Zdenka Feđver: Kratke priče

STANAR

U moju spavaću sobu uselio se u jesen, nepozvan, tiho jer to mu je u krvi, bešumno izabrao svoje mesto, strpljivo tkao svoju raskošnu mrežu izmedju dva ogromna kaktusa, ispred dva krila trokrilnog prozora, kao da je znao da ja treće krilo svako jutro otvaram, da svežim vazduhom izbacim ustajale noćne duhove iz sobe.
Tako sam ga i otkrila. Istina ne odmah njega, već samo pletivo, skroz završeno.
Pauka sam videla tek uveče, kada sam pošla na spavanje. Vidno je bilo da nije noćobdija jer već je mirno spavao na sredini svog pletiva. Carski. Četiri para nogu pravilno su bile rasporedjene po unikatnoj postelji. Paljenje sijalice nije ga uznemirilo, kao ni otvaranje ormara, tik uz njegovo dom.
Ujutro, kada sam otvarala prozor, već ga nije bilo, što znači da je ranoranilac, a uveče, s prvim sumrakom, postelja je bila puna.
Ne znam šta jede, nema u mojoj sobi ni muva ni komaraca, u njegovoj kući-lovici nema ni jedne žrtve, a ja još uvek svako jutro ustajem bez tragova da me je načeo.
Ne znam ni da li je stvarno pauk.
Možda je žensko? Stići će prinove? Za njih me čuva?

KAKO ŠETAJU SLIKE

Lako.
Bešumno.
Neobično.
Noću.
Dok mirno spavam.
Ne znam zašto.
Iako su tik jedna uz drugu, a ima ih mnogo, različitih veličina, kao da i one žele da se ušuškaju, ugreju, pa one manje, bokom pokušavaju da se približe onim većim, neke kao da se kočopere, pa gornjim ramom pokušavaju da dolete do slike iznad, neke kao da se uplaše, pa uglom-ramenom, pokušavaju da se skriju u pazuho susedne, a neke gordo miruju.
Njihove korake ne čujem, ne osetim, niti odmah primetim. Nikada me nisu probudile.
Obično, danju, sasvim slučajno vidim da su sve slike iskrivljene, pa ne znam da li su stvarno šetale i da li bi i gde skroz odšetale – da ih ekser čvrsto ne drži.

KAKO SAM KUPILA SAMU SEBE

Lako.
Ima raznih oglasa. Usmenih, pismenih, ispisanih na ceduljama u prozorima,
priheftanih na bandere, štampanih u raznim novinama, štampanih u „Oglasima“, a najviše ima onih elektronskih, na internetu.
I izroni u jednom elektronskom i moje ime. Radoznalo zavirim. Prodaje se dvanaest knjiga za 299 dinara. Medju njima i „Odraz“. Moja knjiga pesama, meni zaista potrebna jer nemam više nijedan primerak za darivanje.
Odmah sam kupila.
Odmah i dobila.
Poštom.
Prodavca nisam videla.
I, u dobrom sam društvu.
Jesenjin, Majakovski, Desanka i osmoro Somboraca. Prve stranice iskidane, u „Odrazu“, ne.
Gleda me moja posveta.
Pravilno, da pravilnije ne može biti.
Red je da kupac zna ko je prodavac i kome sam to, a novinar je, znamo se, „s poverenjem“ , baš tako sam napisala – darovala knjigu.

KAKO SAM POSTALA LOPOV

Lako.
Ušla sam u pekaru, koja je za divno čudo bila prazna, zamolila jednu pitu s krompirom i jednu pogačicu s čvarcima, jedna pekarica me posluživala, druga naplaćivala, a obe su, dok sam plaćala, počele da se dogovaraju sa čovekom koji je naknadno ušao – kada će ko ići, ko će upaliti svetlo, gde će se naći…
Uzimam kusur, lagano krećem ka izlazu, po navici slažući novčanice po vrednosti, lagano prilazim uličnom sviraču, nedaleko je od pekare, želeći da ga darivam delom kusura…
„Gospodjo, niste platili“, govori usplahireno-opominjući glas.
„Kako nisam!?“, zapanjeno pitam i gledam zadihanu blagajnicu. “Dala sam sam vam 200 dinara, vratili ste mi 70:“ I kao krivac, pravdam se i pokazujem upravo složene dve novčanice. Od 20 i 50 dinara. Jedini sitniš u novčaniku.
„Joj, izvinite, koleginica mi je rekla da niste platili.“
Zbunjena, putem ka kući, žderem se što je svirač ostao bez bakšiša, žderem se i što se nisam snašla i rekla pekarici da do zabune ne bi došlo da su se manje dovikivale sa onim posetiocem, a žderem se i što pekaricu nisam pitala zašto mi nije dala račun, kada su već tako poslovne.
Usput svraćam do trafike, čudim se što je „Politika“ izuzetno debela – i kod kuće otkrivam da sam uzela dve.
Ipak sam lopov.
Što sam sutradan, plaćajući i ukradenu „Politiku“, pošteno priznala.

C

C!
Najkraća reč. Potpuno i jasna i glasna. Uvek kaže – ne.
Uvek odgovor na pitanje. Bilo ono kratko ili dugačko.
Hoću li opširnije objašnjavati?
C!

2 Responses to Zdenka Feđver: Kratke priče

  1. Alisa каже:

    Pozdrav, Zdenka! Lepo te je čitati… opuštajuće lepo 🙂
    Svako dobro!

  2. Zdenka Fedjver каже:

    Hvala Alisa.
    Ispalo je – Ti meni, ja tebi…, ali stvarno nije tako. Ko ne veruje, neka pogleda u minutažu. Može i u sekundaru. Čim sam otvorila poštu, pročitala da ti je objavljena priča, odmah sam pročitala i priču, prokomentarisala – i tek sada u celosti otvorila Prozu.
    I konstatovala da si i ti prokomentarisala mene.
    Neka.
    Opet ćemo, zar ne?
    🙂

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *