Danijela Milosavljević: UMAMI

Kažu da, uz postojeća četiri ukusa: slatko, kiselo, slano i gorko, postoji i peti – Umami.
Kako ga opisati?
„Zbrka svih prethodnih ukusa koja, prerastajući u dopadljivu senzaciju, polako oblaže jezik, i traje dugo, dugo…“

Slatko

Poslastičarnica Atina, moje drugarice i ja, i trideset i dve vrste čaja dolcezze. Kažu da „dolcezze“ znači slatkast. Ja bih rekla zavodljiv i slatkast. Koji odabrati? Prebiram po nepcima komadiće jabuke, ananasa, kokosa, banane, papaje, dinje, jagode, grožđa, borovnice, crnoplodne aronije, za koju kažu da je i hrana i lek. U nos mi se uvlači miris karanfilića, badema, vanile, cimeta i čokolade, a jezik me peče od bibera i čili papričica. Kroz trepavice mi se provlače latice suncokreta i ruže, a mozak zamišlja nežne cvetove jasmina, koji stidljivo otkrivaju svoju nutrinu u dodiru s toplom vodom. Koliko različitih ukusa uronjenih u zeleni, beli, crveni i crni čaj! Vrhunac.
Odluka je pala.

Slano

Razmena poklona. Jedan pogled na medaljon i suza u oku moje drugarice. Koliko se znamo? S jednom deset godina, a s drugom dvaput toliko i još malo. Dug je to staž. Rođenja dece, rođendani, zaposlenja, roštiljade, prijemni ispiti, a daćebog i svadbe. Bilo je tu i sreće, i suza, i uspeha, i razmirica, i napredovanja, i bolesti, i užitka. Pravo prijateljstvo odoleva svim iskušenjima.
Suza se otrgla i napustila okrilje oka.

Kiselo

Posmatram ljude za susednim stolom. Naručili su prirodno ceđene sokove. Neverovatna paleta boja smeštena u čaše raznih oblika, okićene kriškama limuna i limete. Kad zažmirim, boje se razliju kao na akvarelu. Pažnju mi privlači penušavi venčić na rubu čaše. Polako se krivi kako se čaša približava ustima. Gusta, lepljiva tečnost polako klizi niz grlo. Zaostala kapljica zasvetluca na mekoj usni.

Gorko

Kad su nam roditelji tako ostarili? Jesmo li mi stare? Kad smo počele novac da trošimo na lekare, a ne na zadovoljstva? Hoćemo li na poslu uspeti da savladamo sve što se od nas očekuje? Hoćemo li izdržati stalno upoređivanje s mlađima?
Ne, ne, ne! Nemojmo kvariti ovako lepo veče!
Tišina.
Prostorom se razliva gorak miris badema, čaja broj 21.

Telefon mi saopštava da su moji kod kuće dobro. Duboko zavaljena u fotelju posmatram nasmejana lica oko sebe i uživam u eksploziji boja, ukusa i mirisa. Duh stare Atine duboko nas prožima, dok se između nas provlače note koje dopiru s klavijature muzičara iz ćoška. Napolju duva hladan vetar, a moje drugarice i ja uljuljkane toplotom prijateljstva…
Zatvaram oči i duboko udišem ovaj trenutak – Umami.

2 Responses to Danijela Milosavljević: UMAMI

  1. Vera Ratkovi' каже:

    Divnog je ukusa ova priča i inspiriše na prijatnu setu. Iako ne volim da čitam sa monitora, ovo mi je predstavljalo pravo zadovoljstvo. Pozdrav i veliko hvala.

  2. DENIM каже:

    Zaista mi je drago kada saznam da je neka od mojih priča ostavila trag u ljudima. Hvala Vama na lepim rečima.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *