je zahtevao njegov večito nemirni duh, onu jednostavnost i krotkost kakvu poseduju samo zaljubljeni ljudi. Govorio mi je da je voleo čitav život onako kako je pomislio da je može voleti tog dana kada je ugledao ispred crkve.
Laže.
Majka je tvrdila da ju je odlazio u kafane i da se nikada nije javljao kada kasni sa posla. Da je pronalazila mirišljave maramice, ženska ogledalca i maskare u kolima, a jednom i ceo ženski ruž u džepu sakoa.
Volela je da kaže kako je bio baraba i bitanga alkoholičarska i kako je najveća njena nesreća u životu počela onoga dana kada je stajala ispred crkve i gledala, potpuno neobjašnjivo, dva kera kako se lepe na ulici.
Dok je u bolnici čekala da joj predaju njegove stvari i njegovo telo zaplakala se. Ipak.
Molila je lekare da joj dopuste da ostane sa njim tu noć. Nisu poslušali. Rekli su da je možda zarazna i da je umirućem čoveku potreban mir. I dobio ga je.
Jedno je sigurno. To je bio jedini put da su bili razdvojeni.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *