Zoran Škiljević: Pametan

– Šta ti bi najednom?! Zašto si stao? – upitala me je moja cica sva u čudu pošto sam se bukvalno ukopao u mestu, a tek smo bili zakoračili na pešačku zebru, da je prešišamo dok je vreme, jer ako pristigne ova kolona vozila što nam se neumitno približava… Beše to na onoj pogibeljnoj raskrsnici gde se seku ulice Vojislava Ilića i Ustanička, gde svako malo bude neki belaj.
– Da smo pošli, oni bi stali! – dodade ona povišenim tonom, za koji sam dobro znao na šta sluti.
– Jebi ti to – odgovorio sam – bolje da mi stanemo, a oni da prođu! Zar ne vidiš kako su se zalaufali?
– Vidim, pametnjakoviću. Vidim kako oni prolaze, a kad ćemo mi? Na kukovo leto izgleda!
Slegnem ramenima, ništa ne odgovorim videvši koliko je sati, da se sprema oluja na licu moje cice, tako se strašno bila narogušila.
– Hajde, sad! Sad! – povika onda iz sveg glasa, ali ne pruži korak čekajući na mene.
–Neka, cico, sačekaj još malo! – nastavim ja ipak po svom i mi ne pođemo; ostanemo tamo bezmalo kao da čekamo da nas neko prevede preko ulice.
I stajasmo mi tako stajasmo, takoreći nasred zebre i čekasmo da pored nas profijuče onaj konvoj bez kraja i konca, ne pitajte koliko, a da sam moju cicu lepo bio poslušao kao čovek, kao što nisam držeći se moje blesave pameti (u poverenju: plašeći se da mi to ne pređe u neviku pa šta ću onda?) – davno bismo stigli kući. I ko zna šta bi onda bilo.
Zbilja, ko zna šta bi onda bilo! Evo glave s ramena ako umesto one njene oluje na ulici ne bi proradila strast, povukla nas kao tajfun i ostavila da se radujemo jedno drugom u krevetu.
Zapravo, najverovatnije ne bismo ni stigli do kreveta. Kad malo bolje razmislim, upleli bi se u kovitlac još sa vrata…
Sad šta je tu je, mogu da uzdišem do prekosutra džaba je, bolje pamet u glavu, da mi se slična glupost nikad više ne ponovi. Hoću reći, tako mi i treba kad hoću da sve bude po mom, a ne po cicinom.
Pa, pošto mi je ovako dockan došlo iz dupeta u glavu, ali ipak bolje ikad nego nikad, po prirodi stvari samo mi se onda kazalo naravoučenije:
– Prvo poslušaj svoju cicu, pa onda pametuj koliko hoćeš klipane! I ako ikako možeš, preskoči ovo drugo, bolje ti je.*

* Iz zbirke priča HAPPENING (SVEN Niš i fb Grupa za sliodarnu pomoć pri objavljivanju knjiga).




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *