Stevan Šarčević: O ČANTAVIRU, ŽUŽANI I NADVOŽNJAKU

Tata je bio tih i neupadljiv čovek, po zanimanju prosvetni radnik, a u Čantavir ga je dovela profesija. Kad sam se rodio, bio je direktor seoske škole.
Detinjstvo mi je uglavnom bilo baš kako treba, sa sve lutanjima po sokacima i voćnjacima, svinjokoljima u novembru, letovanjima u Sutomoru i plastičnim sandalama.
Jednog prolećnog jutra u Čantavir su stigle građevinske mašine i postalo je veselo. Posvuda je bilo peska i šljunka za besposlenu dečurliju, a godina je protekla u opštem veselju raspojasanih balavaca. Radnici kô radnici, kako došli, tako i otišli. Za sobom su ostavili široku asfaltnu traku kakvu nikad ranije nismo videli.
Nevolje su počele mnogo kasnije, negde u vreme kad sam počeo da se udvaram Žužiki, onda kada se novoizgrađeni put prozvao E-5 i priključio transkontinentalnoj saobraćajnoj mreži. Siroti pilići, guske i mačori ginuli su u mnoštvima pri susretima sa pozaspalim vozačima holandskih šlepera i turskih cisterni, a bogami i biciklisti su na jedvite jade žive glave iznosili. Pa opet, sve je to mene malo doticalo. Upravo sam otkrivao tajne putenosti i jednostavno nisam imao vremena za lokalna trača¬renja.
Žužu sam upoznao na Tiborovoj rođendanskoj proslavi. U stvari, osim doma kulture, kućna okupljanja su bila jedini događaj vredan spomena za nekog ko je imao vrele godine, kao ja tada. Mislite da su klinci po selima bili drugačiji od vas? Ma jok. Isto tako su bili željni svega, uključivši i prikazivanje pred vršnjacima. To je bilo vreme minića i prozirnih bluzica, a Segedin je bio blizu. Kakva god selendra Čantavir bio, preko grane smo bili „Jugo“, zapadnjački ološ prepunih novčanika. Tako je i moja Žužana, zahvaljujući mađarskim buticima, delovala poput holivudske starlete.
„ Seretlek, Milan, o kako te seretlek“, tepala je svojom neobičnom kombinacijom mađaskih i srpskih reči i zaista me je volela poput kuje u teranju. Bili su to divlji dani.
Đavo je odneo šalu kad je jedne letnje večeri snaš Tonu po vrelom asfaltu razmazala neka italijanska kamiončina i zbrisala u Mađarsku. Mada sam bio golobrado štene, dobro se sećam silnih rasprava oko izgradnje nadvožnjaka nad kobnom magistralom. Bojažljivo se šaputalo da je matora petljala nešto sa crkvom i nečistim silama, ali to su bila tek šaputanja u po glasa. O drugome se tu radilo i nešto se moralo preduzeti kako bi se opasna deonica nekako obezbedila. Sastančilo se po mesnoj zajednici, u Lacikinoj kafani i u domu kulture, ali bez ikakvog rezultata.
Celu sam tu priču zaboravio kad sam otišao na studije u Beograd i tek tamo shvatio zašto je mama tako neizlečivo mrzela Čantavir. Grad je bio svetlo i provod, živahnost i sloboda. Žužanu sam ubrzo preboleo, jer sve mi je bilo na raspolaganju. Sanjica je bila iz Skoplja, Mihela iz Samobora, Jadranka iz Splita i sve su bile prelepe i podatne. Slušao sam Ramones i Disciplinu Kičme i udisao život kakav nisam ni slutio da postoji. Bilo je vreme nju vejva i sve je vrcalo od ljubavi i slobode.
Interesantno, koliko god da sam uživao u tom novootrkrivenom raju, upravo sam se tamo po prvi put u životu susreo sa zvukom sirena. Označile su Titovu smrt i završetak jedne epohe, mada u to vreme nisam toga bio svestan.
Kada sam diplomirao vratio sam se u Čantavir i mrzeo ga tačno koliko i moja majka. Bila je to učmala sredina i nikako nisam razumevao kako sam se nekada tamo dobro osećao. Žuža me je tešila i jedne večeri mi reče da joj je snaš Tona nekakva rođaka, mada mi nije bila najjasnija porodična veza između pokojne Bunjevke i razvratne Mađarice. Sećam se da se pričalo kako pokojnu snaš Tonu uveliko viđaju kako šećka oko međunarodnog puta, ali sam to, naravno, pripisao seljačkom sujeverju. I ko bi ga sada znao, možda je upravo zahvaljujući tim bulažnjenjima najzad i izglasan samodoprinos za izgradnju nadvožnjaka, uprkos žestokih porodičnih svađa i obazrivih psovanja države, najčešće u Lacikinoj kafani i uz pivo pred Gaborovim dućanom. Šta bilo da bilo, nedugo po tom uspehu lokalne samouprave, ja sam dobio posao u Novom Sadu i pobegao iz sela.
Čim sam ponovo namirisao grad, zaboravio sam Čantavir.
Vratio sam se par godina kasnije bežeći pred vojnom policijom, ostavljajući nekoliko cura s kojima sam se muvao i posao koji ionako nisam voleo. Jest’ da mi se nije vraćalo u Čantavir, ali mi se još manje ginulo u nekoj slavonskoj vukojebini.
Prvih dana sam uživao u maminoj kuhinji koja je budila sećanja na detinjstvo. Gotovo mi je dolazilo, dok sam je gledao kako kuva, da uradim domaći zadatak, ali pošto je to vreme odavno prošlo, zakrpio sam ogradu na kokošinjcu i očistio bunar. Žužika je u to vreme već bila udata ženica, pa sam se morao odreći hopa cupa zabava s njome. Pričalo se da je imala stomak do zuba pred oltarom, ali slabo su me zanimala lokalna ogovaranja.
Mama me je pomalo nervirala neprestanim mrgudanjem na tatu zbog ogromnih izdvajanja za mesnu zajednicu, kao da je sam samcat doneo odluku o samodoprinosu. Izgleda da nije bio jedini kome je žena zasela za vrat, pa je gomila što cevči pivo pred dućanom i raspravlja o susretima sa pokojnom snaš Tonom postajala sve brojnija. Malo je ko mogao podneti zvocanje kućne policije zbog besmislenih troškova iz ionako opustošenih kućnih fondova.
Nekoliko puta me je Žužika spopadala na ulici ili pred dućanom, ubeđujući me kako ima nešto važno da mi saopšti, ali sam gledao da izbegnem bilo kakav kontakt s njome. Na muvanje sa udatim ženama u Čantaviru se baš i nije blagonaklono gledalo. Međutim, njeno navaljivanje i puste seoske ulice su polako počele da me bacaju u apatiju, a mamina hrana mi je, u stvari, bila jako teška za varenje. Jedva sam čekao da zdimim odande.
Čim se opasnost od mobilizacije stišala, vratio sam se u Novi Sad i otvorio sopstvenu advokatsku kancelariju. Posle toga je matori nabavio mobilni, pa sam se sve češće čuo s njim i redovno mi je saopštavao vesti o napredovanju izgradnje nadvožnjaka. U početku su mi njegova pominjanja snaš Tone bila smešna, ali kad se u priču ubacilo i Žužikino dete, počeo je da me plaši, pa sam ga zamolio da prekine. Ono što je spadalo u domen realnosti bilo je da su se radovi na nadvožnjaku otegli godinama. Radnici su se pojavljivali, pa nestajali, ali novca nikad nije bilo dovoljno. Malo, malo, pa bi se proglašavao nedostatak sredstava i meštani bi izglasavali novi samodoprinos. Tata je postajao sve neraspoloženiji i nekako sam znao da mu mama i dalje prebacuje zbog kućnog budžeta.
Nadvožnjak je završen petnaestog marta hiljadu devetsto devedeset devete. Proleće zadnje godine dvadesetog veka. Tata nije delovao posebno euforično kad mi je to saopštio, pa sam i sâm vest prihvatio kao rutinsku. Već sledećeg meseca stvari su krenule po zlu. Prva loša vest je bila da se moja Žužana bacila pod točkove zahuktalog međunarodnog voza, a druga me je mnogo direktnije pogodila, jer se Novi Sad odmah našao na udaru bombardera i život više nije bio bezbedan. Šta mi je drugo preostalo nego da se još jednom vratim u Čantavir?
Meštanima sam rekao da je u Čantaviru opuštenije nego u Novome Sadu gde tih dana niko i ne svraća u moju advokatsku kancelariju. Nije da je bilo neke posebne zabave, izuzev večernjih okupljanja ispred Gaborove prodavnice. Tu su seljani pili pivo i čekali avione. Sirene bi ih najavile, a onda bi se uz tutnjavu uzdizali iz Mađarske i proletali ka nekom cilju u Beogradu.
„Siđi dole da ti jebem mater!“, vikali su, a poneki bi ih gađali praznim pivskim flašama. Po završetku predstave meštane bi prošla euforija. Prešli bi na rakiju i prepričavali strašne priče o noćnim susretima sa snaš Tonom. Navodno je nadvožnjak postavljen tačno iznad mesta gde je poginula, pa nema spokoja od okasnelih galamdžija. Gluposti, mislio sam, ali nečim sam se morao zabaviti, zar ne? Kako bilo da bilo, selo je imalo nadvožnjak, pa su sada mužjaci mnogo lakše izlazili na kraj sa suprugama. Što god im prebacivale, jednostavno bi im spomenuli njihovo prethodno zvocanje oko samodoprinosa, proglašavajući ih ćurkama.
I kod kuće se stanje okrenulo i mama više nije imala argumenata. Kad god bi počela sa svojim rafalnim žalopojkama, tata bi joj očitao bukvicu upirući prstom kroz prozor ka monumentalnoj konstrukciji nadvožnjaka koji se poput duge nadvijao iznad sela. Morao sam priznati da je matori u pravu. Kokoške, biciklisti, mačići i babe pri povratku s pijace više nisu imali razloga da drhte pri pomisli na podivljale šoferčine i njihove monstrume. Doduše, i saobraćaj se proredio, ali nadvožnjak je stajao postojano kao klisurina, svedočeći o ogromnim odricanjima stanovnika Čantavira.
Ni te noći nije bilo mnogo drugačije. Vratio sam se kući pomalo nacvrckan iz dežurstva pred prodavnicom, saslušao tatinu litaniju o značaju nadvožnjaka i legao da spavam. Probudila me je tutnjava i u početku nisam mnogo toga razumeo.
Tek idućeg jutra, dok su čantavirci u čudu treptali tražeći pogledom monumentalni betonski luk što im se koliko juče nadvijao nad selom, shvatio sam da je neki pripiti seronja iz natovskog superbombardera istresao gomilu eksploziva na Čantavir, kao prstom u dupe pogađajući upravo taj jebeni sirotinjski nadvožnjak.
Nekoliko dana posle toga, traktori i meštani ništa drugo nisu radili no raščišćavali grdne komadine betona rasutih po magistrali. Ne bi bilo zgodno da ih kazne zbog ometanja saobraćaja.
Kad je posao najzad dovršen, kučići, koke i guske se vratiše staroj maršruti, a meštani pivu i rakiji pred prodavnicom, ne mogavši da istrpe kokodakanje raspomamljenih supruga zbog zalud sjebanih para.
Znate, postao sam posle toga pomalo histeričan. Sve mi se češće priviđala snaš Tona, pa sam nedugo posle toga pobegao u Novi Sad.
Nikad se više nisam vratio u Čantavir. Predao sam se nekom poluživotu u kome sam neprestano menjao partnere. Radojka, Brankica, Milena… Ko bi ih sve popamtio? Kad je mama umrla osam meseci za tatom, kuću smo budzašto prodali preko neke agencije i podelili pare sa bratom. Znao sam u to vreme razmišljati o tome kome li će moja imovina pripasti kad me više ne bude bilo, jer dece nisam imao. Nekako su izostala sa liste mojih prioriteta. Sve je to nestalo u godinama što su nakon toga prolazile, svaka gora od prethodne i možda se više nikad ne bih setio Čantavira da me u snovima sve češće ne obilazi snaš Tona, visoko uzdižući svoj kljakavi srednji prst prema meni.

2 Responses to Stevan Šarčević: O ČANTAVIRU, ŽUŽANI I NADVOŽNJAKU

  1. Biljana каже:

    Vrlo jasna i lepa priča, koja dotiče život. Sviđa mi se ime malog sela -Čantavir-
    -Radojka, Brankica, Milena …Snaš Tona….i godine su prolazile-

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *