Viktor Radonjić: PODRUM

Porodična jednospratana kuća u malom mestu. Na spratu.
Višnja postavlja tanjir sa kuvanim povrćem na stočić pored fotelje – tu sedi majka, Dušanka. Višnja joj čisti lice, briše je ispod pazuha, postavlja joj portiklu; seda na hoklicu pored fotelje, uzima tanjir, prinosi kašiku Dušankinim ustima – usne su nepomične.
– Hajde, majka, mora da se jede.

Podrum.

Upaljena lampa nad stolom. Miljan, Višnjin mlađi brat, sedi na stolici – noge su mu ukrštene na stolu. Iz paklice izvlači cigaretu, pali je, paklicu baca na sto. Sluša pesmu Fake Plastic Trees, grupe Radiohead. Po podu i kanabetu su razbacane knjige, pored kanabeta je nekoliko stripova iz serije Druuna.

Višnja se spušta niz podrumske stepenice. Isključuje muzički uređaj. Miljan se, okrenut leđima, trgne. Cigareta mu je u ustima.
– Opet mi kradeš cigarete – progovori Višnja.
– Daj kintu da ih kupim.
– Nema.
– Kako nam je majčica?

Saživljava li svoju majku? Ne. Do te mere da je o njoj počeo da misli kao o Dušanki, a ne kao o majci. Ko je Dušanka? Ambicija usmerena na odgovore, jasne, precizne, čini mu se nedelotvorna. Miljan nju ne saoseća. Samim tim, ova misao glatko klizi… donekle. Otkriva da mora da se ispravi – on nju, zapravo, oseća… donekle. Oseća je kroz nedostatak. Bio je dovoljno mali kada je otac nestao. Bez najave, potresnih scena, mogućnosti da mu se ne oprosti. Ostao je mitski lik, jer nije ostavio iluziju u razmeđi prostora i vremena, dovoljno jaku da se obije. Ostavio se u mrvicama, moćnim poput Minotaura. Otac je ispao lukaviji od kompozitnog stvora. Minotaur je ciljan – našavši se u odredljivom prostoru datog vremena – omeđen je metom koja zahteva. Minotaur je u duhu koji je zao samo ukoliko se opseda. Miljanov otac je izbegao tu zamku zaposevši duh bez važnosti za epiku, zao samo ukoliko ga opsedaju bližnji. I tu je Dušankina zamka, okomila se na ravnodušnost koja je, u stvari, poza – ujeda dok brani kukavičluk. Da, Miljanov otac je kukavica. Pa šta? Ništa. Baš to – ništa. Očev beg u slobodu morao je biti pod okriljem iluzije, sumporne – pa čak i ako se tamo negde kupa u potocima šampanjca. On je osuđen. Osudio je samog sebe odlaskom koji je, zapravo, nestanak – tu je samoobmana kao kazna obuhvatnija od Đurđine patnje, i to je ono što mu supruga nikada nije oprostila. Za Miljana, otac je opravdani kandidat za sićušnog heroja Hada. I to je to – tačka – iza nje je samo Miljanova odluka da majku kad god može – ne vidi.
– Što se ne popneš gore da je vidiš?
Miljan izbacuje dim. Višnja odlazi do kanabeta, seda; podiže Druunu, lista je. Miljan ustaje, odlazi do kanabeta, potezom ruke raščišćava prostor – knjige padaju na pod, seda pored Višnje, pogled usmerava na strip, okreće stranice stripa – polako; nos priljubi uz Višnjin vrat, udiše duboko, ruku podvlači pod Višnjinu majicu, odozdo, kažiprstom joj draži desnu bradavicu. Višnja ispusti dah, prene se, ustaje sa kanabeta:
– Idem da okupam Dušanku.

*
Porta crkve.
Sparna noć. Provala oblaka. Letnji pljusak. Miljan je, s rancem na leđima, na zidu koji okružuje crkvenu portu. Pomaže Višnji, u cvetnoj haljini, da se popne. Miljan preskoči nekoliko stepenica – udara rukama u vrata crkve.
– Svako ko je protiv mene, zanavek je zaćutao. Kucaj, ako si za mene i otvoriće ti se sve.
Dve krilate nemani. Pozajmljene iskonu.
Krilati strah je u rasponu uverenja da je smrt samo razrešenje zablude o neprihvatanju ništavila. Krilata hrabrost pljuje na zabludu – igrajući rulet sa ništavilom.
Igrati rulet sa ništavilom. Navlačenje jedinstvenosti u jedinstvenoj imitaciji? Ne svlači li košuljice krilata hrabrost, dok glođe samoodržanje? Šta je u košuljici? Šta bi krilata hrabrost ukoliko bi dobila na ruletu protiv ništavila?
Hajde, zamislimo da je krilata hrabrost pobedila. Pobedila je ništavilo. Pokušajmo, pozabavimo se takvim naslućivanjem. Krilata hrabrost je pobedila na ruletu koji nosi pridev ruski (ovakav pridev zaslužuje demistifikovanu uvreženost, možda, nekom drugom prilikom). Dakle, ništavilo je prosviralo sebi mozak. Varvarin – krilata hrabrost – izvojevao je pobedu, njega treba što pre negde skrajnuti! Da, ovekovečiti krilatu hrabrost, isklesati monumentalno sećanje po uzoru na njen usvojeni lik, s krilima u zamahu, sa osmehom koji je ravan vrhuncima grčkog arhajskog stila. Okameniti je u vremenu. Ukoliko se tome opire, ukoliko pokaže nezahvalnost prema mramoru – učiniti je bezgranično usamljenom. Izopštiti je! Učiniti je sasvim nevidljivom u javnom prostoru – te tako udariti na arhetipskog rendžera, samostalca u borbi za nadu kukavica. Krilata hrabrost se drznula, otrgla kontroli, stala je ispred znaka jednakosti, a iza je bundžija, kabadahija – opasnost po zajednicu. U toku odmetništva, krilatu hrabrost treba pomno nadzirati i ne sme joj se dozvoliti čak ni pomisao o dizanju ruke na sebe. Lovor, rasut po mnjenju što veruje u večnost, zadržaće svežinu samo ako se krilata hrabrost natera na prirodno zamiranje.
Krilati strah, u ovakvom sledu događaja, pružio bi ruku krilatoj hrabrosti. Shvatio bi da se nalaze na istoj sudbinskoj putanji. U toj putanji što vodi ka ništavilu, razlika je u kulminativnom punktu razvojnosti – kod krilate hrabrosti to je izopštenost, kod krilatog straha to je ignorancija. Krilata hrabrost i krilati strah stupaju u savezništvo iz nužde, a da bi zaratili s nakićenim mnjenjem koje više ne veruje u večnost, već je poznaje. Nakićeno mnjenje se odlepilo, uzletelo, simulirajući posedovanje iskonskih krila. Aterira u osionost apetita što se sprema da u vizionarskom slepilu oglođe od sebe neodvojivu samoodržljivost. Nakićeno mnjenje koje je doznalo za večnost, omalovažilo bi povratak u šturo verovanje. Ovo je nešto što dobro znaju obe krilate nemani – tu je crv njihove eonske savesti. Stoga, krilata hrabrost nikada ne bi sebi dopustila da pobedi na ruletu protiv ništavila.
– Šta to govoriš?
– Trabunjam. Tako sam bliži sebi.
Miljan skida ranac, iz njega vadi flašu rakije, baca ranac u stranu. Višnji dodaje flašu, ova nategne. Miljan joj uzima flašu. Nateže.
– O ocu ne znamo već godinama ništa, a majka nam ode na onaj svet. E, hvala bogu.
– Ostaje nam briga. Presvučena.
– Gde je briga?
– Nije – gde, nego – ko. Brinem za tebe više nego ikad.
– Sada sam punoletan. Ja treba da se brinem o tebi. O nama!
Miljan počinje strasno da ljubi Višnju po vratu, spajaju im se usne; podvlači ruku pod haljinu, strgne joj gaćice. Spušta se na stepenice, Višnju povlači za sobom, priljubi je uz telo:
– Samo mi, Višnja, i niko da nam više nije prepreka.
– Mi smo pogrešni. Ovo mora da prestane.
Miljan povuče Višnju – telo mu prokliza u natopljenu travu.
– Nemoj, Miljane… Zaustavi se!
Višnja čupa travu, šake joj se zarivaju u zemlju. Miljan se odvoji od Višnje, potrči prema zidu. Višnja polako okrene glavu, kroz busen trave posmatra Miljana – kako se uspinje na zid, nestaje.
Voz u pokretu.

Kupe. Miljan, sklupčan, otvara oči. Naspram njega sedi devojka, čita knjigu. On se pridiže, neko vreme zuri u devojku, ova to primećuje, osmehne mu se. Miljan joj uzme knjigu, baca pogled na stranice, vrati joj knjigu:
– Rastko Petrović. Dobar izbor.
– Šta ti znaš o njemu?
– Kako se zoveš?
– Sara. Ti?
– To mi je jedan života san Nije tako čist i od svega čedan, kao da je u trbuhu neke matere; Prohodim kroz ovaj tmurni prostor gde svaki list U sanjanju poriče da ima jedan svet Koji je van ovog, slobodan i bez mere; I opet kroz iste sale sna, zakucam prestravljen na mišićna vrata ovog zivota: Ah, jedan dva! ah, jedan dva!
– Ti ga, ipak, poznaješ.
– Malo bolje nego Miljana.
Miljan joj pruža ruku:
– Odakle si?
– Iz Užica.
– Gde ćeš?
– U Beograd. Počinju ispitni rokovi. Gde ćeš ti?
– Tamo gde i ti. Nema mi druge.
Sara se zasmeje, kažiprstom povuče donju usnu nadole.

*
Porodična jednospratna kuća u malom mestu.
Višnja mahnito riba kadu i pločice. U kupatilo ulazi Gagi, spušta dasku na WC šolji, seda.
– Papuče su ti ispred kupatila.
– Ljubavi, spremio sam večeru.
– Četiri godine si mlađi od mene. Ne zovi me tako.
– Ljubavi.
Višnja grabi Gagija za kariranu košulju, izbacuje ga iz kupatila.
Za trpezarijskim stolom.
Višnja salvetom trlja viljušku i nož, počinje da jede, dugo žvaće svaki zalogaj. Gagi slabo žvaće zalogaje, gotovo da ih guta.
– Ne volim te, Gagi.
– Voliš me. Na svoj način.
– Kakav je to način?
– Pomalo šašav, ali je način.
– Ponekad mi se i gadiš.
– I ja poželim nekad da te dobro istučem.
– Ti si nepodnošljivo dete!
– Uskoro punim dvadeset dve.
– Bićeš derište i u šezdeset dve.
Zvoni mobilni telefon. Višnja odlazi do police, baci pogled na displej, isključuje telefon, vraća se stolu, seda.
– Marčetić, a?
– Ko god.
– Kralj malina hoće tvoju picu.
– Kralj auto delova treba da me ostavi da jedem u miru. Uostalom, znam da mi čeprkaš po telefonu.
Višnja ustaje, prikuplja pribor za čišćenje.
– Brišeš poruke… Nema šta da se vidi u tvom telefonu!
Višnja čisti oko stola. Gagi je nad njom, podiže ruku, u nameri da je udari; izleće iz trpezarije.
Automobil je parkiran na skrovitom uzvišenju – odatle se prostire pogled na malo mesto. Za volanom je gojazni muškarac u pedesetim godinama; na mestu suvozača je Višnja – pali cigaretu. Gojazni muškarac otvara prozor:
– Cigarete su zlo.
– Je l’ to otkrivamo Ameriku, ili se spremaš da ucrtaš u kartu poziciju ovog mesta pod nama?
Gojazni muškarac uključi muzički uređaj, vrti stanice, zaustavi se kad pronađe stanicu sa narodnom muzikom.
– Marčetiću, zavešćeš me na pogrešan trag. Pomisliću da si romantik.
– Najbolji sam gazda u ovom kraju. Nije dovoljno samo gajiti. Treba i plasirati na tržište. Rusi i Nemci znaju šta je malina.
– Bravo.
– Da ti to mene ne zajebavaš?
– Ne, jer ne znam kakve to ima veze sa mnom.
– Decu sam izveo na put. Ženu sam obezbedio. Vreme je da se postaram za sebe.
– Šta hoćeš od mene?
– Da te ženim.
– Imam čoveka.
– Mali prevarant prodaje delove za jugo. To ne može biti tvoj put. Ti si rođena da budeš dama.
– Rođena sam za katanac. I, volim Gagija.
Marčetić povuče Višnju k sebi, ova se opire, a potom, prepusti.

Porodična jednospratna kuća u malom mestu.
Dnevni boravak u prizemlju. Gagi, pijan, uspinje se na fotelju – prilazi mu Višnja razmazane šminke i raščupane kose, grli ga.

Gagi je u kadi, telo mu je mlitavo. Tanja ga kupa. Gagi pridiže spuštenu glavu, brada mu se vraća na grudi:
– Prezireš me.
– Mrzim te, Gagi. Iz ovoga proizlazi da te i volim.
Gagi podiže ruku uvis:
– Napuštam te. Odlazim zauvek.
– Kuda?
Gagi prepušta ruku slobodnom padu:
– Nisam još odlučio.
– Sutra mi, ljubavi, praviš doručak. I donosiš ga u krevet.

Tumara. Beogradskim ulicama. Puste. Pijani prolaznik očeše ga o rame, namerno ili ne – lepota će ga izbaciti iz epizodne uloge koju je odigravala prežvakanost prethodne večeri. Takva lepota nosila je masku preko bubuljica poput kratera; izašla je iz epizode – nema više potrebu za maskom – potreba je nova, za svrabom, nesnosnim svrabom. U prolazniku nadolazi život koji nemušto zahteva da se iscedi nagnojeno odsustvo sadržaja.
Lice kao poternica.
Hrabrost je ta koja bi bila naterana u rudnik. Hrabrost ili panika? Hrabrost je naprosto lakši izbor. Pod uslovom da je panika otrežnjena.
Miljan se zaustavlja naspram pijanca – kunja na kartonu. On nije prolaznik. Njegovo pijanstvo odiše lepotom koja je trajno ostala u epizodi.
Miljana obuzima poriv koji nagoveštava poštovanje.
Seda na klupicu nedaleko od njega, posmatra ga – smiruje se.
Pomišlja na Višnju. One večeri, kada je odlazio, srljao je u siloviti odušak u kom je razjedanje sebe u drugom.
U crkvenoj porti cepljeni deo slao mu je misli u roju, misli poput stršljenova. Cepljeni deo i Višnja – imali su privilegiju. Gde je sveza? Da li je na njegov pokret ka razdvajanju uticala zamrznuta slika u kojoj Višnja i on spajaju tela? Da li je to vera u neverici da život može biti čist. Čist – šta je to? Nekakvo osećanje koje se prožima u toplini? Osećao je u tome nešto što je nedostatak… u stvari, njegov. Nedostatak su delili, ne prihvatajući da ga trpe samo u sebi, vezivali su ga za onog drugog, verujući da je bliskost dobar analgetik u izboru da budeš isključiv, dakle, sam sa sobom.
U trouglu Višnja-On-Višnja, Višnja je nakupljala potenciju za razbijanje, nudila je iz sebe fantazmagoričnu mogućnost da se nadvlada nedostajući zagrljaj, mogućnost da se zatrpaju šupljine u sećanju, mogućnost da se zagrljaj oplodi na sedefastoj koži tog bića s imenom voća. Biće ili odraz sa jasnim konturama? Ovako se ne može zapitati neko ko je ravnodušan. Ne, Miljan nije patetičan u svojoj pozi, mada, shvata apsurd – iz njega proizlazi da se to bude kada konačno jesi sa i pred sobom.
Beži u sebi od sebe, poturajući nedostatak množini, stvaranjem goniteljskog viška poze u žrtvenom trouglu On-Višnja-On. Ako tačnost množi istinu, onda se u donjem delu razlomka pronalazi greh.
Stvorio je uslove pustinjaka da bi se čistio od nedostatka. Nije se čistio, načeo se na pritvorenom pragu zapitanosti – da li je voli. Višnju. Da li je sposoban da je voli? Ima neodoljivi utisak da se ovo pitanje generiše u bespuću duž podnožja grudnog koša. U bespuću koje počinje, lišeno je navođenja – kuda se prostire; ono nije apstraktna posledica, već teritorija sa nedokučenim reljefom.

Sarin stan.
Mladići cirkulišu kroz prostor. Pije se nemilosrdno. Vrata spavaće sobe su zatvorena. Miljan se penje na sto, pokretom palca i kažiprsta, zahteva od mladića pored muzičkog uređaja da utiša muziku – ovaj to čini.
– Ni srećan život ne može bez tame!
Miljan pada na kolena:
– I reč će rado gubiti smisao ako nije natopljena tugom! Mrskije su mi, sestro, svetice, nego tvoje bledo lice!
Ravnodušnost u odnosu na Miljanov istup. Mladić pored muzičkog uređaja pojačava muziku.

Spavaća soba. Miljan sedi na ivici kreveta. Sara leži u fetus položaju.
– Izbacio sam ih sve – progovori Miljan. – Hteo sam ranije, ali…
– Danas branim esej.
– Šta?
– Autobiografski diskurs.
– Ne sumnjam u tvoju odbranu.
– Otac mi je dao rok. Ako ga se ne pridržavam, prestaće da mi plaća ovu gajbu.
Miljan spušta roletnu, legne u krevet, na bok, leđima okrenut Sari.

Otvara oči… Potrebno mu je da shvati da posle podne odmiče na kružnici, približavajući se šestom času.
Pogled rasipa po rubovima plafona. Trudi se da ne misli, želi da se šćućuri u praznini. Pomišlja kako je praznina blagodat za izmrcvareno telo.
Želja da ostane u praznini poražena je naviranjem memorijskih isečaka iz njihovih susreta u podrumu. Manje su tu reči koje je izgovarala, više pokreti njenog tela, koje se branilo. Šta mu je govorilo njeno telo, šta su mu poručivala njena lica, dok pokušava da ih pročisti od reči? Njena lica govorila su najviše kada nije govorila. Donositi zaključke ove ili one, tumačiti ih zarad dosezanja kakvog uvida – sve to možda može imati nekog smisla ukoliko počne govoriti naglas, u pokušaju da se otupi jezik ove rasplamsane tišine.
Blizina u kojoj su delili odrastanja, ostavljala im je galop lake konjice što je oslobađao od zaustavljanja, jer on se nije usudio da ih zaustavi. Zaustavljajući Višnju, zaustavio bi sebe, i tako prašnjav ne bi imao kud – morao bi da zaustavi pogled u njenom oku i prizna joj da nije vitez koji ume da savlada odsustvo galopa. Dostojan vitez je budalaština, i nije mu trebalo mnogo da to shvati na vreme, međutim, nije na vreme shvatio da nema sebe za iskrenost u prepuštanju, a da bi se odista zaustavio. Jer, u zaustavljanju je neizvesnost koja krši prožimanje pogleda u stanju mirovanja. Blizina u sadejstvu sa Višnjom postala mu je nepodnošljiva.
Miljanov odlazak učinio je samo to da ne ispadnu iz sedla. Sada su zaustavljeni nevoljno, primorani da to konstatuju – svako za sebe.
Osetio je… snažno… osetio je potrebu da iskorači. Kuda? Usudio se da sme. To je laž. Nije se usudio. Samo je smeo. Da li je tu izveštačenost čina? Šta znači zaustavljanje u kom je pad bez podignute prašine? Jer, otpor se nije usudio. Da li je sve ovo ona osetila, prezrela, odbacila kao škart nove zore? Ne može to znati… samo se stvara misao o tome šta je odbačeno.

Miljan sedi za stolom, zapisuje nešto na hartiji, zuri kroz prozor – u krošnju osvetljenu uličnim svetlom. Otključavaju se vrata, ulazi Sara.
– Kako si prošla?
– Provukla sam se nekako. Lovila me je na svakom zarezu.
– Frustrirana kučka.
– Šta ti radiš?
– Pokušavam da ulovim neki stih.
– I?
Miljan cepa hartiju:
– Ni kurcu ne valja.
– Miljane…ostavljam te.
Miljan ustaje od stola, prilazi Sari:
– Nemaš razloga.
– Živiš kao da sutra ne postoji.
– To nije razlog.
– Ne znam ništa o tebi.
Miljan jako udari čelom o zid, pada na pod. Sara, prestravljena, spušta se kraj njega. Miljan otvori oči:
– Pakuj se.
– Zašto?
– Samo najosnovnije.
– Kuda?
– Nećemo dugo.

Porodična jednospratna kuća u malom mestu. Na spratu.

Višnja i Gagi leže u krevetu.
– Napravi mi doručak – progovori Višnja.
Gagi se proteže. Višnja podvlači ruku pod jorgan:
– Tvrd.
– Spreman.
– Nedelja. Treba je izbrisati.
Čuje se zvono kod ulaznih vrata.
– E, pa, Marčetiću, dozlogrdilo mi! – vikne Gagi, iskačući iz kreveta.
… Gagi grubo otvori vrata. Zanemi.

U bašti.
– Vidi kakve su mi ove ruže – Višnja uputi Saru. – Zahvalne. Pomiriši.
Sara pomiriše ružu:
– Divno miriše.
– Kako je sa mojim bratom?
– Dobro. Lepo se slažemo.
Višnja pokaže na drugi kraj bašte:
– I na onoj tamo strani su mi ruže. Njima koliko god da ugađam – ne vredi, suše se.

Dnevni boravak u prizemlju.
Miljan stoji kod prozora, u ruci mu je čaša viskija, posmatra Višnju i Saru u bašti. Gagi sedi u fotelji, dosipa viski u čašu:
– Kako život?

Odmaći se od fraze, što dalje, a ona je i dalje tu. Cepljenost je trenutno zadovoljena. Vratila ga je na mesto nedorečenosti, neiskazanosti; zlostavljajući nemir utrljan u praštanje.
Da li se vratio da bi zaustavio rasparanje šavova? Ako jeste – šta je meta? Ko je protivnik? Mora li ga nekako nazvati? Nešto ga tera ka određivanju… Dobro se kamuflira opštim mestima – zvaće ga Nemir. Za sada. Šta je cilj? Neizbežno, cilj je opterećen opštim mestom – zvaće ga Mir. Šta Mir može saopštiti Nemiru? A da ovaj potonji, čuvši šta mu se nudi u zamenu za pristanak, ne pretvori njihovo stajalište u zgarište floskula. Ljubav kao moguća ponuda?
– Ne žalim se.
– Pitao sam za tebe. Nije htela da priča, nisam hteo da upirem. Jednom mi reče da si otišao, jer ti je teško pala majčina smrt.
– Istina.
– Neka si. Ovo je prokleta rupa. Nema mnogo od života.
– Šta ima kod tebe?
– A kad se samo setim kako su te gledale devojčice iz mog razreda.

Miljan i Višnja sede u foteljama, Sara sedi na trosedu. Gagi imitira pevačicu, peva pesmu Cvetak zanovetak. Sara se smeje od srca, Miljanov pogled rasejava se prostorom, Višnja gleda u Gagija belo. Gagi završi sa imitiranjem, sedne pored Sare, ova mu aplaudira. Miljan naglo ustaje, odlazi do muzičkog uređaja, vrti stanice, zausavlja pretragu pošto čuje Josipu Lisac, pesmu Blijede sjene. Poziva Višnju na ples.

Sara pruža ruku Gagiju – nespretno usklađuju pokrete. Miljan i Višnja osvajaju prostor – tela su im upadljivo priljubljena. Miljan usnama dodiruje Višnjin obraz. Višnja sklapa oči… Gagijevi i Sarini pokreti zamiru – promatraju Miljana i Višnju.

Sara zatiče Gagija u bašti – naslonjen na drvo, puši..
– Mislila sam da ne pušiš.
– Zapalim ponekad.
– Nisam baš najbolje spavala.
– Ja oka nisam sklopio.
Sara udiše duboko, pogled joj se prepušta daljini. Izlazak sunca. Gagi gasi cigaretu potpeticom:
– Za mnom.
Sara neko vreme gleda kako Gagi odmiče, krene u njegovom pravcu…

Rečni rukavac. Sara pliva leđno. Gagi sedi na grani iznad vode. Sara pliva ka Gagiju, uranja, izranja, tu je voda plića…
– Hvala, Gagi. Divno je.
– Ovde sam dolazio kad sam bežao od škole… i od kuće.
Sara se toplo osmehne:
– Hajde u vodu.
– Ne mogu.
Sara ga poprska:
– Prijaće ti.
– Nije da neću…
– A šta hoćeš?
Gagi se zbuni, pogleda je nežno:
– Plašim se vode.
Sara izlazi iz vode – majica i šorc lepe joj se uz telo; obema šakama prikupi blato, gađa Gagija; pojuri u šumu…

Porodična jednospratna kuća u malom mestu.
Podrum.
Miljan sedi na kanabetu, lista Druunu. Višnja se spušta niz stepenice. Miljan želi nešto da izusti, Višnja mu stavlja prste na usne, kruži po njima. Uzima od Miljana Druunu, baca je na pod…
Dnevni boravak u prizemlju.
Sara, zadihana, spušta se niz stepenice koje vode na sprat. Pažnju joj privlače zatvorena vrata, otvara ih – prituljena svetlost, stepenice vode nadole. Spušta se niz njih…
Na spratu. Sara je van sebe, trese se, skida mokru majicu… Sakuplja svoje stvari po sobi ubacuje ih u omanji kofer na krevetu. Pojavljuje se Gagi, razdragan:
– Uh, trčiš k’o antilopa… Šta to radiš?
Sara zuri u Gagija netremice. Gagi je dodirne po ramenu, Sara izleti iz sobe… Gagi pritiska nabacane stvari, zatvara kofer; uzima ga pod mišku, izleće iz sobe…

Voz u pokretu.
Kupe.
Sarino lice je zaronjeno u šake. Otvaraju se vrata kupea. Sara ugleda Gagija, zadihanog. Seda naspram nje, držeći kofer pod miškom. Sara usmerava pogled ka prozoru. Gagi zuri u nju, zatim usmerava pogled ka prozoru…
Porodična jednospratna kuća u malom mestu.
Podrum.

Miljan i Višnja spavaju na kanabetu. Isprepletanih tela. Blaženih lica.

Grudni koš. Strujanja u podnožju gotovo da su prestala da preuzimaju Višnjino lice. Izmaglica zahteva krivicu. Krivica se pravda krivcem. Cepljenost je nemilosrdni tužilac – dokazaće da je račun krivice u koloni potraživanja.
Miljanova potuljena žudnja smešta se na posednički oltar – molitva zadobija mehaniku – upućenu na predmet.
Cepljenost se registruje ako nije statična – ako priušti lutanje okolišem grudnog koša. Otkriće se ako se ogleda u bistrim mrtvajama podnožja, grabeći svoj bezimeni odraz. Cepljenost se ne plaši svetlosti – beznačajna je; plaši se tame, jer joj remeti jasniju nevidljivost. Jasna nevidljivost je neophodna za izoštreno slepilo.
Cepljenost je skrivač – otamnjuje se u Miljanovom bilu. Osujećeno skrivanje pokrenulo bi napad na Miljana; cepljenost bi ga napala retkim zubima pustinjaka, no, to će izbeći po svaku cenu. Njoj je egzistencija važnija od Miljanove; umirila se – vešt je lovac na Miljanovo uronjeno oko. Umakla je… iskrala mu se iz uvida – ono što mu treba je Višnja – statueta na oltaru.
Na obroncima grudnog koša. Cepljenost. Lako probija svod sa stalaktitima, traži zadovoljenje. Traži krivca.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *