David KECMAN DAKO : PROVID KROZ I ZA SVA VREMENA

Dragomir DUJMOV: „Ogledalo od zelenog jaspisa“; Zadužbina Jakova Ignjatovića i Srpska narodnosna samouprava u Eržebetvarošu, Budimpešta, 2015.

Formom i sadržajem, svim novinama u pogledu koncepta, prozno delo „Ogledalo od zelenog jaspisa“ najbliže je žanru malog istorijskog romana. Njime najpre potvrda trajnosti, ili doslednosti pisca Dragomira Dujmova (1963. u Sentešu, Mađarska) u privržnosti takvom tematskom interesovanju za događaje u dalekoj prošlosti, čijom se spoznajem znatno lakše može razumeti i vreme sadašnje. U osnovi, time i u samom jezgru priče o opsadi i oslobođenju Budima najpre su one realistične, dakle, stvarnosne/nepobitne istorijske činjenice do kojih ovaj pisac-istražitelj stiže znalačkim prebiranjem po starim, malo kome znanim knjigama, iščitavanjem prašnjavih spisa i letopisa, putopisa, nalaženjem građe u istorijskim i drugim arhivima, u verskim knjigama… Kako mu se i to pokazuje nedovoljnim na putu do književne istine ka kojoj teži, a to je takođe jedna od bitnijih stilskih odlika svih njegovih proznih ostvarenja, sledi autorski dosluh sa narodnim predanjima, sa mitovima i za priču blagodatnim legendama, te nadgradnja svega za sveobuhvatniju priču sabranog. Takvim, inače, dobro osmišljenim ukrštanjem raznih povesnica o ljudima i događajima iz daleke prošlosti, iz perioda kojim je u ovoj knjizi obuhvaćeno vreme od tri i po veka, o autentičnim istorijskim ličnostima, ali i o onim neznanim akterima, nastaje knjigom-ogledalom iznova život. I biva vidljiva i istina kojom je konačna izbrisana bar jedna iz mnoštva belina, takozvanih belih mrlja u evropskoj, jednako i hrišćanskoj i otomanskoj povesti sa začetkom u četrnaestom veku.
Upravo na taj način, dakle, bez podela na tematska poglavlja, roman „Ogledalo od zelenog jaspisa“ sazdan je od znatno čvršće prozne celine koja je tematski u potpunosti usredsređena na osvetljavanje jednog velikog istorijskog događaja, sa značenjem sudbinskog, prelomnog trena u evropskoj istoriji: opsada Budima od strane Alijanse hrišanskih evropskih država i konačno oslobađanje od Turaka 2. septembra 1686. godine, posle ravno 145 godina otomanske, moćne islamske vladavine u ovom delu Panonije, tik uz samo srce Evrope. To je istovremeno je i surova priča o verskom ratu, o onom večnom u sukobu tri religije, islama, judejizma i hrišćanstva, za čije je ortodoksne sledbenike, bilo da je reč o državnicima, vojskovođama, ili o naučnicima, o veroučiteljima, kao i za političare, po staroj definiciji, rat produžetak politike/misije samo sada drugim sredstvima. I tu, tokom sukoba na vesrkoj osnovi, nema nikakve tolerancije, spasonosnog kompromisa, nikakve izvesnosti pri ostvarenju bar privremenog mira koji bi mogao da potraje koliko i sam čovek za svoga zemnog hoda.
O onom suštinskom u tom trajnom, čini se i večnom sukobu na relaciji islam-hrišćanstvo-judejstvo, Dujmov kazuje pričom sa životne putanje glavnih protagonista ovog dela: Luiđija Ferdinanda Marsiljija, polihistora, pustolova, ali i zapaženog, nekad čuvenog naučnika, poliglote, znalca religija, vojnog inženjera-stratega, strasnog kartografa, po čijim će zamislima i nadzorom 1699. godine biti povučena granica između hrišćanske Evrope i Otomanskog cartsva, a što je neminovno usledilo posle sloma Turske na vrhu osvajačke piramide, kod Beča i Budima, Sente i Beograda. Potom i veoma potresnom pričom o stradanju Isaka Šulhofa, rabina Budimske aškenaske zajednice, te fragmentima iz života Hazerfana Huseina, čuvenog turskog istoričara od kojeg Marsilji uči turski jezik i uz njegovu naučnu podršku istovremeno sakuplja građu za buduću knjigu „Vojno stanje, uspon i i pad Otomanske imperije“; astrologa i astronoma Ahmeda bin Lutfalaha Munedžibraja, ali i Jevrejina Abrahima Gabaija, koji mladog, nauci predanog Marsiljija podučava i tajnama na stranicama Kurana… Da, tu su, na tom grupnom portretu sa Luiđijem Ferdinadom Marsiljijem u istom „Ogledalu od zelenog jaspisa“ i mini-portreti jednako i turskih i hrišćanskih vojskovođa, a među njima, i to na obe zaraćene strane, među janičarima, ali i militarima tada još mlađanog poručnika srpske milicije Save Popovića Tekelije, kao i među mnogim budimskim pašama (Mehmedpaša Japjahašić, Abdurahmanpaša, Mustafapaša Sokolović, Čolak Mehmedbeg (za vek i po turske vladavine Budimom, čak šezdeset i dvojica paša i beglerbegova bili su srpskog porekla), nalaze se i Srbi, šajkaši iz Komorana čiju je flotu predvodio Pavle Bakić, slavni junak iz Mohačke bitke. Obučeni na turski način, kao janičari, ali i kao šajkaši, kao militari, u svetlo-plavim uniformama mađarskog kroja – veli pisac- kakve li kobi, Srbi iz budimskog Tabana i šajkaši iz Komorana govore istim jezikom, pevaju iste pesme.
Primetno je takođe autorova težnja za istorijskom istinom, ma kakva da je, za objektivnošću, nebitno u čiju je to korist, ili na čiju je štetu. Osim onog što je doista nepobitna činjenica, što je dokument, građa iz raznih, ali i autentičnh istorijskih izvora, Dujmov i u ovu svoju priču ugrađuje, gde im je mesto i kad im je vreme, mnoge mudrosti/citate sa stranica Biblije, Kurana i Talmuda. Izgovorene u datom trenu, one istovremeno osvetljavaju ono suštastveno u nečijoj verskoj privrženosti, a u čemu je, uinat mnogim srodnostima, istovremeno i razlog, odnosno objašnjenje nemogućnosti međusobnog, ali iskrenog i trajnog izmirenja. Tako, primera radi, i Abdurahmanpaša, komandandant odbrane Budima, na poziv hrišćanskih vojskovođa da se preda i time spreči dalje krvoproliće, odgovara: – Mi svoju uzdanicu predajemo na milost Alahu, a danonoćno, svom dušom i umećem, radimo u korist naše vere. Nikako nije moguće da razmišljamo o predaji tvrđave (…) već i stoga što je sujetni, a najveći protivnik i pobednik nad taštinama jeste sam Alah. O predaji Budima može se pregovarati isključivo u slučaju mirovnog ugovora između Turske i celokupnog hrišćanstva. Kako li samo ovo deluje ovovremeno. Kako li je priča o ratnom ali i vesrkom sukobu s početka druge polovine sedamnaestog veka, pri misli o ratnim sukobima danas, žestoko aktuelna.
Pri čitanju i ovog dela Dragomira Dujmova, zahvaljući upravo uverljivosti slova o zlu i o tragičnostima ljudskih sukoba koji nastaju kao odraz nesporazuma, svakojakih različitosti u uverenjima, među njima i onim najdominantnijim, religijskim, s razlogom, dakako, iskrsava i misao Ive Andrića da su sve gradove, sve narode, pokretale, i još pokreću, iste želje i iste strasti i odatle dolazi da se u svim vremenima vraćaju ponovo ista zla i isti prevrati. U mislima o zlu i načinu vladanja, a još u mladosti pod fasciniran učenjem Makijavelija i Gvičardinija, i naš nobelovac stoji na istom, srodnom im stanovištu. Po Makijaveliju, ljudi nikad ne menjaju svoju maštu i svoje načine ponašanja“, a Gvičardini deli to mišljenje sa obrazloženjem: „Menjati svoju prirodu prema okolnostima vremena veoma je teško i gotovo nemoguće. Andrićev rani dosluh, odnosno bliskost sa takvim uverenjem, a što upravo ovim svojim delom potvrđuje i pisac Dragomir Dujmov, vidljiva je i u ovom Andrićevom zapisu: „Između onoga što se desilo u istoriji i onoga što se dešava danas postoji samo jedna razlika – vremenska, drugih razlika ne može biti, jer su i to bili ljudi od krvi i mesa.
Dragomiru Dujmovu je radom i na ovom delu, kao i u prethodnim, znatno obimnijem, takođe mnogo čime osvetljivačkom romanu „Vreme mesečaranja“ (2014), pošlo za rukom da ostane među sebi srodnim stvaraocima koji istraživanjem građe za knjigu, potom i pisanjem, razotkrivanjem minulog istovremeno kazuju/razjašnjvaju ponešto i od onog i te kako važnog/aktuelnog u vremenu sadašnjem. Da osvetle prošlost kako to ni istoričari ne uspevaju. Jer, kako to pri reči o istini u istorijskom romanu kazuje srpski filozof dr Risto Tubić (1947) istina je uvek bliža istoriji koju otkrivaju veliki romani nego opšti zakoni za kojima tragaju sociolozi. Stoga je za istoriju važno da bude pisana stilom koji podstiče maštu u čitaocima, ne zato da bi se argumenti i analiza izbegli, već da bi se udahnula potrebna poestska i dramska snaga. Istina je ono najbolje što imaginacija može da pruži, a pisac je stoga pozvaniji od istoričara da otkrije i ponovo postavi izgubljene istoprijske veze.“
Ka takvom providu do istine, sledom početnih reči vladike Nikolaja Velimirovića, pa sve do završne rečenice o velikom Marsiljijevom nauku praštanja, upućuje i sama simbolika sadržana u naslovu romana „Ogledalo od zelenog jaspisa“. Jer, kamen jaspis, po verovanju mnogih naroda, a sa posebnim značenjem u kineskoj tradiciji, poznat je kao vrhunski negovatelj isceliteljskog dejstva. Kada se koristi u iscelivanju, ujedinjuje sve aspekte nečijeg života i podseća ljude da pomažu jedni drugima. A još kad je ovaj kamen sreće zelene boje, osim što, kao i svi drugi jaspisi, pri dodiru kože, u prisnom dosluhu sa damarima čoveku daje hrabrost i upućuje ga na skromnost, zelenom, bojom života, više od drugih – pojačava vid. U svim pravcima! Verovatno i pri providu kroz i za sva vremena.

One Response to David KECMAN DAKO : PROVID KROZ I ZA SVA VREMENA

  1. Jagoda Kljaić каже:

    Nakon ovog osvrta, komentara, prikaza, recenzije, jer „Provid“ jest sve to i puno više, neupućenom čitaocu otvara se pitanje: kako je i da li je moguće u „malom istorijskom romanu“ obuhvatiti događaje otprije 330 ili 470 godina, koja više ili manje je apsolutno nebitno, potkrijepiti ih historijskim činjenicama, narodnim kazivanjima i još im udahnuti dušu, ne likova, nego stvarnih ljudi iz toga vremena. Tko ne bi poželio upoznati svestranog Luiđija Marsiljija i saznati tu završnu rečenicu o nauku praštanja?
    D. Kecman je razotkrio bogatstvo Dujmovljevog „Ogledala …“ koje se zrcali iz svake rečenice, a odraz poručuje: obavezno pročitati.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *