Vesna Disić: Pismo kad mu vreme nije

Peta priča iz zbirke Bekstvo iz Šošenka

Nemam pojma dragi Manojlo zašto ti pišem ovo pismo…Nisam ti dugo pisao, nije se ništa dešavalo, a sad odjednom u ovo tužno zimsko doba kad ni Sunce ne vidimo kako bi trebalo, dođoh kući sa posla i sedoh pred serviran ručak, al` brzo ustadoh i pogledah kroz prozor… u drugoj sobi spava Nadica, uvek kad završi s kuvanjem za mene, ona se povuče u svoju sobu i legne, tuga je neka valjda hvata svaki dan…I šta da ti kažem ..šta vidim..sivilo neko, ljudi se polako kreću,sve neka kao magla na njihovim licima ili se to meni samo čini…čujem od Pere da si kupio nova kola , tamo u toj Kanadi i da ti dobro ide posao, a da će ti se kćer udaje za nekog paksitanca…dobro je to moj Manojlo, nek se uda i ima porodicu…moj sin se ne javlja iz Australije, evo već treći mesec, ali kad god upadne u neki problem, on to tako čini..samo pošalje majci neku elektronsku poruku, ona se u to razume i kaže..javio se Nikola ,dobro je..kad je pitam što ne nazove , ona kaže −skupo mu… U Brđevinu nisam skoro išao, kuća je kad sam zadnji put bio tamo bila kao malo zarasla u korov, a suseljani kaži da se noću iz nje čuje neka škripa, al` i sam znaš da oni stalno nešto izmišljaju, a voćnjak onaj tvoj s trešnjama kad sam bio tamo još je dobro, al ` nema ko da ga obere, kad mu dođe vreme… ja u junu nikad ne mogu da uzmem godišnji, šef ne da , pa tako to i propadne,a Nadica ne sme da ide sama tamo, kaže čuje i ona škripu neku..a da ovde mnogi škripi Manojlo škripi, evo zadnjih par nedelja sve nešto javljaju kako se ljudi ubijaju, skaču s terasa, balkona .I tako..grad se modernizovao , mislim bar tako kažu na televiziji, nisi dugo bio− evo već 15 godina, kako se ne videsmo, pa bi se iznenadio.. ima mnogo staklenih zgrada, ja ih tako zovem jer imaju neke velike prozore, i u te zgrade ulaze lepo obučeni ljudi, mirišljave žene ..vidim to kad idem u Glavnu poštu u centru grada, pa onda dobro otvorim oči da sve uočim, ne bih li ti što bolje opisao.A sad se ti pitaš što idem u glavnu poštu, ma moj prijatelju znaš moju narav, posvađah se sa službenicom u našoj lokalnoj pošti, pitam je nešto −a ona drsko odgovara i sve lupa onijem pečatom po uplatnicama, kao da me bije u mozak… izdra se ta uspijuša nosata na mene, ja joj rekoh −gospoja pogledajte se na šta ličite, pa se onda dernjajte, nato priđe jedan omanji, crnpurast,sve sa nekom značkom srebrnom..piše mu obezbeđenje na njoj, pa me uvati ispod miške i kaže… zamisli…-ajde sad gospodine izađite ili ću zvati policiju, ja pogledah skota pravo u oči i htedoh da ga munem u rebro, al` se setih Nadice i da joj nije zdravlje nešto, pa se smirih, gde da čuje da me apse radi ništa..izađoh iz te ušljive pošte i od tad ne idem tamo, iako me svaki odlazak u centar grada košta 90 dinara u jednom smeru…jes ` Manojlo znam ja šta ćeš ti odma` pomisliti kad spominjem 90 dinara, ali ne tražim nikakv novac i fala ti i za onih 200 dolara što si mi poslao pre 5 godina..još ih čuvam, za ne daj Bože…sve ovo pišem da bi znao kako se živi i da kad dođeš , k`o što si obećao -ovog leta, ne pitaš a šta je ovo, a zašto ono—nego ti ja sad unapred sve objašnjavam da kad dođeš imamo vremena da se, ko ljudi, siti ispričamo i da mi konačno kažeš jesi li ili nisi bio zaljubljen u moju Nadicu, pa kad se mi uzesmo ti pobeže u Kanadu.Svake noći Manojlo ja mislim o tome..izdadoh li prijatelja radi žene. Pitam I nju nekad, ona zakovrne očima i kaže −poludeo si pre penzije, a rano si pokazivao prve znake i ode u drugu sobu.. eto Manojlo− to sam uvek `teo da te pitam, no nisam smeo..pa i ako jesi bio zaljubljen nije nikakav problem, bitno je da se mi još uvek volimo kao drugari i ljudi..i izvini što ti ne poslah one obećane slike hrama Svetog Save, jer moj aparat više ne radi, a nemam da kupim novi…kad stigneš odgovori, ja sam tu i čekam da dođeš.
tvoj večiti drug Dragojlo N.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *