Zoran Škiljević: Mačke i miša

– …Nije trebalo to da mi kažeš! Razočarao si me!
– Šta to nije trebalo da ti kažem? Ne znam na šta misliš.
– Znaš ti dobro, nemoj da se praviš da ne znaš.
– Ne znam zaista. Ne znam na šta misliš.
– Znaš, znaš, nisi moron!
– Nisam, naravno. Pa opet ne znam.
– E pa jesi moron, nego šta si! Samo moron može tako nešto da lupi a da ostane živ.
– A šta sam to ja, moliću lepo, lupio a ostao živ?
– Kako šta, pa ono što ni moron ne bi rekao…
– A to je???
– Daj uzbilji se malo, inače od mene nećeš više videti ni pišljivi SMS.
– Ozbiljan sam! Nikad ozbiljniji nisam bio.
– Pa kad si ozbiljan, odnosno kad kažeš da si ozbiljan, kako onda ne znaš šta si lupio a lupio si maločas, štono kažu, za sve pare?
– Ne znam! Koliko puta treba da ti kažem da ne znam. Odnosno znam sve šta sam rekao, ali ne znam šta te je to toliko pogodilo, eto…
– Šta me je pogodilo? Ono što bi svaku pametnu curu pogodilo, a ti, sva je prilika, misliš onda da sam najverovatnije malko glupava!
– Odakle ti sad pa to? Kako li si samo došla do tako oštroumnog zaključka da mi je znati!?
– Eto vidiš. Sve je jasno. Konačno si guknuo šta zapravo misliš o meni!
– Ja?!
– Da, ti! I hvala ti, znala sam doduše i bez tvog priznanja koliko je sati za nas dvoje. A dobro je da i ti znaš na čemu smo, pa da se ne igramo više mačke i miša.
– Ne mogu da verujem!
– Sam si pao, sam se ubio.
– Jel’ ti to ozbiljno? Kaži mi da se šališ?
– Ma kakva šala, mislim najozbiljnije.
– Stvarno?
– Stvarno!
– I šta ćemo sad?
– Kako, šta ćemo? Zna se, svako na svoju stranu!
– Tek tako?!
– Nije tek tako, rekao si nešto što nije trebalo da kažeš i to je kap koja je prelila čašu.
– Molim te, prestani da me izluđuješ!
– Šta ćeš, istina boli. Misliš da je meni lakše nego tebi, e pa varaš se…
– Onda mi bar reci koja je to kap što je prelila čašu što mi je došla glave!
– Da ti kažem?
– Da mi kažeš, nego šta!
– Rekao si mi da me voliš…
– Pa volim te, šta je tu tako strašno? Šta je drugo trebalo da kažem? Da te ne volim? Ili da ne volim što te volim? Ili da mrzim to što te volim?
– Ništa. Ništa nije trebalo da kažeš nego da pokažeš! Ljubav se ne kazuje rečima. Barem to ne rade oni kojima je stalo do onoga koga vole!
– Molim???
– Sve drugo se može iskazati rečima samo to ne: samo ljubav ne!
– Neverovatno!? Pa što mi to ranije nisi rekla?
– Nisam znala da si moron. Mislila sad da to znaš.
– I? Mogla bi to da uradiš? Imala bi srca da me ostaviš. Mislim posle svega.
– Ne da bih mogla, smatraj da je to, takoreći, svršena stvar.
– Ne mogu da verujem!
– Tim gore po tebe. Onda si stvarno beznadežan slučaj.
– Ne budi tako surova. Eto, pogrešio sam, priznajem!
– Adio!
– Popraviću se, ne budi tako surova!
– Adio!
– Popraviću se, ne budi…
– Biću! Uveravam te! Ako još jednom napraviš istu grešku, gotovo je! Jesi li to razumeo ili treba da ti crtam?
– Supeeer! Supeeer!.. Neću nikad više, obećevam. Evo kunem se…
– Ništa tu nije super. Imaš još jedan život, pa sad vidi šta ćeš. Samo nemoj posle da kažeš da nisam fer i da ti nisam dala šansu…
– E carica si stvarno! Volim te! Volim te!..

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *