Zoran Škiljević: Rokenrol, nego šta

Miroslav je bio srećan i nasmejan čovek. Dobroćudan, prijatan tip, koga su svi u čaršiji voleli i pozdravljali sa uvažavanjem. Ali, ima već neko vreme tome, jako se promenio, sav se nekako smračio i narogušio, kao da je iz njega na neki volšeban način iščezao i poslednji damar vedrine; ni oni koji ga najbolje poznaju ne pamte kad su ga poslednji put videli nasmejanog. Postao je težak i sebi i bližnjima, rečju, pravi namćor. Nema ga više ni da svrati na čašicu u bistro na centru, da tu, u ugodnoj atmosferi, sa svojim starim birtijaškim društvom prozbori koju, već s posla pravac kući.
Šta mu se to dogodilo pa ne liči više na sebe? Da nije, možda, u pitanju kakva neizlečiva bolest? Ili neverstvo supruge?… Neki belaj sigurno mora biti. Ne može tek tako, iz čista mira, što bi se reklo, da se ponamćori čovek kao da je uklet. Ali, u njegovom slučaju, tako je izgledalo. Svi su se jednako pitali šta mu je, a niko od njegovih poznanika, pa ni od kolega, nije imao tri čiste koji se to vrag u njega uselio, to su znali samo njegovi bližnji. Jer stvar, što se kaže, ne beše za priču.
Jedne tihe majske večeri, posle napornog dana u autoperionici gde je, u teška vremena kakva su došla, bilo sve više posla a sve manje para, Miroslav se odmarao tobože čitajući novine. Otkako nije više onaj stari uobičajio je da čim se dovuče kući, posle tuširanja i oblačenja u čisto, posedi malo u polumraku lođe gde bi mu društvo pravile „Večernje novosti“ – ne mareći što ga zvonki glas njegove supruge Marije, glas nimalo sklon džangrizanju, svako malo doziva da se smesta nacrta za trpezom, jer je, za Boga miloga, došlo vreme obedu. Za lepog vremena ostajao bi tamo i čitav sat ako ne i duže, sve dok se ono pozivanje za sto ne pretvori u grdnju, ponekad i u svađu.
Tako, gledajući u slova koja bi s lakoćom izmicala njegovom odsutnom pogledu, misli bi mu odlutale podalje odatle, ka njihovom nestašnom čedu, njihovoj mezimici Ani koja mu je slomila srce. Ka njoj, dakle; ima već četiri leta kako se ona spanđala sa nekim probisvetom, napustila studije prava, pa skupa s njim osnovala rok-bend i sad životare zajedno od pevanja i tandrkanja u gitaru. I to – kako je Miroslav bio uvrteo sebi u glavu, i teško onome ko bi pokušao da mu za tako glup izbor da razumno objašnjenje – samo zahvaljujući tom bilmezu koji se nepozvan od nekud stvorio da mu upropasti život, tako što je njegovoj princezi otvorio oči, kako se to kaže, pa sad, pošto je našla sebe u rokenrolu, za nju nema drugog Boga do tog mamlaza, publike i mikrofona! I njemu će on, druge nema, kad-tad vratiti milo za drago. I u to ime, ne jednom se bio zarekao:
– Samo da mi dopadne šaka! Ima da uzmem onu gitaru pa kad uhvatim da ga šljepam, ubiću Boga u njemu! Hoću, ovoga mi krsta! Naplatiću mu sve i to troduplo, ne zvao se ja Miroslav!
To je bila ta njegova muka, to što ga je iznutra izjedalo i htelo da ga ubije.
I tako su mu prolazili dani, naročito večeri, kada bi napadi očaja bili sve intezivniji i, svako malo, narastali do nepodnošljivosti.
Ali vremenom je postalo i previše očigledno da je najobičnija ludost to što godinama već sa sopstvenim detetom ne može da izgladi odnose, i da tako više ne može. Dete je dete, čak i kada je nerazumno, i obično je sve šašavije što je više nalik svojim roditeljima – to je bar opšte poznato. I to ga je sve više tištilo. Trebalo je nešto preduzeti, ali šta? Nikako mu nije polazilo za rukom da pogodi ono pravo. Ako bi i prozborili koju reč kada bi ona, pošto ih se uželela, na kratko i bez najave došla da ih poseti (Ah, ti mladi, nikad nemaju dovoljno vremena za svoje roditelje!), obično preko nedelje, kada nema svirki i drugih ugovorenih obaveza, on bi brže-bolje zaguslao po starom, da joj pridikuje i drži lekcije, pa i da onako srpski pripreti onom njezinom mamlazu kome će on… I otišla bi mast u propast. Svako bi ostao ukopan na svojoj strani rova, i ne jedan put rastali bi se i bez pozdrava.
Njih dvoje, Miroslav i njegova ćerka mezimica! Što mu je koliko do juče bilo nezamislivo. Ali, takav je život, ne zna se šta nosi dan šta nosi noć. Gde je sad ono dete sa kojim se oduvek ponosio i u koje je polagao sve svoje nade, pitao se on. Zar nije moglo drugačije, prvo studije i posao, pa posle neka radi šta hoće, ne tiče me se. Neka onda svira i peva do mile volje…
Nije moglo Miroslave, šta drugo da mu kažemo. Davno je već rečeno: pravi planove da ti se Bog smeje.
Te majske večeri šarao je okom najviše po sportskim stranama: finale Lige šampiona, Roland Garos, velika nagrada Monte Karla; može li se zamisliti bolji sportski program na TV-u? Pošto se najpre, konačno, nacrta za stolom, imaće čime da ubije vreme i na kratko bar da odagna nevesele misli iz svoje glave. Svakog dana sve teže, kako je govorio. Onda se kao so na živu ranu opet spustio na njega onaj zvonki ženski glasić, rekosmo već, nimalo sklon džangrizanju.
– Ne čitaj u mraku, nesrećo! Izgubićeš vid isto kao što si izgubio i pamet!
– Ako baš hoćeš da znaš, pamet sam izgubio zato što je nisam štedeo. A sad mi samo još sijalica fali pa da nakrivim kapu, dosado!… – odgovorio je Miroslav i nastavio započeto, nameran da izbegne kavgu ako je to ikako moguće.
– Ne fale tebi sijalice nego daske u glavi, nesrećo!… Ne fale tebi sijalice nego daske u glavi…
Glasić je, međutim, promenio refren, ali ne i ploču, i, čini se, dobijajući na intezitetu sa brojem ponavljanja, i dalje ga je saletao dolazeći najpre iz pravca kuhinje, pa onda iz trpezarije, ali i sa plafona, izbijajući iz zidova i iz poda, odjekujući iz bašte jednako kao i sa ulice. Ali, Miroslav je junački ostao dosledan sebi praveći se gluv na ušima, odnosno praktikujući već oprobanu strategiju koja na užas njegove „dosade“, nimalo sklone znamo već čemu, malokad ne bi donela željeni rezultat. Sešće za sto, kao i uvek, kada se to njemu bude prohtelo, i tačka.
To između njih dvoje nije oduvek bilo tako, jedno u klin drugo u ploču, na kraju krajeva, ne bi ni ostali zajedno da ih ne veže mnogo toga. Strasti je možda ponestalo, ali… Život i nedaće koje idu s njim pod ruku, umeju da samelju čoveka i da ga izbace iz ravnoteže i strovale u bedak, odakle je posle zbilja teško vratiti se u „normalu“; pa i da ga načisto opustoše iznutra, da, kao takav, ne bude više dobar ni sebi ni drugima. Ostane samo prazna, nikom potrebna, čovekolika prikaza. Da li se tako nešto i sa Miroslavom desilo? Da li mu je to što se dogodilo sa njegovom princezom načisto satrlo dušu?
Bila bi to prava tragedija. Ne bi valjalo, koliko zbog njih samih, toliko i zbog rokenrola, usudićemo se da kažemo.
Posle nekog vremena, Miroslav je otvorio najzad i strane posvećene estradi. Preleteću malo po naslovima, možda natrčim i na štogod zanimljivo, rekao je sebi. I nije zažalio zbog toga, ispostaviće se. Naprotiv. Vest sastavljena iz manje od dve rečenice, razgalila mu je srce:
„Šugavo pseto“ nastupiće kao gost na Zaječarskoj gitarijadi!
– pisalo je.
Poskočio je i bacio novine uvis.
– Pa, to zapravo znači da moje pilence dolazi! Evo srcu mom radosti!.. Ići ću da je gledam i uživaću u njenom nastupu, premda se grozim tog prangijanja koje mladi danas nazivaju muzikom. Ugostiću i one čupavce iz njenog benda! Moram! Ako je to, a čini se da jeste, jedini način da konačno izgladim nesporazum sa mojim čedom, nema mi druge. Pokušaću barem, ako ništa drugo. Pokušaću…
Bukvalno je skakao od sreće. Da ga je neko video tako ushićenog pomislio bi da je dobio premiju na lutriji.
– Rokeri su to, pravi rokeri! A rokeri imaju veliko srce i veruju u moć praštanja, to je bar opšte poznato. Kada sam ja bio u mlađanim godinama, o tome je tako razborito pevao njihov veliki idol, Džon Lenon, koji je tada bio i moj idol. Sigurno neće pljunuti na svog idola, time bi zapravo pljunuli na sebe, pljunuli bi i na rokersku famu koja ih svuda u stopu prati, i na armiju svojih fanova…
Kao što vidimo, s puno razloga ponadao se Miroslav da je konačno došao kraj njegovoj patnji. Prilika je to kakva mu se zbilja zadugo, usudićemo se da kažemo, možda čak i nikad više neće ukazati. Ugušiće u sebi jed i gorčinu i uradiće ono što je naumio, pa šta bude, gore od ovoga kako je sad sigurno biti ne može. I daće sve od sebe da opet nešto ne zabrlja, čvrsto je to odlučio.
Pri tom, kao suludu, odbacio je pomisao da neko od njih, a pogotovu njihova rođena ćerka, daleko bilo, može da se stidi svojih roditelja. Ili da mu posle koncerta, nada se uspešnog, neće pasti u zagrljaj. Ako ja učinim pravi korak, to bi me, crnog kukavca, dokrajčilo! – ponavljao je u sebi. – Ali znam ja da to neće biti slučaj, moja je to krv, moje čedo…
Pokupio je potom novine koje su maločas, u onom naletu njegovog ushićenja, završile na podu, i složio ih uredno na stočić, da bi se onda, napokon, dovukao u kuhinju.
Tiho, na prstićima prikradajući se, prišao je potom s leđa svojoj „dosadi“ dok je ona nagnuta nad sudoperom gunđala nešto sebi u bradu – zagrlio je onda obema rukama i poljubio u kosu. I dok se ona pitala šta ga je to, šašavog, najednom spopalo, sasvim približivši usne njezinom vratu, rekao:
– Ne fale meni daske u glavi, dušice, a tebi? Fali li tebi nešto, onako mislim, znaš već… – grleći je sad već sa hiljadu ruku, onako baš kako je nekad najviše volela. I čega se toliko silno uželela. Ne mogavši u trenutku da se priseti koliko je vekova prošlo od kad su poslednji put, ovako, na njegovu inicijativu, zaboravili na sve i prepustili se jedno drugom.
– Reći ću ti nešto o tome – odgovorila je – ali kasnije. Kasnije, nesrećo. Jelo se i onako već ohladilo…

Svojom tvrdom rokerskom svirkom „Šugavo pseto“ razmrdalo je sinoć Zajačar i okolinu. Kao što je i bilo za očekivati, ovaj sve popularniji beogradski bend razgalio je srca i zagrejao dlanove svojih brojnih fanova. Posle i ovog, još jednog u nizu njihovih sjajnih nastupa, iz hiljada grla orilo se: „Živeo rokenrol! “ „Živeo rokenrol! “

– Rokenrol, nego šta… – pijuckajući jutaranje kafence sa svojom dušicom-dosadom, ponavljao je Miroslav (kome se ponovo vratio osmeh na lice) pročitavši u „Novostima“ izveštaj sa sinoćnjeg nastupa njegove princeze i njenih čupavaca, koje su, Bog blagoslovio gitarijadu – imali zadovoljstvo da ugoste. Dok su oni i ne stigavši da se raskomote, obeznanjeni, posle bezmalo dva sata besomučnog prangijanja na bini i ostatka noći iscurelog uz logorsku vatru, gitare i vrisku njihovih fanova, spustivši se u horizontalu kako se ko snašao, spavali blaženim snom pravednika. Mladi i lepi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *