Olivera Dražić: Galop prolaznosti

Postoje neukrotive zveri. Provlače se među prstima i iščezavaju u pogledu. Hitre su, neumorne i jake. Jedna od njih je vreme. Milovala su ga srca otvorena za život – uzalud. Gazilo je pred sobom kopitama neizbežnosti. Umori se čovek, utišaju se otkucaji srca, ali vreme i dalje galopira, ostavljajući senke za sobom. Sve dok nas te senke ne preplave i zavlada mrak.
Kroz spektar koraka vremena, upamtimo mnoštvo cipela, kako starih, tako novih, pocepanih ili visokih. Imale su svoj put, obasut prirodom života. Bogatstvo prirode daruje nam simbole. Pronalazimo njihova značenja u svojim i tuđim očima. Prelivaju se nijansama koje nose godišnja doba, osećanjima koje nosi život i ulivaju u more smrti. Tajanstveno, nemo i jednolično. Dok reka teče, vrvi i žubori, život se raduje, šapuće, glasno govori. Obale ga grle sa obe strane, nepomično i bez sumnje, kao da nema mane. Nikada ga neće napustiti i drugim putem poći. Usmeravaće ga i hrliti u zagrljaj poput deteta koje stremi prvim radostima. Plavetne kapi, prozirnih pogleda, sa sobom nosi trenutak našeg života, obuzetog kolotečinom.
Prve note ljubavi, mile i lepršave, rode se u cvetu mladosti, života, kroz njega žive, opijaju melodijom, u njemu ili sa njim utihnu. Prolaznost je najveća bolest čovečanstva, od koje boluje svako biće, bez izuzetka. Setite se svakog pretka, ako je to moguće. U tom pokušaju, zamagliće vam oči, pomutiće se um i ponestati dah. Na nekoj od tih maglovitih stanica, ostaće i nama svojstven trag, sve dok bude postojao neko kome naš život je drag. Ljubav se opire tim nemuštim nitima, dok utopljena životom, poprima njegove konture. Sa prvom zorom se rađa, sa poslednjom mesečinom umire.
Čarolijom pokreta koje sa sobom ljubav nosi, ona teče, kroz svaku kap krvi, kroz život, kroz vreme. Dan će se gasiti, goreće jutra, ljubav će ih obasjati, kako danas, tako i sutra. Tom vatrom vladaće rečne kapi, kotrljajući se kroz vreme. Najglasnije su tišine dok život žubori. Na udicu zakačiš po neku istinu i hraniš se plenom dok postojiš. Radost poprimi nevina, bela krila, koja zatrepere i ubrzaju vreme. Nade tinjaju i vezuju se za vatre vremena, koje razbuktavaju sudbine.
Kada ljubav potekne strmim tokovima i brzlepleto zaluta u zaborav, nada počinje da peče i boli svakoga ko i malo zna da voli. Izneverena, po ko zna koji put, skupi se pored kamina i pokušava da se zadovolji onim što trenutno ima. Dok prave ljubavi puštaju korene poput najstarijih stabala i prepliću ih kroz tragove vere i čekanja. Novorođena klice, zadirkuju osmehe i unose sjaj u naše oči. Koraci posuti čekanjem, tek su po neka žrtva, položena beskrajnoj sreći. Harmonija setne noći ne opija trezne, već one koji su već po malo opijeni ljubavlju. Nestrpljenje, iščekivanje, vremenske distance koje gube svaku meru, podižu vrednost ljubavi. Možda će neki drugi životi teći će sa rekama, ali pesnik će i dalje čekati da korito njegovog srca ispune reke ljubavi. Prvim osećanjima ispuniće kapi koje život znače, jer za ljubav i njih daće. Kroz vrtloge postojanja, koji snažno na dno vuku, ljubav će uvek biti ta koja pružiće nam ruku.
U carstvu prolaznosti, nahranimo vreme uspomenama koje zavrednuju naše postojanje. Svaka kopita neka ostavi trag na obalama, skupljajući potkovice. Žeđ za prolažnošću, ugasimo rekom ljubavi, mnoštvom kapi koje će preplaviti vremensko biće. Neukrotivoj zveri, neumornog galopa, postavimo zamke ukroćenog srca. Sa poslednjim listom koji u poznu jesen na površinu reke sleti, život neka vas toplinom na ljubav podseti. Zajedno činiće večnost, makar to bila samo slika uramljena prolaznošću.

Olivera Dražić, rođena 1991. godine, u Loznici, Republika Srbija.
U rodnom gradu pohađala je O.Š. „Jovan Cvijić“, kao i srednju školu „Sveti Sava“, gde je stekla zvanje: tehničar za industrijsku farmaceutsku tehnologiju. U Loznici je trenirala karate, išla na časove plesa i bila član školskog hora. Nakon završene srednje škole, studirala je na Pedagoškom fakultetu, u Bijeljini, gde je stekla zvanje: profesor razredne nastave. Trenutno pohađa master studije na istom fakultetu. Svoj doprinos daje „Vitez“-u, sa kojim nastupa na festivalima za decu. Pored poezije i proze kojoj je posvećena, akviziter je jedne izdavačke kuće i aktivna na polju edukacije dece i studenata.
Njena poezija je zastupljena u zborniku poezije „Almanah“, koji je promovisan na 58. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga, 2013. godine. Pesma „U raskoraku uzdaha“ proglašena je za pesmu meseca marta, uz priznanje „Marama ZŽ“ kulturološkog projekta Juhorsko oko, 2014. godine, na Poetskoj pozornici, u Ćupriji. Pesma „Zvezdana prašina“ nalazi se u zborniku poezije „Kapi slobode“, povodom istoimenog međunarodnog konkursa književnog kluba „Slovoslovlje“ iz Beča, 2014. godine.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *