David KECMAN DAKO: TRAGOM SUZE, NE ZNAM ČIJE

Drago HEDL: Donjodravska obala; Ljevak; Zagreb, 2013.

Doista, svaki, a tek dobar roman treba pročitati nekoliko puta, jer se uvek otkrije nešto novo, nešto što je ranije promaklo. Takvu po(d)uku kazuje Perduka, jedan iz jata nesrećnika iznova sećanjem večnog dečaka Dade Keniga oživljenih i među korice romana „Donjodravska obala” Draga Hedla (1950. u Osijeku) zanavek nastanjenih, pa iz riznice nevoljama nezatomljenog sjećanja izbavljenih tako i toliko da najpotresnijim trenucima sa vlastite životne putanje udesom svedoče jednako i o svetloj i o tamnoj, o rajskoj (pre rata) i o paklenoj (po oslobođenju) strani života. Nekadašnjem uspešnom osiječkom trgovcu posle rata pobednici / nova vlast u svom bezumnom trijumfu sve oduzima. Najpre kuću u Gornjem gradu, a dok je bio u zatvoru i sve vredne stvari su odneli. Sve osim knjiga, koje niko nije hteo, pa ih je, u sebi samom, ipak, neporažen, sakupio i doneo u mali stan koji koji su mu dali u zamjenu za kuću. Kad god je bilo prilike i dalje ih je kupovao, pred smrt ih sve daruje osiječkoj Gradskoj knjižnici, a samo četiri znalački odabrana naslova, (Doba nevinosti, Edit Varton, Kraljević i prosjak, Mark Tvena, Jadnici, Viktora Igoa i Samrtno proljeće Lajoša Zilahija), i to sa mudrom oporukom, ostavlja u amanet dečaku/naratoru: Dadi, neka ih pročita, kada dovoljno odraste da ih može razumjeti.
Dovoljno odrasti? U ovom slučaju znači sakupiti dovljno snage da se iznova prepozna i preživi najranije a strahotom tegobno detinjstvo upamćeno ponajviše zahvaljujući bolu i ožiljcima u vreme stradanja njegovih najbližih: švapske porodice Kenig, bake/omame Justine, majke i oca, kao i stradanja njima pod istim krovom bliskih, takođe po ničim zasluženoj nevolji srodnih. Četiri darovana i u amanet ostavljena romana, prtljag za život ceo, knjige sa naslovima koji će bivšem, a sjećanjem i večitom dečaku postati ne samo zauvekna lektira, nego i imenoslov za četiri prozne celine od kojih je sazdan i ovako predočen romaneskni životopis, roman „Donjodravska obala”.
Delo je to koje se žanrovski ponajviše doživljava kao porodični roman, roman o ranom a po svemu mučnom detinjstvu i tegobnom odrastanju uz ljude čiji životni udes izrasta do neprebola. Dubinskim sagledanjem svega onog što narator nosi u sebi i teretnim ga prti vlastitom putanjem kroz sve životne mene, pred čitaocem je delo dramatičnog sadržaja, ali nikad tako uspešno ostvarljivo ukoliko mu se priđe bez iskrenosti, bez naslaga duboke i prisne emocionalnosti.
Iz svakog od poklonjenih romana, čiji naslovi bivaju i naslovi jednog o četiri poglavlja ovog romana, izdvojen je citat sa značenjem po(r)uke, odnosno poente koja će proizići i iz onoga što je suštinsko u tom delu romaneskne cjeline. Najpre Doba nevinost, od Edit Varton, i početak priče, bez okolišenja, nego In medias res, kroz sećanje na prizore iz jednog dvorišta, pod istim krovom, kao i pogledom na okoliš duž Donjodravske obale, uvođenje u život knjigom gotovo svih aktera. Pojedinačno, svaki je sa odlikama samo svog, naspram dugog potpuno suprotnog identiteta, ali, kako priča, povest o volšebnicima iz Donjodravske 11. lagano naracijom odmiče, tako se i ova porodična drama razvija i raste. Dečakovom dnevničkom ispovešću u četiri dela svi likovi u Donjodravskoj 11. postepeno bivaju grupnim portretom ukletnika. I za priču svakog među njima mogla bi da se veže rečenica iz romana Doba nevinosti: U njegovoj lutriji bilo je sto milijuna srećaka, a samo jedan dobitak; izgledi su mu zacijelo bili nikakvi.
Rano, ma prerano ovaj bistri i u svemu osetljivi dječak saznaje za gotovo sve životne nedaće svoje porodice kao i za nedaće ljudi iz svoje neposredne blizine: za život i bedi, život sa teretom prošlosti i sa žigom poraženog i omraženog naroda. Saznaje za nerazumevanje i podsmeh onih kojima je u to vreme jednoumlja bilo sve potaman, kojima bi sve dozvoljeno, jer su podobni, zaštićeni biografijom, pa su od kazne zaštićeni i kad zlo čine bilo kome iz redova ratom i revolucijom poraženih. Bez znanja o nacionalnoj pripadnosti dečak i sam prerano saznaje za mnoge jade koji se sručiše na porodicu Kenig i druge u Osijeku preostale Švabe. Za surovost i tajne i javne milicije prema njegovim najbližim. Prema omami Justini i u svemu odanom, vrednom ocu, velikom dobrični Toni, kao i za podlost ljudi koji se naslađuju tuđom nevoljom. Saznaje i za licemerstvo, kukavičluk, podlost skorojevića-nikogovića koji bi posedovanjem ne samo tuđe (švapske) kuće stečene polažajem u službi, u vlasti, nego i tuđe monumentalne grobnice a sve sa ciljem da se na društvenoj lestvici brzometno uzdignu kako bi se, što je moguće pre, oslobodili i vlastite senke koja ih prati iz predratne prošlosti. Saznaje za bezočna podmetanja, krivokletstva, kojekave ljudske izopačenosti, niske strasti, za stradanja ničim zaslužena, kao i za nenadana umiranja dobrih ljudi pod istim krovom, od čijeg se grohotnog smeha nekad, u trenucima zajedničke im sreće i veselja, tresla cela kuća u Donjodravskoj 11. Sve to dečak Dado, a sve vreme i narator koji pričom o sebi i svojima iznova otvara davno stečene ožiljke, postepeno obelodanjuje na način kako i sam, i bez pitanja, doznaje za svu mučninu svog udesa. A do istine stiže gledajući bistrim okom u ono neskriveno oko sebe, osluškujući, danju il’ noću, svejedno, reči svih oko sebe, sažimajući u celinu priče mnogih u svoj nauk iz ranog detinjstva, u procesu čeličenja, iliti liječanja od preosjetljivosti. Doznaje gdje se, kad i kako se u njegovom životu „prizemljuje” sve ono odrastanjem po drugi put pročitano i kao nauk preuzeto iz romana Kraljević i prosjak, bivajući i sam na samom startu u procesu obrazovanja „prozvan”, od svih u prvom osnovne izdvojen, kad nesuvislom šalom učitelja-ratnika sa Neretve sazna da njegovo nemačko prezime Kenig prevedeno na srpsko-hrvatski znači kralj i da je on Švabo. I šta mu drugo sem suza pred neukim učiteljem i bezobzirnom decom još preostaje? No, bivajući uvek u nekakvom škripcu, u nedoumici, pri gotovo svakoj nejasnoći, jer dete je, kraj njega je uvek tu ona stamena, umna baka-omama. Onim što i kako mudrošću i plemenitošću, svojom beskrajnom dobrotom čini za sve oko sebe, ona je u ovom romanu predočena kao heroina, majka – hrabost, žena smela i na sve spremna samo ne i na vlastitu tugu. Prkosna, pred niščima duhom, kakav je i onaj špiclov, žbir s tankim brčićima i u kožnom kaputu, koji, doista, i zaslužuje da mu se ni ime tokom celog romana i ne pominje. Jednostavno, nije ga ni dostojan, jer nečovek je.
Naspram njega, tog stvora, poput štakora sa dna najdublje tame, tu je to svetlosno biće, svim u sebi samosvojna omama Justina koja, poučena tragičnim životom, uvek ima pravi odgovor, dobar savet i reč uthe za sve, samo ne i za one, poput špiclova, koji su takvi da ih ni bog ne može voleti. Ona je za dečaka Dada živa porodična knjiga, a budući da iz života odlazi na pravdi boga oklevetana i unapred, bez preko potrebnih lekova za bolesno srce, bez suđenja na strašnu kaznu smrti osuđena. Sve se čini da je kažnjena vlastitom dobrotom, te izvanredno ostvarenim unutrašnjim portretom, omama Justina biva i oličenje svevremenosti bolnog udesa. Otporom u svojoj kući, u Donjodravskoj ulici broj 11, u kafani, u policiji, ona životom potvrđuje značenje poduke, gotovo naloga izrečenog dečaku Dadu kad se prvog školskog dana uvređen i uplakan vratio svom domu: – Mi nismo prosjaci, mi smo kraljevi!
Dani beskrajne bede u trećem delu knjige naslovljen je romanom Jadnici. U njemu je takođe potresna dečakova priča o danima kad se ni za koricu kruha nije imalo, kad nevolje porodice Kenig ne stižu jedna po jedna, nego sve u jatima. I sve ono izrečeno citatom iz istoimenog romana Viktora Igoa biva u sadejstvu sa jadom i nesrećama pod krovom kuće iz Donjodravske 11. Biva i odgovorom na pitanje šta je to more, šta je to beskraj nevolje: – More, to je neumoljivi mrak društveni, u koji kazneni sustav baca svoje prokletnike. More, to je beskrajna bijeda. I u ovom delu tragične povesti osiječke/švapske porodice Kenig ukrštaju se, međusobno povezuju i u jedan zajednički životni tok slivaju, udesne priče bivših i potonjih, kako onih iz porodice Kenig, tako i drugih Švaba preostalih u Osijeku, sa obe dravske obale.
Kako se sve prizor za prizorom razvija Hedlov roman „Donjodravska obala”, tako i celovita priča, sazdana od mnoštva majstorski ostvarenih dramatičnih scena, ponekad protkanih i humornošću, te kako po sistemu spojenih sudova sve u romanu biva čvrsto povezano i celinom teče, čini se čas nizvodno, a čas (sećanjem) i uzvodno, ova životna drama dostiže kulminaciju u završnom, četvrtom poglavlju naslovljenom po Zilahijevom romanu Samrtno proljeće. Početkom, a tek krajem ovog završnog dela, iskri otrežnjujuća upitnost. U nemogućnosti da dečak/narator i sam, sve dok i tome ne stigne sudbinski čas za dobijanje odgovora, i to niotkog drugog nego od samo svoje presne jave, spasonosnom mu se ćini i sama Zilahijeva upitnost: – Što će biti s nama, što će biti od nas kad odrastemo.
Po zatvaranju ovog mozaik-romana, ko zna, možda i Hedlovih Ranih jada, na čijim koricama jedno izgorelo, a ono najkraće palidrvce iz nekad čuvene osiječke Tvornice žigica „Drava”, kao da, poput majušnog dečaka Dade, negde iz kutka večne nevidjelice, šutnjom gleda/proziva netragom iščezlog, u moru ljudske krvi zagubljenog krivca, pretposlednja rečenica, koja je usledila po Dadovom nalaženju utočišta i utehe u majčinom zagrljaju i pri sećanju na poljubac od svih najutešniji, ehom kroz lavirint koji se zove duša biva istovremeno i saučesnički doživljaj čitaoca. Onog koji je čitanjem romana „Donjodravska obala” raspoznao i deliće od sećanja na vlastiti život: – Jedna suza, ne znam čija, kapnula je i na moju košulju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *