Vesna Disić: SIR ili NIŠTA!

treća priča iz Zbirke »Bekstvo iz Šošenka«

Moj kolega Edvard je svakako divan čovek. Eto, već godinama radimo u našoj Filijali naše Institucije na rešavanju Naših društvenih problema. Rešavamo ih naučnom metodom, jer smo i kolega i ja naučnici. Pravimo tabele, grafikone, analiziramo podatke i tako ..onda ih u nekom hotelskom komplesku, na nekoj godišnjoj Konfernciji predstavimo pred dva do tri slušaoca, obično u suternenskoj Sali, jer je naša oblast postala poprilično nepopularna, a naši nalazi nikako nisu u skladu sa nekim doktrinarnim istinama o Uspehu Naših Institucija u Borbi protiv ovih i onih društvenih Pojava. Zamoren suterenskim konferencijama Edvard je počeo da pušta kosu do neprikladne dužine, da ćuti na radnom mestu i da odbija svaki razgovor. Sve titule koje je teškim radom nakupio po mnogim evropskim fondacijama i univerzitetima našem direktoru nisu značile mnogo, a Edvard je, uostalom kao i ja, želeo da istina do koje je dolazio istraživanjima raznih Pojava društvene prirode bude nekom korisna. Ja se nisam time zamarala i povremeno bih obelodanila neki nalaz reda radi, a dobijaju se i naučni poeni. Edvard me gledao kao buvu-izdajnika naučne misli i vrtirepku, koja samo misli o cipelama. Ovo o cipelama bilo je delomično tačno, ali samo kao krajnja konsekvenca mog naučnog rada »Faktorska anliza uticaja stila oblačenja izlagača na percepciju kvaliteta verbalnog izlaganja kod bankarskih eksperata više kategorije« u kojoj je jasno naglašeno da bankarski eksperti vide kao bolji poslovni projekat onaj koji izlaže osoba u sjajnim cipelama, nego osoba u nedovoljno sjajanim.Ni bezbrojne tabele i hi-kvadratom mereni stepeni značajnosti razlika nisu uverili Edvarda da je sklonost ka cipelama samo nus-pojava naučnog istraživanjima. U inat je stalno, evo već petu godinu, dolazio na posao u starim patikama, i leti i zimi, i svima u Našoj Filijali Naše Institucije upućivao mrke, sokratovske poglede koji su jasno govorili-pojma nemate, muve osrednjosti.Zamorena tim ćutanjem i pogledima, jedne jesenje večeri kad smo oboje duže radili jer se približavao Naučni skup Velikog Značaja, na kom je naš Direktor želeo da Institucija bude dostojno predstavljena zapitah ga :− Edvarde, kako se zove tvoje izlaganje? Podigao je umoran pogled, pomalo sanjarskih očiju, sa tastature po kojoj je kuckao ceo dan.
SIR ILI NIŠTA- obrazci razmišljanja prosečno najuspešnijih menadžera- reče hladnim glasom i nastavi da piše.
Stajala sam zapanjena, pomislivši u sebi −evo, moje najcrnje slutnje su se obistinile-poludeo je konačno od toliko čitanja.Nisam ništa rekla i nastavila sam sa radom na detaljima prezentacije koju sam te večeri morala završiti, dvoumeći se da li da pozadina tabela u pover pointu bude bledo zelena ili tirkizno plava. Povremeno su me u tom teškom razmišljaju prekidale misli o radu pod nazivom »Sir ili ništa« i činjenici da ako nakon izlaganja svog rada Edvard konačno dobije neko uljudno Do viđenja od našeg strogog Direktora da i ja mogu biti koleteralna šteta. Naime, kad bih se upetljala u neku metodološku zavrzlamu statističke prirode Edvard je, iako ćuteći, uvek pomogao da se iskobljam iz te situacije, poznavajući moju izrazitu nesklonost ka statističkim obradama i tabelama. Bilo je sasvim dovoljno da sa tužnim licem s papirima u rukama stanem ispred njegovog radnog stola i on bi, bez reči, preuzeo podatke. Sutradan, našla bih na svom stolu rukom ispisana tačna i precizna uputstva. Zahvalnost bi izrazila time što bih njegove radove lepo grafički uobličila, prema najnovijim standardima naučne estetike, ukoliko tako nešto postoji.A sad…on će poslati svoj rad »Sir ili ništa« vrlo strogom timu recenzenata, od kog smo svi strepeli, a ako ga odbiju Direktor-veliki ljubitelj formalnosti će s radošću ustvrditi da Viši naučni saradnik nije ispunio drugi put za redom svoju Zakonom propisanu obavezu da ima rad na Kongresu međunarodnog karaktera. Po Statutu Institucije dve godine nekativnosti su odnedavno bile dovoljne za sticanje statusa-nezaposlenog naučnika. Iz tih objektivnih razloga priđoh njegovom radnom stolu i tiho upitah:- Jesi li siguran da je dobro da ti se rad baš tako zove? Odgovor je bio suvo – da.

Tri nedelje kasnije na Redovnom brifingu u dvanaest Direktor nas je obavestio da su iz Institucije dva rada prošla recenzentski postupak, i da su to upravo moj i Edvardov rad. Time je Institucija za ovu godinu stekla pravo na određen iznos od Nadležnog ministarstva i deo tih sredstava biće nam uplaćen za troškove putovanja i boravka na Međunarodnoj konferenciji. Edvardovo lice nije odavalo nikakv znak radosti, a na mom je blisto osmejak jer je Grad u kom se Konferencija odvijala bio srećnim sticajem okolnosti grad napoznatijih proizvođača cipela. Kao da ima intuciju, na izlasku Edvard mi reče:− To neće biti dovoljno da kupiš najbolji par cipela.- i brzo se udalji.Pomislila sam:- A taj tvoj sir neće biti dovoljan da tvoj rad bude uključen u oficijalni deo programa, pa ćeš brat-bratu čučati sa mnom pred malobrojnim slušaocima u nekoj sporednoj Sali.


Prevarih se grdno. Rad kolege naišao je na aklamativno odobravanje šire naučne zajednice. . . Teza kako u poststresnoj situaciji nakon donošenja neke važne odluke – gde su prisutni mnogi distres faktori oko 78,2 posto menadžera misli najčešće o hrani, a specifičnijom analizom konkretnog uzorka i variance nađeno je i da je to konkretno-sir naišla je na zadivljujuće prihvaćanje. Davao je čak i izjave za prestižnije naučne časopise i videh ga u holu i ispred neke TV ekipe, kao sa ozbiljnim izrazom lica i raskuštranom kosom kao Anštajn u najboljim danima daje izjavu. Ponesena besom odoh do prve luksuzne prodavaonice obuće i kupih par najskupljih cipela.Muških. Ostaviću mu ih na radnom stolu sa porukom −Čestitam kolega na uspehu i molim Vas da naš radni prostor oslobodite mirisa svojih anarhističkih patika. Zaslužio je Edvard toliko i od mene,koja navijam za njega od prvog dana kad smo se sreli. Uostalom, možda me pozove za saradnika- istraživača na nekom novom projektu implementacije faktora poboljšanja radnih uslova bankarskih menadžera. Nime, po Instituciji kolaju glasine da je par Banaka zainteresovano za takav Program, a ko bi bio bolji rukovodilac tog projekta nego Edvard- raščupani pronalazač načina smanjenja stresa u radnoj okolini.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *