Biljana Vićentijević: SPISAK

„Da li dobro čujem? Spisak od dvesta pedeset radnica za otkaz!? Već je okačen papir na zid?“
„Da! Ne znam ko je na njemu? Žene plaču, loše im je. Dolazila je hitna pomoć.“
„Dragana, vidi da li je moje ime na tom spisku za otkaz!! Molim te!“
„Suzana, ne mogu da priđem. Tolika je gužva, buka. Svi su pod šokom ! Izgubila sam autobus do grada. Ima još na parkingu kola. Moram zamoliti nekog da se vratim kući!!“
Veza se prekide kao i buka u pozadini.
Toliko žena za otkaz!? Ne želim više nikoga da zovem. Svi su uznemireni. Čuli smo pre dva meseca da će se ovo desiti, ali nismo verovale. U pitanju je opstanak u ovom teškom vremenu. Mnogo nezaposlenih, gladnih i bez krova nad glavom hoda ulicama ove zemlje. Radim osam godina, bez dana bolovanja, nikada nisam zakasnila. Nikada nisam odbila posao koji mi kažu da odradim. Nisu ni druge žene. Sve smo u kreditima, na dve , pet godina. Neke imaju stanbene koje treba otplatiti na deset godina. Ruke mi zadrhtaše, u grudima neka teskoba. Pogledah na sat. Već je jedanest uveče. Smena se završila odavno. Sačekaću jutro, polubudna i zabrinuta.
Noć nekako prođe.
Na stanici gledam svoje koleginice koje su dobile otkaz, ali idu na posao. Pogled izgubljen. Svaka reč koju bih im rekla kao utehu je besmislena.
„Suzana, ja sam na spisku. Javila mi Dragica. Ne znam za tebe!“
Nada uplakana stoji preda mnom. Slegoh ramenima. Više mi nije ni važno. Šansa da nisam na spisku, je minimalna. Ne nadam se mnogo. Tešim sebe.
Kada sam ušla u fabriku, stotine žena se tiskalo da vidi da li je baš njeno ime na spisku. Nemoguće je bliže prići i tražiti sebe. Da li sam tu? Ako me ko vidi, reći će mi. Prođoh da ostavim stvari u svlačionicu. Sve sam polako radila, ne osećajući koliko sam u šoku. Sve su to dobre radnice. Toliko godina zajedno smo i sad ovo!? Jelena i Slavica su pale u hodniku. Lejla se drži za glavu i na telefon javlja nekom da je dobila otkaz. Vrisak. Ivana, naizgled hladna govori da je sinoć saznala da je među dvesta pedeset radnica. Prolazim kao senka i stajem što bliže spisku. Gordana mi kaže:
„Suzana, nisi na spisku!“
Da li osećam olakšanje? Ne. Zvoni za početak radnog vremena. Ulazim u halu i počinjem da radim. Muka mi je. Ruke mi padaju, ne mogu da držim materijal. Moram, i nekom snagom za koju ne znam da imam, nastavljam svoj posao. Ćuteći. Proklete misli tutnje umom kao brzi voz. Tako osam sati…
Mi koji nismo danas otpušteni, možemo da budemo sutra. Zato osećam da smo između napisanih imena.

One Response to Biljana Vićentijević: SPISAK

  1. ZoricaZ каже:

    Свиђа ми се прича. Дата је тако кратким реченицама да се осећа страх, кратко дисање, трема и одређена доза бола и понижења које се (још) и не може речима исказати, па се потискује. Атмосфера је као размишљање у оним тесним вагонима у којима су људи транспортовани у радне логоре у рату, где због брзине, тескобе и зле слутње и не могу да се развију неке дуже реченице. Ипак, овај начин казивања, попут мерења пулса бележи и документује стање не само једне, него свих радница у том моменту. Изванредна идеја написати ову причу и објавити је овако! Браво за ауторку и нека зна да има и овај занат и храброст списатељства у срцу и под прстима!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *