Slavko Mali: CRNA PTICA

Na klupi u parku sedeo je čovek. Bio je obično obučen. U prosečno sivo penzionersko odelo koje se uz prosedu kosu uklapalo u opšte sivilo njegove pojave. Čak je i nekad zelena klupa na kojoj je sedeo, pod mutnilom sunca iza tankih oblaka, delovala bezbojno.
Samo je ptica bila crna.
Ptica koja je sletela na naslon klupe i tu mirno ćutala, kao da ne primećuje sedog starca.
Čovek iz džepa izvadi metalnu kutijicu od imalina i otvori je drhtavim pokretima otupelih prstiju.
Kutija beše ispunjena mrvicama bajatog hleba, očigledno pokupljenih s njegove skromne trpeze. Zahvatao je pažljivo između prstiju po nekoliko, i blagim pokretima jagodica palca i kažiprsta, kao da nešto soli, posipao po izlizanom asfaltu. Gradski golubovi su se žustro otimali o njih, ali crna ptica ne pokaza nikakvo interesovanje.
No, kad starac istroši svoje mrvice, brižno i pažljivo skupljane u limenu kutijicu davno potrošenog imalina, golubovi postadoše nervozni.
Počeše da se vrte u krug i skaču na čoveka u sivom odelu, kljucajući ga po licu.
On beše pokušavao da se odbrani sporim pokretima onemoćalih ruku, ali golubovi behu sve hitriji i zlokobniji.
Odjednom se pokraj starca začu grozan krik.
Crna ptica raširi svoja velika krila i nakostrešivši se baci oštar pogled na golubove. Iz njenih crnih očiju uokvirenih zlatno-žutom izbi neka čudna energija, koja jato golubova diže u vazduh ka mutnom sunčevom bolu.
Potom sklopi krila, i nastavi mirno da dreždi na naslonu klupe.
Sivi čovek protrlja blago kolena dlanovima i ustade. Kraj njega protrča zaznojeni, umiveni dečak, sa šarenom loptom.
Čovek pođe polako, nesigurnim, klimavim korakom, prođe kraj rascvetalog drveta magnolije i uđe u crkvu.
Crna ptica uzlete visoko i umiri svoj let usmerivši se u pravcu obližnjeg groblja.
Golubovi ponovo sleteše na asfalt ispred klupe i počeše svoje besmisleno kretanje i kljuckanje nepostojećih mrvica.
Gugutali su krotko i zaneseno, samo za nijansu glasnije od zvuka koji je proizvodio povetarac u krošnji platana.
Samo je usplahireni mlaz vode iz nezatvorene česme u parku, remetio ovaj prividni spokoj.

One Response to Slavko Mali: CRNA PTICA

  1. Pouka priče…uvek se iznenadimo ko nas napada, a ko brani.Lepo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *