Elmir Djoković: Važno je biti fin

Kolumna off line

Važno je biti fin, tako su me učili, a onda ja, tako fin dječak, odbijem u gostima kada su me prvi put pitali da li hoću da jedem.
Imao sam šest godina.
“Neću, neću, nisam gladan”, a sve čekam da me pitaju drugi put da bih rekao da hoću. A oni ne pitaju dva puta i ja izvisim za kolač sa čokoladom koji je išao kao desert.
Mati mi je pričala da, kada smo živjeli u zgradi sa zajedničkim dvorištem, da sam, tek izašao sa ručka sastavljenog od gulaša i pirea, kada me je, vidjevši kako se igram napolju, komšinica pitala da li sam ruČao, a ja sam, naravno, odgovorio da jesam. ipak me ja uvela u kucu I ponudila puding od vanile sa šlagom koji nijesam mogao da odbijem. Kad bi to saznala moja mati, ponavljala je kako to nije dobro, i da treba biti fin i iz učtivosti odbiti čak i kad ti se najviše jede.
Imao sam osjećaj da pred odlazak na traning treba da se dotjeram, da namažem noge nekakvom mirisnom kremom, da se instuktor ne uvrijedi mirisom mojih nogu nakon sazuvanja poslije treninga. On bi svaki put vikao na mene da moje noge nisu dovoljno čiste da bi bilo idealno da vodim računa o tome.
Obavezno je bilo i pranje kose pred odlazak na šišanje, da frizer vidi kakve ja tonje vlasi imam i održavam higijenu kose I, ne daj bože, da primijeti perut.
I milon drugih stvari. Jer važno je bilo biti fin.
Nakon toliko godina finoće, sada nisam takav. Da, treba biti fin, ali ne treba biti glup.
Uslužna djelatnost i postoji da vam ne bi bilo neprijatno, kao kada na masaži ruka masna od ulja dođe do vaših stopala, a vi imate čukljeve.
Neki ljudi i ne idu kod masera recimo, jer ih je blam groznih tijela, koja ti maseri zapravo i popravljaju. Ti maseri su se nagledali svega, pa im i vaša ukočena leđa, neojačana u teretani, neće biti ništa novo. Kaže moja maserka da se svake nedelje pojavljuje baka iz obližnje zgrade, uživa da se masira, a i dobro je za zdravlje. Ima osamdeset godina i kožu koja visi, ali ona voli i ne pada joj na pamet da to sada prestane, kada njena koža nije mliječno bijela, grudi čvrste kao oni mali paradajzi, koje je voleo njen pokojni muž Bogdan.
Ona uživa u svakom momentu. Možda zato i ima toliko vitalnosti? Kaže da želi da ne ode u grob kao posna pita, nego da se njene ćelije napoje elastinom, koji starost neumitno troši. Ona je otresita, ali i fina, prava fina gospođa.
I reci zubaru da nisi bio pet godina i da si kampanjac i nemoj da ga lažeš da si bio na putu, pa ga zato nisi pohodio. Bio sam tu, ali nisam mislio na krnjavu četvorku i nisam skraćivo krajeve dvije godine i užasni su, ali šta da se radi. I ne idem do bankomata da uzmem novac jer sam mislio da će ovaj tretman biti jeftiniji, idem da ih pozajmim, jer još nije legla plata.
Važno je da te ničeg nije sramota, da pitaš, da uradiš, pogotovo za sebe, jer ako ti to ne uradiš, niko se za tebe neće pobuniti. Niko te neće pitati dva puta za ručak.
Dobro, možda ipak hoće na Balkanu, ali u svakom slučaju odmah reci da hoćeš ako si gladan. Ali reci, ne ćuti! Svi su mnogo fini i svi zarađuju genijalno, baš zato što nijesu fini.
Nije ispaltivo biti fin, rekla bi jedna Elizabet Tejlor, koja je podjednako uživala i u viskiju, i u muškarcima i u dijamantima. Ona je sigurno odmah govorila šta hoće i sigurno nije hodala kao po jajima.
Kad pričamo o takvom stilu hodanja, znate li kada neko spava u kući, a vi hodate lagano, da ga ne biste probudili. E, pa baš tada najviše krcka parket. A ako odete u kuhinju da pojedete nešto, obavezno će vam, baš tad kad ste pažljivi, pasti poklopac sa lonca ili se slomiti čaša. I obavezno ćete probuditi ukućanina, koji neće cijeniti to što ste bili pažljivi i mnogo fini. I da, hvala što ste me poslužili, hoću sladoled i u njemu zaboden onaj keksić, ako već ne mogu da imam sve dijamante i ostalo!
Biti fin danas i ovdje znaci da ćete ostat i gladni i žedni, i goli i bosi i niko vas neće pitati dva puta…

4 Responses to Elmir Djoković: Važno je biti fin

  1. Zdenka Fedjver каже:

    Ha!
    Sve mi je poznato.
    Bila sam naribana u Crnoj Gori, od jače polovine, što sam odmah priznala da sam gladna.
    Pre toga smo kilometrima, naravno uzbrdo, pešačili do rodbinske kuće.A pre toga, satima putovali do poslednje stanice.
    A pre toga?
    Živela u ravnici.

  2. elmir đoković каже:

    da ,tako smo odgajani.ko se od moje generacije ne sjeca da je zaista bilo ruzno pruziti ruku na kaks,fino kazes ne hvala.

  3. Zdenka Fedjver каже:

    Nisam odmah pružala ruku. Mene su vaspitali da čekam da budem ponudjena, ali da nikada ne uzmem više od jednog kolača.
    Ali.
    To je sada najmanje važno.
    Čestitam na priči.
    A ona nije priča. Ona je život. Iz dana u dan. Svuda oko nas.

  4. elmir đoković каже:

    hvala na lijepom komentaru.danas je drugacije,mladi graba sve….druga vremena i drugi obicaji………zapravo vazno je biti fin<))

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *