Danijela Milosavljević: GALEB

Dotok sunčeve svetlosti bivao je povremeno prekinut senkom raširenih krila veličanstvenog stvorenja. Galeb je lagano jedrio u ritmu vetra, otpuštajući fotone svetla sa srebrnosivog perja, čineći tako odgovor na isti svetlosni fenomen koji su proizvodili talasi, mreškajući se na površini reke. U njegovom narandžastom i povijenom kljunu belasala se poveća riba. Sklapajući lagano krila i uz nekoliko poskoka zaustavio se na bedemu kraj reke. Zabacujući glavu pokušavao je da proguta zarobljenu ribu, ali izgleda da mu je apetit bio prevelik, a mogućnosti male. Riba, neodgovrajuće veličine, prkosila je otvoru kljuna i borila se za minute svoga života. Praćakajući se i uvijajući završila je na betonu kraj bedema. Galeb ju je, spustivši se kraj nje, uzimao u kljun i iznova i iznova bacao na beton pokušavajući da je umrtvi, dok je ona bezuspešno pokušavala da nestane u betonskom moru. Bitka za slobodu, na kraju, bila je izgubljena. Galeb je svoj plen ponovo položio na ivice rečnog bedema. Razvijajući strategiju njegovog konzumiranja nije ni primetio rivala, koji je s neba aterirao tačno ispred njega, sa pretenzijom ka istom predmetu želje. Uplašen iznenadnim napadom, galeb je prvobitno ustuknuo. Tada je, odmerivši rivala, razvio krila više glave nalik rukama boginje Lakšmi, i uz prodorni kliktaj zario svoje žute oči u protivnika, plamteći crvenim rubovima svojih kapaka. Od pogleda na božanski prizor, protivniku su telom projurili ledeni žmarci i ubili volju za krađom plena. Rival je bio eliminisan. Sad je pažnju ponovo mogao da usmeri na gutanje ručka, ali loša procena mu se i dalje svetila. Razočaran, stajao je nad telom ribe, a sama pomisao na gladne ptiće izazivala bi pulsiranje narandžaste pege s donje strane njegove mandibule. Evocirao je uspomenu na bol od sićušnih kljunova koji su mu se zarivali u pegu, tražeći da povrati hranu. Imao je osećaj da mu je u tom trenutku pega prokrvarila kao stigma na telu pravednika. Morao je poći dalje. Raširio je krila i čekajući povoljnu struju udisao miris reke. Vetar se poigravao crnim rubnim perima njegovih krila, stidljivo otkrivajući poneku belu pegu. Otplovio je s prvim dahom očekivane struje, ostavljajući za sobom neostvarenu majku, ili možda oca, nerođene riblje mlađi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *