Ivana Zajić: SNEŽANA

Šutirala si me nemilosrdno i silovito baš u najosetljiviji deo stomaka, ali sad mi nije žao. Sve se isplatilo, malena moja snežna pahuljice. Tada, dok sam se previjala od bolova, sedeći na mestu suvozača, bila sam ljuta i na tvog oca što mi intenzivno para uši muzikom sa radija dok se u sebi molim svevišnjim silama da što pre stignemo do porodilišta. Ali, bez obzira na sve, moraš upamtiti da je on divan čovek. Nastojao je sve vreme da mi ublaži nesnosne bolove, podsećajući me kako smo pre samo nekoliko trenutaka ležali u toploj postelji, ne skrivajući da smo još uvek zaljubljeni jedno u drugo.
Još sam na izmorenom telu osećala toplinu pokrivača iako je hladni vazduh prodirao kroz moju toplu odeću dok su mi niz obraze klizile graške znoja. Izgleda da si me sve vreme grejala iznutra. To mi je davalo snage da istrajem do kraja.
Činilo se da kraj mojim mukama nikad neće doći. Testirajući telo u podnošljivosti bolova, na trenutak bih zadržala dah, brojeći u sebi koliko mogu izdržati bez vazduha i tad bi mi se, kao na filmskoj traci, ređala imena, koja smo naizmenično davali našoj devojčici, tebi, mala moja pahuljice. Predlagao je isprva da se zoveš Ljubica, kako bi ga podsećala na proleće i bujno cveće, ali sam to odmah odbila jer nisam htela da me sećaš na debelu komšinicu. Bolje Violeta, ako već mora da seća na cveće. Iskreno govoreći, i ja sam više volela leto. Zato sam najviše volela da se zoveš Sunčica. Predložio mi je da ti damo neko univerzalno ime, naziv koji nas neće ni na šta i ni na koga sećati. Ali, kako da te nazovem, mila?
Nisam imala mnogo vremena da razmišljam o tome. Gurala si me tako silno da sam jedva dospela do operacione sale, gde mi je saopšteno da je neophodno što pre izvršiti carski rez. Posle toga je nastupio mrkli mrak a potom prostrani vidik kroz prozor, ispunjen belilom, prostranim i čistim, kakvog nikad do tada nisam videla.
Činilo mi se da ću oslepeti od preterane beline. Zato sam pogledom lutala po sobi, tražeći makar trunku materije koja bi razbila monotoniju, koja je podmuklo pretila da me zaslepi. Taman kad pomislih da sam se izgubila u ambisu, iz beznađa sam se izvukla ugledavši između tankih rešetki kreveca tvoje umilno majušno lice, koje kroz tanke modre usne ispušta pisak kao da vapi za pomoć. Prvi put u životu osetila sam da sam nekome potrebna.
Uzela sam te u naručje i privila na grudi. Sva ljubav iz mog srca hrlila je pravo tebi. Osetih kako instinktivno posežeš za nabubrelom dojkom. Ceo moj svet sveo se samo na skučeni prostor a pažnja koncentrisana samo na tebe.
Mala moja bela pahuljice, nikad neću dozvoliti da nestaneš i istopiš se poput ovog snega na ulici. Biću večito uz tebe i štitiću te od sveg zla. Sad znam, zvaću te Snežana.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *