Danijela Milosavljević: REČI

I tako je jednom živela jedna žena, od reči do reči. Tražila ih je, usvajala, okretala, sumnjala, veličala, i sa svakom novom osvojenom, verovala da postaje bolji čovek.
Tragala je za rečima koje će joj pokazati smisao života. Tražila ih je u zraku sunca, kapi kiše, požutelom listu, nevinom osmehu, u korici mirišljavog hleba.
Čekala je lepršave reči, da joj slete na rame i šapuću slatke tajne. Tople reči, da je greju i smire drhtavicu lagano klizeći po koži. Smešne reči, da joj razgale dušu i potaknu biće da zasvetli svojom vedrinom i osvetli ljude oko sebe. Golicave reči, koje bi joj golicale maštu, prebiranjem slova kao po harfi.
Reči utehe, mudre reči, velike reči, reči oplođene u strasti, osvojene u borbi, izatkane u mašti, ukradene poljupcem, udahnute….
Skupljala ih je u đačkoj klupi, u samoposluzi, kod komšije umornog osmeha, sa bioskopskog platna, iz knjiga… Sakupljala ih, sortirala, grupisala i smeštala u svoje male fijoke. Onda ih je po potrebi vadila, pokazivala ostalima s ponosom i divljenjem, bojila ih, oplemenjivala i vraćala nazad. Poneka bi i pobegla. Bila je tužna, a u isto vreme i srećna što ju je dovoljno izgradila da može da započne svoj samostalni život. Ponekad, kada bi bila usamljena, iskopavala je one davno sakupljene, skidala s njih veo prašine i glancajući ih, vraćala im nekadašnji sjaj.
Sećala se reči pesme, koje su dopirale iz daleka. Mešale se s otkucajima srca, probijale kroz placentu i pravile društvo jednom malom usamljenom biću. Nežnih reči, upletenih u kikice s crvenom mašnom. Pijanih reči od zanosa, prve ljubavi, tuge i nedoumica pubertetskih dana. Knjiških reči, koje su donosile znanje i sigurnost buduće egzistencije. Parova reči, ujedinjenih i obmotanih oko zajedničkog cilja. Dečjih reči, koje su popnjavale rupu u njenoj materici i doprinosile da njena aura ponovo zasvetli punim sjajem.
Nisu sve reči bile prijatne. Postojale su reči od kojih je bežala jer su joj trovale um i ubijale volju za budućnošću. Mrzela je reči koje bi se zarivale u njeno srce i ostavljale brazade, krvave ožiljke nikad zarasle. Reči gluposti koje su joj razdirale logiku. Reči koje su joj izmamljivale uzvratne reči, mrske, gadne, one koje kada nađu put ka slobodi izazivaju kajanje. Ali i one su joj bile potrebne. Iz njih je učila šta da ne bude, kako da se zaštiti, kako da se uspešno zaleči.
Znala je da je građenje iskustva jednog kolekcionara reči kompleksan posao. Takođe, znala je da se pravi kolekcionar reči razlikuje od ostalih. Odlikuje se, pre svega, širinom svoga uma. On upija sve reči, bez izuzetka. Za njega su sve one dobre i zanimljive, zato ih kategorizuje i obeležava za njihovu buduću namenu. Avanturistički duh ga tera da tražu nove reči, da istražuje, da prelazi kilometre i kilometre rečenica izgovorenih ustima raznih ljudi, u potrazi za nekom specijalnom. Nekom veoma važnom i dragocenom. Spreman je da se žrtvuje, da eksperimentiše. Spreman je da na sebi isproba dejstvo novorođenih reči. Da se usled posledica njihovog uticaja kikoće do suza, vrti u transu, vrišti od sreće, plače do poslednjeg daha, liže rane. Ali on zna da sa svakim biserom reči on postaje veći, bolji i jedinstveni kolekcionar.
Tragala je za svojim rečima, tragala za drugim kolekcionarima, koji će razumeti njenu strast, s kojima će moći da razmeni svoje dragocenosti i usavrši sebe kao ljudsko biće.
Živela je reč po reč, korak po korak, stepenik po stepenik, i čekala poslednju reč. Poslednju reč koju će joj uputiti On. Reč kojom će joj skinuti breme sa umornih pleća i okove sa oronulog tela i pustiti je da leti, leti…..

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *