Lidija Vuksanović: ČOVEK I PAS

Jedan je miran, drugi nemiran.
Pas je vrlo disciplinovan. Njegova rasa je čuvena i poštovana. On kao da je toga svestan. To čovek ne može sebi mesta da nađe. Već neko vreme se vrpolji i premešta sa noge na nogu. Nervozan je, nestrpljiv. Pas je prihvatio tu njegovu uznemirenost i više ne okreće glavu dok ovaj skacka oko njega. Samo je spustio glavu među šape i miruje. Čeka da se nešto promeni ili samo odmara svoj pseći život. Ali čovek nikako ne nalazi sebi mir u tom trenutku ili na ovom svetu uopšte. Pošao bi negde, ali ne zna kuda. Radio bi nešto, ali ne zna šta. Zabavio bi se nekako, ali ne zna čime. (Psa nećemo uznemiravati, on je savršeno spokojan). I taj pas ga nervira! Šta će mu on uopšte? Kakvo glupo društvo, misli čovek.
Odjednom, čovek skoči. Kao nečeg se dosetio. Pas je blago podigao glavu, ispratio njegov hod, video da se ništa ne dešava i poslušno se vratio u svoju udobnost. Čovek je neko vreme bio odsutan. Istina, nikome nije nedostajao ali vratio se. Ovog puta uzbuđen. Sa licem iskrivljenim od namere da nešto učini. U ruci je nosio štap. To nije bio dobar znak ali nikog nije bilo u blizini da to primeti. Pas je, onako naivan, samo mahnuo repom. Vrlo brzo je počeo bolno da cvili.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *