Stevan Šarčević: KOSOVKA DEVOJKA

O bele zidove i bakarne krovove crkve Samodreže odbija se jutarnje sunce . U senci stoji prelepa i gorda devojka.
Kako se zoveš, devojko? – pita zadivljeno Toplica Milan.
Kosovka. – odgovara lepojka, tužno ga gledajući.
Kosovka? – ponavlja ovaj zbunjeno.
Kosovka. – potvrđuje.
On skida kacigu koja mu je najednom preteška i osvrće se pokušavajući da pronađe curu neobičnog imena u mnoštvu koje se tiska na trgu, ali je ne vidi. Za trenutak pomišlja da je susret bio tek plod mašte.
Umesto prelepog lika, kroz gomilu se u punoj ratnoj opremi probiše pobratimi mu, vojvoda Miloš i Kosančić Ivan. Veselo ga zadirkuju, jer tek što ugovoriše venčanje, koje je tako nesmotreno predložio. Nije siguran da će obećanje ispuniti. Najezda više nije samo priča putnika iz daljine.
Turci su nadomak granici i valja ginuti. Još se nedavno pouzdao u tešku konjicu, ali što su se više pronosile glasine o brojčanoj nadmoći neprijatelja, tako se kneževa zabrinutost sve više prenosila i na njega.
Pa opet, možda se vrati. Možda potraži prelepo stvorenje i povede je svom dvoru… Ako se vrati…

… i dan je prošao…

Kosovka se obazrivo probija borovom šumom, nosi dva prazna kondira. Osluškuje udaljene zvuke. Iako zna za bitku, koja se podalje od nje vodi, nervozno se osvrće i zuri kroz gusto rastinje, ne bi li nekog zalutalog Turčina ugledala. Šuma joj zaklanja vidik na reku i ništa se ne pokreće sem bezazlenih insekata što se svojim poslovima bave. Da nema udaljenog zveketa, vike i oglašavanja rogova, delovalo bi kao da je tek jedan običan letnji dan. Odjeci okršaja do nje dopiru sred puta ka Sitnici, gde je pošla vode da zahvati.
Spušta pogled na zlatnu koprenu što na ruci joj blista. Poklon od nesuđenog muža. Trza se od te pomisli i žuri niz kamenu stazu. Široka reka, neočekivano zamućena, puca pred očima. Voda, u ogromnom mnoštvu, nosi leševe konja i ratnika obeju vojski. Uzalud je dolazila čak ovamo: krvlju zagađena voda sad je neupotrebljiva.
Pažnju joj privlači belina klobuka svile koji se zakačio za koren jove kraj koje je prošla. Zagazi u reku i dohvatajući ga pomisli kako će to lep poklon za njenog brata biti. Okreće se i lagano vraća kroz šumu putem kojim je i došla. Tako zamišljena zaboravlja na opreznost i gotovo vrisnu kad iza nje odjeknu tutanj konjskih kopita. Nije joj valjda sad, kad je toliko toga pred njom, došao sudnji dan?
Zaustavlja se nesigurno, pa se okreće. Odahnu videvši okasnelu jedinicu srpske vojske. Odmah prepoznaje predvodnika, Stevu Vasojevića. On diže ruku i kolona se zaustavlja.
Gospodar Vasojevice ljubazno joj se obraća, naziva joj božju pomoć. Očigledno je da ženu ovde nije očekivao. Zatim primećuje klobuk među drhtavim prstima.
Želi da zna odakle joj svila. Ne vidi ni jedan jedini razlog zbog kojeg bi lagala i priča mu o lešinama što plove Sitnicom i priznaje da svilu nosi bratu.
Ne raduje se previše kad joj gospodar zatraži pronalazak, ali nema druge nego da mu pruži novostečeno blago. Vojvoda primećuje devojčino kolebanje i setno se osmehuje. Samo želi da zna kome je platno pripadalo, i pre no što pruži ruku, obećava da će joj svila smesta biti vraćena. Tek kad je uveren da se devojka umirila, vojvoda se savija u sedlu i uzima pruženi klobuk. Sledećeg trena suze mu jurnuše niz lice. Naglim pokretom ruke vraća svilu devojci, maša se džepa i izvlači tri zlatna dukata.
– Lepšim ću te darovati darom, ako bog da, te se natrag vratim. Ako, ja tamo poginem, pomeni me po ovim dukatima. – rekavši to, mamuznu konja i kolona nastavlja put ostavljajući Kosovku devojku u oblaku prašine. Jedno vreme gleda za vojskom, a onda nastavlja put. Sutra će morati rano ustati. Još jednom gleda u darove: zlato i svila. Velika vrednost! Uzdahnuvši, teško zakoračuje.

      ***    

Najzad stiže nedelja. Ustaje u praskozorje. Vino, hleb, torba, voda, sve je tu. Kreće po mraku, a na razbojište stiže u svanuće. Očekivala je užas, ali ono što vidi prevazilazi i najcrnja predviđanja. Zemlja ne uspeva da upije prolivenu krv; leševi u nepreglednom mnoštvu leže jedan preko drugog, još uvek se grabeći međusobno u grču borbe, tamo gde ih je smrt zadesila.
Prelazeći preko bojišta, ugleda srpskog viteza, još uvek živog. Leva noga i desna ruka su mu odsečeni, a kroz strašnu ranu na boku između slomljenih rebara može da vidi ravnomerno uzdizanje otkrivenih pluća. Tračak života usred tolikih smrti ozari je nadom.Kad mu Kosovka priđe, mladić naglo otvara oči. Umiva ga vodom i daje mu vina da pije. On guta par zalogaja hleba no što progovori:
Sestro draga, koga tražiš, kome se nadaš? – iznenađujuće jasno.
Verenika, tražim verenika, Toplicu Milana – tiho odgovara.
Tamo… Gde su najgušća bojna koplja… Tamo je poginuo.
Polazi u označenom pravcu i zbrinjava usput još nekoliko preživelih. Očajanje je lagano sustiže.
Zar se zalud toliko nadala, zar je zalud toliki put prevalila? Vidi junaka kojem je udarac buzdovana razbio lobanju. Prilazi mu. Još diše. Ne otvara oči ni dok ga umiva. Možda je to baš ono što je tražila.
Nema mnogo vremena, portal se otvara za svega sat vremena. Iz torbe vadi aparate i proverava još jednom, ovoga puta sasvim pouzdano.
Dobro zna da ima lešinara koji ne obraćaju pažnju na propise i vade organe iz živih stradalnika, ali ona jednostavno nije tako sazdana. Zbog toga vadi skalpel iz torbe tek kada je potpuno uverena da je ratnik klinički mrtav.
Pluća nezagađena savremenom atmosferom, jetra koja nikad nije osetila konzervanse, srce… Sve to ima lepu cenu u njenom svetu. Skalpel , vođen iskusnom rukom, lako otvara abdomen dok ponosno razmišlja o tome da je najzad i ona ugrabila glavni zgoditak…

One Response to Stevan Šarčević: KOSOVKA DEVOJKA

  1. T2 каже:

    Једна од најбољих мрачних и морбидних домаћих краћих прича, у којој се на сво крвавилиште Косова поља, по коме лежи непрегледно мноштво лешева и рањеника након Косовске битке, спушта сенка једне потпуно другачије Косовке девојке од оне које смо имали прилике да упознамо у епској народној песми.
    Прича „Косовка девојка“ на свом почетку, преко мотива веридбе, прати истоимену епску песму косовског циклуса, затим се наставља мотивом јунаштва и херојске погибије, али је сам крај приче потпуно шокантан, зато што се испоставља да Косовка девојка није никаква верна љуба која, у потрази за својим вереником Топлицом Миланом, помаже тешко рањеним јунацима умивајући их водом, причешћујући их вином, залажући их хлебом и видајући им ране, већ путница кроз време која се бави вађењем и трговином унутрашњим органима.
    Све похвале Шарчевићу за причу „Косовка девојка“, и због поигравања са косовским митом опеваним кроз хиперболе у народној песми, али и због тога што је ова прича актуелна као подсетник о вађењу и трговини унутрашњим органима Срба са Косова и Метохије.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *