Dušan Mitić: Smešna nam je Srbija

Danas, kada značajni datumi opominju na davno prežaljenu velikodušnu slavu i pobedu, veliki književnici, njihov amanet, čini se besplodan, možda za ove godine i suviše surov da ukaže na banalnost, težinu i ovdašnju destrukciju.
Razmišljati, i meni se čini, definitivno ne valja ili je bar dovoljno nepotrebno, pa se bez razmišljanja može i mora.
Satira nas je održala pa danas eto još uvek postojimo. Izmenjeni, razume se, a i onako više nije važno. U tim satiričnim pričama, urnebesno tragičnim, valja se smejati sebi. Setimo se Nušića, Sterije ili bilo kog drugog koji je u svojim pričama pre toliko godina ispleo mrežu o „nepostojećem“ društvu koje danas stvaramo, ali pred zatvorenim očima. Da ne ispadnemo svi skupa smešni? Koga je briga i da li je to uopšte važno?
Čitajući drame Dušana Kovačevića, branili smo se od onog zla koje je dolazilo sa svake strane, to je bio jedini način da izbegnemo teror onog što se dovoljno mnogo nakupilo da više ni sam Nušić danas ne bi pomogao.
Najlepša osveta je smeh, ako se svetite nečemu čega se bojite na isti način, vi postajete isti, a ako se tome nasmejete u lice onda ste superiorni, zapravo smeh je čovekova poslednja odbrana.“- reče jednom Dušan Kovačević.
Pred očima nam se ovih dana stavljaju različite kompilacije stranih i ko zna čijih tekstova. Čitaćemo ih, verovatno sa mnogo više pažnje od onih koje su naši slavni sebi podarili u teškim momentima. U tome je lepota sećanja, tog pojmovnog fenomena koji je postao unosan zanat.
Čovek, čini se, ima manje vlasništvo nad rečima koje izgovara nego nad onim koje sluša. Teško je razumeti da ne postoji ništa što čovek ne može da izbegne, da postoji samo ono što to izbegavanje otežava. Ako ta želja ne postoji, ako to ne želimo i težina više ništa neće vredeti.
Možda samo trebati čekati, jednostavno se prepustiti tom vremenu koje odbrojava i sve više nas udaljava od zamišljene stvarnosti koja je postala istinita.
Smeh danas više nije oružje, to je jednostavno ustaljena navika kojom čovek ne može da se brani jer nema od čega. Braniti se, znači opstati, ali smeh je već odavno postao obezvređena fraza. Koliko nas dugo taj smeh može sačuvati od stradanja i koliko se možemo nadati njemu a da ne trpimo njegovu gorčinu, niko više ne zna. No dobro, bar još uvek možemo da biramo između tog smeha i onog drugog čime se neuspešno branimo.
Upoređivati Nušića sa današnjim vremenom jednako je teško kao i upoređivati smeh sa tragikom.
Prisećanje je vremenom potrebno, ali ne samo na Nušića i njegove savremenike, ako su oni pored njega uopšte mogli da postoje, već i na njegove prethodnike kojih je sigurno bilo, makar i u običnom svetu koji je vremenom postajao svojevrsni šlagort i motiv za Nušićevo stvaranje koje danas živimo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *