Zoran Škiljević: Muke po Matiji

Tiruriruriru, zasvira telefon. Šta ću, javim se. Moja cica, ko bi drugi. Dosađuje se na poslu, ne zna šta će sa sobom, pa me zove da vidi šta ja radim, da li se, može biti i ja dosađujem ili sam opet zapalio negde s društvom. Akcenat je, podrazumeva se, bio na “opet”.
– Kakvo dosađivanje, cico, kakvi bakrači – kažem joj ja. – Nećeš mi verovati evo čitam Bećkovića na Fejsu i uživam. Ima novu pesmu lepu kao Sunce.
– Čitaš Bećkovića na Fejsu? – suknu ona preneraženo, jednom pa još jednom, kao da sam joj ne znam šta rekao:
– Čitaš Bećkovića na fejsu???!
Hoće nju da hvataju takvi užasi kad je ja isteram iz pameti, ali je, na svu sreću, brzo i prođu. Šta se tu može. Da je videla Bećkovića na fejsu i ona bi se najpre malo zabezeknula, ne više od mene – otkud Matija tu?! A onda bi počela da čita pa bi uživala isto kao i ja.
– Čitaš Bećkovića na fejsu je l’, kao što si onomad čitao Homera u kladionici? Svinjo jedna, to hoćeš da kažeš?
– Onomad sam se šalio, cico, sad se ne šalim. Onomad sam bio pod gasom, sad nisam.
– Ma da, pričaj mi nešto o tome, kao da te ja ne znam, imbecilu nijedan. Mene si našao da zajebaveš, tvoju cicu!?
Malo mi bi smešno, umalo nije zašmrcala koliko ju je pogodilo to što čitam Bećkovićem na fejsu, al’ gde sad da se smejem, pa još više da je nakostrešim, nisam poludeo. Nije se šaliti sa mojom cicom kad je ljuta.
– Čitam ovoga mi krsta – kažem joj, pa se jednako prekrstim (ne, nisam promenio veru, samo sam se prekrstio, je l’). Onda nije bilo druge nego da citiram Matiju, možda je tako ubedim:
Kad bi ti otišla iz ovoga grada
Kome bih levu ruku prebacio preko ramena
A desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:
„Priroda je puna mojih pogleda na svet“.
– A da se nisi ti, može biti, opet nacvrcao? Govori!
(Akcenat je opet bio na “opet”.)
– Nisam, cico – kažem, pa umalo opet da se prekrstim.
– I šta kažeš: Čitaš?! – uporna je ona kao niko, kad zavre za nešto, nema spasa.
– Čitam! – šta drugo da joj kažem nego da čitam. Kad čitam. Pa, onda pomislim: ako laže koza ne laže rog.
– Izađi cico na fejs pa sama pogledaj – podignem malo i ja glas.
– A onda, kao lepo vaspitana cura, da mi se lepo izvineš. Jedno dva pleha tulumbi i jedan pleh grčkih baklava bila bi prava mera.
Majstorica je ona kad su takve poslastice u pitanju samo takva, verujte mi na reč, u svetu joj nema ravne. Ali samo kad zaslužim mogu da se nadam njenim đakonijama. Kad ne zaslužim, ne ulazi u kuhinju, joguni se kao svako žensko, ne bi mi učinila pa taman crko.
– Jebi se!.. – vrisnu ona s druge strane.
– Konju jedan konjski!.. Nosi se u…! Znaš!!!
Ah – da! onda tek shvatim šta sam rekao: ko se pametan dosetio da ukine fejs državnim činovnicima, bez sve šale, trebalo bi ga za noge obesiti i opaliti mu pride jedno dvadeset po turu.
– Nije mi to bila namera, cico – pokušam ja onda nekako da se izvadim za tu neoprostivu glupost.
– Omaklo mi se.
– Omaklo ti se?
– Jeste, cico, ovoga mi krsta! – pa se opet, za nevolju, prekrstim.
– Dobro. Ajde da ti to i poverujem – prvo je spustila loptu pa će opet povišenim tonom:
– Ali daj mi onda reci ko je ovde lud života ti! Dakle za Bećkovića znam da nije, a za fejs baš nisam sigurna. Suma sumarum – tako od milja kontaju računovođe – ti si mi, imbecilu nijedan, najsumnjivi! Pa naglasi:
– To da znaš!!!
I onda od sve muke zalupi slušalicu očigledno misleći da je ja zajebavam. Nju, moju cicu da zajebavam, što inače nikad ne radim, u stvari vrlo retko, samo kad baš odlučim da budem nevaljao. A to mi sad nije bilo ni na kraj pameti – stvarno sam čitao Bećkovića i to na fejsu. Mame mi.
Oprostila mi je to negde pred zoru. I bilo je tako poetično kao nikad pre. Bog te blagoslovio Matija, od sad čitam samo poeziju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *