Zdenka Feđver: ŽIVOT

Svako veče, osamnaest godina, jer napolju je spavala, prvo laku noć bilo je upućeno njoj.
Svako jutro, osamnaest godina, prvo sam nju pozdravljala.
Čim ustanem, otvaram ulazna vrata, ona je već ispred njih, kažem: „Dobro jutro, Žujka!“, ona me ćutke, širom otvorenih očiju pogleda i dostojanstveno uđe unutra.
Dok pijuckam kafu, sva bunovna jer tek je šest sati i spremam se na posao, ona, potpuno budna, gricka hranu, zaslađuje se mlekom, obično smo u isto vreme gotove, ja kažem: „Žujka, idemo da radimo“, i obe ćutke izlazimo napolje.
Kada sam otišla u penziju, Žujka je desetak dana, tačno u šest sati, skakala na ispust na prozoru, izbezumljeno mjaukala, pitajući se šta se to sa mnom dešava, a ja sam se pitala kako to da, dok sam radila, nikada vikendom nije mjaukala, jer vikendom sam ustajala mnogo kasnije.
Jedina privilegija penzionerskih dana je ta da ne moraš gledati na sat, odlučila sam da tu privilegiju izdašno koristim – i nisam ustajala da Žujki otvorim vrata.
Vrlo brzo uštimala je svoj sat i jutarnji rituali postali su zajednički. Čim ustanem, otvorim vrata, Žujka i ja se pozdravljamo, onda natenane, u pidžami, pijuckam kafu, vraćam mozak kući, radio tiho svira, a Žujka blaženo prede u mom krilu. Kada skroz vratim mozak kući, polako se spremam za odlazak u grad, u prepodnevne nabavke, a Žujka polako gricka hranu, pijucka mleko i kada kažem: „Žujka, idemo u grad“, obe ćutke izlazimo napolje.
Živim u prizemnoj kući gde ima šest stanova i tri puta više stanara. Kojim radarima je ona prepoznavala da sam baš ja stigla do kapije, zaista ne znam, ali nepogrešivo je samo mene čekala u ajnfortu. I, za razliku od jutarnjeg pozdravljanja, glasno se javljala, a usput, dok smo lagano hodale do vrata našeg stana, a ona su na sredini dvorišta, uzbuđeno je, grgoljavim mjaukanjem, pričala šta se u međuvremenu sve izdešavalo.
Mjaukanje je kod Žujke inače bilo vrlo retko. Kada je prvi put sela ispred zatvorenih kuhinjskih vrata i uporno me gledala, a ja nisam shvatala zašto, čučnula je na krparicu, a onda krparicu uredno „zatrpala“. Odmah sam naučila lekciju. Kada u njenoj činiji prvi put nije bilo vode, sela je pred nju, opet me uporno gledala – i tada sam već znala zašto. Isto tako sedala bi i pred činiju sa hranom. Kada bih predugo obavljala razne poslove po kući, pratila me u stopu, propinjala se i kandžama, ali blago, vukla me dole, a to je značilo da je krajnje vreme da se sklupčam u svom kutku, pijem kafu i pušim – a ona da se sklupča u mom krilu i zadovoljno prede.
Kada je prvi put ulovila miša, bila je lepa jesen, ulazna vrata su još uvek bila širom otvorena, gordo je uletela u kuću i spustila ošamućenog miša pred moje noge. Pohvalila sam je, pomazila i tek onda je počela oduševljeno da kotrlja miša po kujni, baca ga uvis, lopta se, lopta – i na kraju, s apetitom ga skrcka. Kada je prvi put uletela sa pridavljenim pacovom, iako se ne bojim ni miševa ni pacova, bila sam prinuđena da je izgrdim i zajedno s pacovom izbacim napolje, u strahu da se pacov ne otme i sakrije negde u kući.
Sledeće jutro, otvaram vrata, a ispred praga udavljen pacov, a Žujke nema. Sva naježena, bacim pacova u smeće. Žujka se pojavila kasnije, s pogledom „ja nisam odavde“. Sledeće jutro, ispred praga, dva udavljena pacova. Opet u smeće. Pa tri, pa četiri. Tu je stala. A ja odahnula što je prestala sa takvom jutarnjom dobrodošlicom.
Svatove je imala nekoliko puta godišnje, obavezno su trajali po tri dana, prvih godina na tavanu, a onda u zadnjem delu komšijskog dvorišta. Mislila sam, tamo gde su svatovi, biće i mačići, ali Žujka je odlučila drugačije. Kada je prvi put trebalo da se maci, sva zbunjena, pitajući se šta se to njoj dešava, došla je kući i tražila od mene odgovor. U ugao kuhinje odmah sam stavila veliku kutiju, u kutiju postelju, u postelju Žujku, okrenula se da odem, misleći, priroda će učiniti svoje, a Žujka je jezivo zacvilela, dozivajući me – i ja sam postala babica.
I sledeći put, i sledeći, i sledeći…
I sve do ove godine, iako sam je pre deset godina sterilisala, svatovi su sasvim prirodno trajali, a onda je „preko noći“ Žujka prestala ne samo da odlazi u komšijsko dvorište već i da se udaljava od kuće. Celo leto, na korak od praga, spavala je na suncu, a čim malo zahladi, ulazila je u kuću i vukla me kandžama da sednem, tražeći moje krilo.
I počela vidno da slabi. Naizgled zdrava, sve manje je jela, sve manje pila, a veterinar je samo potvrdio životne zakone.
Jedne večeri, krajem avgusta, iako potpuno pokretna, nije htela napolje. Skočila je na kauč, u moj kutak.
U naručju, iznela sam je napolje, u njen zimski kutak, u stari ormarić u mom delu dvorišta.
Tamo je bila i ujutro – i sve mi je bilo jasno.
Sada je u zadnjem delu komšijskog dvorišta.
Nisam znala da postoje i suze koje peku kao najljuća paprika.

One Response to Zdenka Feđver: ŽIVOT

  1. Biljana каже:

    Dirljivo sećanje. Veoma lepo pisano.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *