Biljana Vićentijević: SVE JE ŽIVOT

Prelomna godina, ja dalje ne mogu. Sama pomisao na devet ispita me baca u očajanje. Političke nauke, ne znam otkud mi pomisao da upišem tako dosadan fakultet? Popularno je bilo, ma ko će to učiti? Vidim da na ulici i prosjaci razumeju stanje u državi isto ko i ovi što objašnjavaju u stotinama strana samo jedne knjige.
Ne, ne mogu. Treća godina fakulteta, nemam želju da nastavim. Nisam ovo kolebanje nikom rekla. Zasad ćutim, krijem od roditelja. Lažem ih da je sve u redu. Zatvaram se često u zamračenu sobu, popijem sakriveno piće, stavim slušalice i slušam rokenrol. Ne želim nikog ni da čujem, niti da vidim. Ne želim nijednu misao, samo da se sklonim od spoljnog sveta.
Dokle ću ovako? Pitam se i ja? Mobilni mi je isključen, prijatelje ne zovem, računar ne palim. Isključila sam se od dana ili noći. Ne interesuje me ni sunce, mesec, samo da se osamim i ako uspem da sklopim kockice za svoj život dalje. I Stojan me ne zanima, njegove frustracije. Uvek neodređeno priča, čudne ideje u vezi života ima. Samo me vodi u „mrak“ i objašnjava šta ja treba da mislim,radim. Ni on ne zna, al važno je da priča. Eh, Stojan je moja zabluda i to sad vidim dok mi u ušima trešti metalika.
Neko me dodirnu za rame i otvorih oči potpuno zbunjena. Moja drugarica Milena. Prođe mi kroz glavu „šta me gnjaviš ti“?
– Kristina, zašto se ne odazivaš? Mislila sam da ti nije dobro?
Nisam želela nikakav razgovor, pogotovo ne sa njom. Neviđena je tračara, izmeni i redosled nečijeg života. Njena briga me ponovo vrati na jastuk. Pokazah joj samo srednji prst. Nastavih da slušam ali znala sam da njen dolazak neće se tako lako završiti. Moje misli o fakultetu odložih u neki kraj. Pogledah je jednim okom.
– Imaš votke još? -pita i šara mi očima po sobi.
-Ne – rekoh.
– Ne laži, cela soba ti se oseća na alkohol. Znaš šta se desilo noćas? Mitrovićku odvezla hitna u urgentni. Ispirali joj stomak, prepila boga i pala u nesvest. Klasično trovanje pićem. Opet je onaj njen narkoman ostavio. Ona umesto da slavi, zamalo da se ubije. Svašta, on i ne vidi nju od mirisa konopljinog cveta.- pričala je kao navijena.
Bila sam ravnodušna, Zorani to opijanje nije prvi put. Voli pogrešnog mladića i to je jedini razlog njenog ponašanja. Ali Milena uživa da priča o tome, ma o svima. Priča i o meni drugima ali ne ovako. Presekla sam je skoro sa nekoliko njenih tajni koje sam saznala. Uh, kako me je pogledala iznenađena. Ona nastavi svoju teoriju o zajedničkim prijateljima.
-Znaš, ne bih te uznemiravala, znam da kasniš sa fakultetom, Stojan me poslao da vidim kako si?-
Od njihove brige mi se povraćalo. Njih dvoje zajedno!? On dobro zna kakva je i ima hrabrosti da mi je šalje.
-Eto vidiš, dobro sam, sada idi. Sutra krećem za Beograd u Studenjak. Neću skoro dolaziti. Stojanu reci da me ne zove više.-rekoh joj sklonivši slušalice sa uveta.
-Reci mu ti. Zašto ja?
– Tebe je poslao meni, ja te šaljem njemu.-rekoh joj prezrivo i sa gađenjem. Ona to zanemari.
– Reći ću mu sve kako i jeste Slavice. Da piješ, bežiš od nekoga ili nečeg, da ti sve tone.-Zorana polako i lukavo odgovori skupljenih očiju.
-Sve što želiš, tada će najzad biti tvoj – rekoh joj ravnodušno.
Najzad ode.
Ostah sama sa mislima koje me guše i ne vidim izlaz. Znam da se Veran bavi sa indexsima, da može da fotokopira sve, čak i ocene. Otkud mi ova „prljava“ misao?Toliko sam očajna da gledam kako da sakrijem ovaj poraz. Nekoliko stotina eura i muci je kraj.Danas se sve kupuje, najviše znanje.To je jedini izlaz. Kupiću celu godinu.
A novac? Gde da nađem toliko, nekoliko stotina ili možda hiljada? Ćale je privatnik za voda-voda. Ne manjka mu novca, niti zna koliko ima i koliko mi trošimo. Ukrašću ako je to moguće od oca. Neće znati ništa, niti primetiti dve- tri hiljade. To i onako mama potroši u jedan šoping.
Razočarana sam sobom i svojim mislima. Ako su pare tu na dohvat ruke, zašto ne zadovoljiti svoje potrebe ako je to opšte dobro cele porodice. Opet će se hvaliti prijateljima da je njihova mezimica završila u roku sve ispite. Jednostavno rešenje na dohvatu ruke, nisam jedina koja to radi. Da, sramota me, vratiću mu kada počnem da radim. Ne, neću mu reći da sam uzela za ovo, već da mu zahvalim na svemu što mi je pružio. Steže se u grudima od nelagodnosti. Ako ovo ne uradim, pašću a onda sam na dnu i kod njih i prijatelja.
Ustah sa sve slušalicama na ušima, mada ne čujem nijednu više pesmu i kretoh u roditeljsku sobu. Lako nađoh novac. Oh, koliko novca na više mesta. Uzeh nekoliko hiljada, sve po jednu. Tako neće posumnjati. Novac i onako ne broje nikada, samo skupljaju.
To da ću postati lopov, ne pomoslih ni jednom. A jesam.
Studentski grad se ukaza kroz tramvajsko staklo. Ja ozbiljna, ništa ne vidim. Ni ljude, ni njihove suncem obasjane osmehe-samo ocene koje mi odgovaraju. Odmah, već u sobi okretoh broj Tamarin.To je Veranova sestra. Oni znaju kome da se obratim za sve. Objasnih joj celu situaciju,reče da ne brinem, da će mi javiti. Malo se smirih. Mila i Petra me gledaju ne govoreći ništa. To su moje cimerke u sobi, uče, ne ispuštaju knjige iz ruke. One su iz Niša tj. nekog sela pored. Uradile bi i one to isto što i ja ali nemaju novca.
– Ne buljite tako u mene, ništa niste čule. Ovde imam par ortaka iz podzemlja, poješće vas mrak. Rade sa devojkama po raznim bordelima Evrope. – upozorih ih. Klimniše glavom i sagoše glave prema stranama one iste knjige koja me najviše narvira. Iz nje, nijedna rečenica mi nije ostala u glavi. To je to, prezasićenje. Obukoh se kao prosjakinja,neke košulje i majice koje na sve strane vise, pocepane petsto kec, marama oko vrata i izleteh na ulicu. Čuh portira, nekog malog.
– U dvanest zaključavam.-
Pogledah ga, nasmeših. Kada izlazim obično ne dolazim do jutra.
Dok čekam taksi do prve diskoteke, mislim zašto sam ja u Stedentskom gradu? Moji žele da sam na sigurnom. Kako greše, sve je ovde sa izlazom u provod, u svet iluzije i snova. Samo zavisi koliko ko ima mašte i hrabrosti. Svaki izlazak je čarolija kao da smo iz drugog sveta. Svak se boji noći ali se krije direknim gledanjem u oči svega i svakog, bez emocija i ravnodušno.
Unutra svi se lelujaju i smeše čudnim osmehom. Konoplja radi punom parom. Nikada nisam uzela ništa, zato cigaretu ne ispuštam iz ruke. Nisam savršena, sad postah i lopov.Zatvorih oči na tren. Neko me dotaknu za rame. Bledo lice se nadvi nada mnom.
-Hoćeš jedan dim?-reče mi piskavim glasom.
Odgurnuh ga od sebe, pokaza mu da mi se povraća od njega. On se iskezi i kaže mi.
-I meni isto od tebe.
-Budalo-rekoh i izađoh odatle.
Splav koji posećujem drži moj drug iz mog mesta. Tu sam kao kraljica. On me obožava. Ostala sam do jutra, upoznam Dalibora. Uvedem ga u sobu, cimerke spavaju, mi se ljubimo. Jedva ga isterah. Ostavi mi broj telefona.
Prespavah celo pre podne. Na predavanje nisam otišla. Popodne me nazva Tamara i reče da ponesem tri hiljade eura i stvar je rešena.
Već to popodne sam dobila da sam sve ispite dobila u roku, sa potpisima profesora. Validno i regularno.
Do kraja semestra ima još mesec dana, taman da se poigram sa Daliborom i onda kada se vratim Stojanu objasnim kako sam morala da se posvetim učenju.
Ne osećam se dobro zbog ove prevare ali nisam našla drugo rešenje.Naravno,tati ću sve vratiti jednog dana.

3 Responses to Biljana Vićentijević: SVE JE ŽIVOT

  1. Amika каже:

    Bojim se da će ova priča imati loš nastavak. Ako je autentičan dogadjaj, ne treba navoditi naziv faksa, ako je priča – onda je uvreda za navedeni faks…

  2. Admir Džibrić каже:

    Autor svojim kazivanjem pokušava dočarati nedorečenost i okruženje koje vlada u ovom haotičnom vremenu i navodi ga na duboko razmišljanje: Kuda i kako dalje ?
    Svojim riječima i opisima uvlači čitaoca u dalje čitanje pa i u sam pronalazak sebe u tom doživljaju. Pozitivnu kritiku ostavljam jer to i zaslužuje.

  3. Danijel каже:

    U priči je lepo opisano to koji haos se može odigravati u duši osobe koja se kaje zbog upisanog fakulteta i koja oseća kao da joj je to najveći životni promašaj, koji je navodi da čak prestane pozitivno da razmišlja i o drugim stvarima. Mnogi se mogu pronaći u ovoj priči, a mnogi mogu i pouku izvući iz ove izuzetno lepo napisane priče, pouka bi bila ta da čovek uvek treba dobro da razmišlja, pre nego što pomisli da napravi neki potez u životu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *