Okačivši uramljenu sliku o zid, Danica siđe sa omanje stolice i, sednuvši u fotelju ispred televizora, duboko uzdahnu. Nije stigla čestito ni da se prepusti razmišljanjima, a kamoli da utone u san kad je unukin glas gotovo prepade.
– Bako, kako si? – upita zabrinuto. – Deluješ umorno.
– Nameštala sam ovu sliku o zid. Baš sam se umorila – priznade. – Hoćeš li mi, molim te, skuvati čaj?
Devojčica pristavi vodu na šporet, pa onako iz radoznalosti, poče da posmatra naslikano zdanje.
– To su ostaci kule kneza Lazara – reče Danica, ne sačekavši dalje propitivanje – datiraju još pre Kosovskog boja. Odmah do nje je stara pošta, a iznad je Porta crkve Lazarice. U tom gradu sam se rodila. Zato sam je stavila na zid. Hoću da me podseća na rodni kraj.
– A šta se to zanimljivo dešavalo dok si živela tamo? – upita je unuka radoznalo.
– Eh, mnogo toga, i lepog i ružnog. Bilo je čitavih trideset godina radosti i tuge. Posle sam upoznala tvog dedu i došla da živim ovde.
– Pričaj mi, bako… pričaj kako ti je bilo tamo…
– Eeeh – uzdahnu starica, vidno uznemirena.
* * *
Pekara Branko Perišić, u kojoj smo svakog jutra kupovali hleb, nalazi se u centru grada i kako smo uobičajavali da iz nedeljnika Grad pratimo novosti iz regiona, toga jutra sam ja, poranivši prva od ukućana iako sam znala da ću narednu zoru dočekati budna, barem sam tako planirala, pohitala da, uz veknu hleba, kupim i jedan primerak ovog časopisa, ali kako na kiosku više nije bilo više nijednog, zadovoljila sam se kruševačkom Pobedom. Stan nam se nalazio u zgradi Lamela, tako da svakog jutra, čim sa terase pokupim osušen veš, ako me majka ili sestra ne preduhitre, ugledam zgradu Opštinske uprave i pošto primetim da se elegantno obučena gospoda, kakva inače priliči ovakvom zdanju, probija kroz glavni ulaz, ispred kojeg neretko stoje prodavci lubenica i kojekakvi drugi paori, koji, više iz navike nego iz koristi, uzvikuju reklamu za svoju robu, služeći se najčešće nakaradnim nazivima i seljačkim psovkama, navlačim odelo i, po izlasku iz kupatila, ako mi doručak, koji bih s nogu mogla staviti u usta, nije pri ruci, odlazim do naše pekare da kupim pecivo, koje, idući do škole, obično trčeći da ne zakasnim na prvi čas, na brzinu pojedem. Lakše je kad nastava počinje popodne – em sam naspavana, em ne brinem za hranu. Jeste da je tada, zbog jutarnjeg izležavanja, manje vremena za učenje, ali bar mi je na početku školske godine, prvih nekoliko dana, sve potaman. Kad prođe neko vreme, počne panika i trzanje, da li ću baš ja biti prozvana. I eto, strepnja koje je u to vreme počela, traje i dana današnjeg, samo je tokom svoje evolucije pretrpela nekoliko preobražaja, to jest promenila više obličja.
Čeprkajući po torbi, dok mi je mobilni telefon uporno vibrirao, pokušavala sam da od prolaznika prikrijem uzbuđenje, koje mi je zadavao poziv sa nepoznatog broja.
– Halo? – upitno sam šapnula u slušalicu, dok je davno zaboravljeni glas sa druge strane veselo, gotovo dečjim glasom, piskutao, obasipajući me bujicom pitanja, na koja u prvi mah nisam znala kako da odgovorim.
– Ja… dobro sam… – progovorila sam konačno – Kako je kod tebe?
– Šta ti je? Zašto si toliko zbunjena? – čulo se sa druge strane, što me je dodatno iritiralo.
– Vera… – izgovorila sam, pošto sam napokon shvatila šta mi se dešava – Ne mogu da verujem… Otkud ti da me se setiš?
– Eee, staro se društvo teško zaboravlja. Spremam se i ja za večerašnju proslavu. Nego, kaži mi možemo li da se vidimo danas? U Bagdalinu recimo.
Okretala sam se unaokolo, tražeći pogledom uredno poređane stolice ispred poslastičarnice i pošto opazih da se nekoliko ljudi već izvalilo u naslonima, dok su se pred njima čaše caklile od čistoće a sunčevi zraci prelamali na staklenim površinama, smogoh snage za još jedan uzdah, u kojem je još titrala iskra izbezumljenosti, i za jedno staloženo „važi“.
Ne znam kako sam smogla snage da se dovučem do stana. Izula sam patike i ostavila ih pred vratima, a na noge navukla lake papuče i kako u stanu nikog od ukućana nije bilo da mi pridikuje zbog propuštenih obaveza (ne znam čestito ni da li sam uopšte nešto propustila), odmah pojurih u kupatilo da se malo osvežim, mada ni sama ne znam šta bi me u ovom trenutku moglo osvežiti od šoka koji sam maločas preživela.
Možda je u kuhinji stajao nepripremljen ručak, (sirovo meso iz zamrzivača, krompir koji je trebalo oljuštiti), ali u ovom trenutku nisam imala snage da razmišljam o jelu, mada ne mogu reći da glad nimalo nisam osećala. Uopšte nisam razmišljala o obavezama. Ni najnoviju Pobedu, koju sam maločas kupila, nisam imala koncentracije da pročitam. Doduše, štampu nikad nisam detaljno proučavala (politika i vesti me nikad nisu mnogo zanimali, rubrike o sportu uvek preskočim, jedino sam šarenu stranu ja jedina popunjavala), ali ovoga puta nisam ni naslove pročitala, što gotovo nikada nisam propuštala da učinim.
Moja spavaća soba bila je u prepodnevnim časovima okrenuta suncu, tako da se unutra zapara prilično osećala. Znala sam da ne mogu da se odmorim i da me, ukoliko se budem izležavala, dremež teško može uhvatiti. Zbog toga nisam htela ni da sednem na ivicu kreveta, čak sam i roletne ostavila spuštenim, da se prostorija ne bi dodatno zagrevala. Braonkasta površina nameštaja stapala se sa belom bojom zidnih tapeta, na kojoj su braon bojom, za nijansu bleđom od boje ormana, iscrtani cvetovi raznih veličina. Pošto sam i samoj sebi dosadila dok sam se, posmatrajući se u ogledalu, pitala šta da uradim sa frizurom, jer mi duga kosa, vezana u konjski rep, odavno beše dojadila, samo nisam imala volje da odem kod frizera, opazih krajičkom oka odeljak na polici na kome su naslagani foto albumi. Nisam se mnogo namučila da bih pronašla slike sa mature, jer su one bile većeg formata nego ostale, pa su stajale na poslednjoj stranici. Pokupila sam ih u ruku i, držeći ih tako, prešla iz spavaće u dnevnu sobu.
Vera… Kako li danas izgleda ta devojka ili žena? Bila je nasmejana i vesela kad je prvoga dana ušetala kod nas u odeljenje, mada povod za dolazak nije bio nimalo radostan. Ona se, zapravo, sa još nekolicinom članova porodice doselila kod rođaka u naš grad za vreme rata. Provela je ovde nepunu kalendarsku godinu a navratila je da nas obiđe godinu dana kasnije, kad se društvo u većoj meri razišlo zbog preseljenja, udaje ili potreba školovanja. Mali broj onih koji su, poput mene, dugo ostali privrženi zavičaju, gostili su je i čašćavali kad je dolazila, svako na svoj način, prema mogućnostima i umeću.
Sećam se dana kad je svratila kod mene. U prvi mah, kad sam je ugledala na vratima, počela sam da se tresem, zatim smo se grlile i oduševljeno tapšale jedna drugu po ramenima. Htela sam u jednom trenutku glasno da zaplačem, ali sam se savladala, potiskujući jecaj isprekidanim i snažnim drhtajima. I danas, kad mi je Vera probudila sećanje na taj naš susret, osetih u ustima miris kolača koji je moja mama poslužila dok smo se nas dve nemo posmatrale. Da bi razbila monotoniju među nama, mama je postavljala Veri pitanja, na koja je ona kratko i odsečno odgovarala, posle čega bi ponovo usledilo ćutanje, mučno i neprobojno poput betonskog zida.
Otišla je posle kratkog vremena. Na rastanku su usledila po tri prijateljska poljupca u obraz, i jedan moj bolni uzdah, onako iz dubine duše. Dugo sam posle njenog odlaska izbegavala susret sa ukućanima, jer sam znala da će me obasipati pitanjima na koja neću umeti da odgovorim. A i kako bih njoj, Veri, danas odgovarala? Bojala sam se predstojećeg susreta. O čemu bih mogla razgovarati sa ljudima koje godinama ne viđam?
Sećam se da su mi pričali kako je Vera pre neku godinu dolazila ovamo. A, eto, nisam je videla. Zašto tada nije došla da me obiđe? Možda je, poučena ranijim iskustvom, htela da izbegne neprijatnost ćutanja. Mene to ćutanje i dan-danas boli.
Pegavi Dule… Prevlačim prstima preko njegovog lika na zajedničkoj fotografiji završnog razreda. Bio je lepuškast dečko, valjda su ga zato mnoge simpatisale, a ja sam i u tim školskim danima prozrela da je bio naklonjen baš meni mada znam da ni Vera u to vreme nije ostala ravnodušna prema njemu. Zaista, kako li sada izgledaju svi ovi ljudi?
Stavila sam za svaki slučaj fotografiju u torbu, mada sumnjam da se Vera promenila. Obula sam se na brzinu i isto tako brzo dohvatila tašnu i, stavivši je na desno rame, pojurila uz centralnu ulicu našega grada, kojoj su poslednjih dana menjali naziv, pa više i ne znam kako se zove. Vera je već sedela za jednim stolom i ispijala koka-kolu. Nisam je isprva ni opazila, prvo je ona mene ugledala, i nije ustala da me zagrli, nismo se čak ni rukovale, to me je donekle smirilo, samo mi je sasvim staloženo rekla da sednem, pokazujući mi pogledom praznu stolicu naspram sebe.
Sela sam ne rekavši ni reči. Doduše, nije ni bilo vremena da išta kažem, jer je do mene došetao konobar i čini mi se da je prošlo veoma kratko vreme dok mi je doneo sok koji sam naručila, jer mi je Vera do tad stigla samo da dodeli kompliment o lepom izgledu, na šta sam joj stidljivim osmehom uzvratila, ne nalazeći u datom trenutku prave reči kojima bih joj uzvratila istom merom, iako nisam baš bila takvog mišljenja. Izgledala mi je prerano ostarelo i prilično ofucano. Govorila mi je potom kako se nedavno razvela i kako sada traži stan. Začudilo me je to što nije tražila nikoga od rodbine gde bi boravila, čak sam jednog trenutka došla u iskušenje da je o tome priupitam, ali ona me je preduhitrila pričom kako su je svi ovdašnji rođaci napustili. Nisam htela da zalazim u detalje, naime, bilo mi je jasno da su joj baba i deda odavno umrli, a koleginice i prijateljice ili raštrkale posvuda ili i same nedovoljno situirane da bi joj pružile utočište.
– Ma, pusti mene – rekla je odsečno između dva gutljaja – kako si mi ti?
– Nije loše – odgovorila sam – mada se poslednjih dana dosađujem. Izluđuje me to što ne mogu nigde da nađem posao.
– Pa je l’ pratiš oglase? Ima li nečega? – nastavila je sa pitanjima, od kojih mi je pomalo bilo muka, ali mi je istovremeno bilo drago što smo prekinule dugogodišnje ćutanje.
– Nemam više nerava ni za to. Evo, baš sam jutros kupila novu Pobedu, a nisam je ni otvorila.
Pade mi na um da mi je nedeljnik ostao na stolu pokraj televizora.
– Nemam više volje ni na sebe da mislim – nastavih posle kraće pauze – zapustila sam se totalno. Pogledaj kakva mi je kosa. – Obuhvatila sam uvezanu kosu rukom. – Treba da odem kod frizera.
– Ma zar je važno kako izgledamo – hrabrila me je – važno je da se dobro zabavimo. I da se opustimo, to je najvažnije.
– E, ko zna – nastavila sam zajedljivo – možda se večeras nađe neki dasa.
– Sećaš se pegavog Duleta? Kako smo ga volele…
– Pametan dečko – složila sam se. – I lepuškast, iako pegav.
– Bila si malo zaljubljena u njega… priznaj…
– Eh… – uzdahnula sam, oborivši pogled stidljivo. – Pusti sad to… mnogo je godina iza nas.
– Ko zna – nastavila je ironično – možda i večeras sinu varnice.
Primetivši kako mi obrazi gore, ne bi li me ohrabrila, dodade: – Moram ti priznati da ni ja nisam ravnodušna kad je on u pitanju.
Nismo se još dugo zadržale ispred poslastičarnice posle ovog razgovora. Rastale smo se u centru grada kod Spomenika kosovskim junacima, tačnije ispred zgrade Kocka. Veče je bilo sparno i, bez obzira na to što je sunce zašlo, naši su se sugrađani, uglavnom pripadnici mlađe populacije, razmileli po ulicama i kafićima, noseći na sebi samo laku odeću. Oni malo stariji nosili su za svaki slučaj preko ruke rezervno odelo, dok su se drugom, kao pravi vremešni kavaljeri, oslanjali na štap, ako ih već neka dama ne uhvati za nadlakticu.
U našem stanu još uvek se osećala sparina, ali se dašak svežine ipak probio do mog tela, tek da me malo okrepi, jer su moji roditelji, izašavši da i sami osete svežinu večernjeg vazduha, već napravili promaju. Otvorila sam novine koje sam pre podne kupila, ali nisam imala vremena da se zanosim enigmatikom, već sam na brzinu okretala stranicu po stranicu, ne bih li ugledala nešto što bi me zaintrigiralo. Na početku je bila neka kolumna, to obično pročitam, ali sad nisam imala ni koncentracije ni vremena, zatim neki intervju pa politika i opet samo politika, a, da, evo i enigme, i na kraju oglasi, čitulje i pomeni…
Preletela sam pogledom preko fotogragija ljudi koji su napustili ovaj svet. Ne znam zašto sam to uradila. Nisam očekivala da ću pronaći nekog poznatog, ali jedno lice uporno mi je paralo oči. Pročitala sam zatim ime ispod slike. Dušan Lukić, stajalo je. Ponovo sam se, kao hipnotisana, zagledala u lik sa slike. Ništa se nije promenio, pomislih. Onda sam bacila pogled na tekst. Rodbina i prijatelji davali su petogodišnji pomen mom starom drugu, koji je preminuo posle duge i teške bolesti. Eto šta ti je život. Preživeo je i mobilizaciju i ratne nedaće, a, eto drugo ga je zlo zadesilo.
Prišla sam čiviluku, o koji sam maločas okačila tašnu i izvadila fotografiju iz školskih dana. Ponovo sam prišla za sto. Osetila sam kako mi kolena klecaju dok ih savijam. To je on. Nisam mogla da poverujem u ono što vidim. Zar je moguće da su ta dva lika identična?!
Ne znam koliko sam vremena provela, okrećući se u mestu kao opčinjena, ali očigledno da je protekao čitav sat, čim me je majka, ušavši u stan, opomenula da počnem da se spremam za polazak na proslavu desetogodišnjice mature. Na brzinu sam se našminkala i obukla svečano odelo. Nisam nikoga zvala da mi pravi društvo do hotela Rubin. Blizu je, a ionako ćemo se svi naći na ulazu. Kao omamljena probijala sam se kroz gomilu, ne bih li ugledala nekog poznatog. Ali, umesto toga, bila sam zapažena ja. Vera me je unezvereno gledala, valjda se čudila što sam ovako zbunjena, a onda mi je stavila primedbu na frizuru.
– Pa ti nisi bila kod frizera?! – zapanjeno me je upitala.
Osetih kako mi nešto probada srce. Odmahnula sam glavom na njeno pitanje. „Nema veze“, pomislih u sebi.
– Duleta nema – reče Vera, na šta sam se još jednom, onako iz sve snage protresla. Potom smo ušli u restoran i tek što je svako zauzeo svoje mesto za stolom, orkestar muzikom nadjača dobacivanja i razglabanja. Pevač nas je najpre pozdravio i poželeo lep provod, a zatim otpočeo pesmu, koja je sentimentalnim dušama, poput mene, parala srce. Nisam imala snage da ustanem i zaigram. Pomno sam pratila šta će Vera sledeće učiniti.
A ona je uporno kolutala pogledom svuda po sali, ne bi li ugledala dobro poznato lice. Znala sam šta ovog trenutka traži, ali sam uporno ćutala. Nisam imala snage da joj saopštim istinu, koja mi je kao kamen pritiskala grudi svom silinom, kidajući mi dušu na komade.
* * *
– Vodiću te jednom da upoznaš kraj u kojem sam se rodila – obrati se Danica unuci, završavajući svoje izlaganje. – Možda bih ja još živela tamo da Duleta nisu sustigle posledice bolesti.
– Ko od tvojih poznanika sada živi u tom kraju? – upita devojčica radoznalo.
– Verovatno niko – odgovori starica s uzdahom. – Želim samo da obiđem rodni kraj.
Rekavši to, Danica primeti kako njena unuka povija glavu sve niže ka podu i mršti se, kao da hoće da zaplače.
– Zamara te moje pričanje, zar ne? – upita brižljivo, na šta devojčica nemo zatrese glavom nekoliko puta. – Izvini, morala sam da prekinem ćutanje o ovome. Da skinem teret sa duše.
– Je l’ ti sad lakše? – upita zabrinuto.
– Da, veoma – odgovori s uzdahom. – Dobro je što imam porodicu koja ume da me shvati.
***
Danica je održala obećanje i sledećeg proleća došla sa ćerkom i unukom u rodni grad. Posle šetnje znanim ulicama, zauele su mesto na klupi pored fontane, pored koje se nalazila crkva Svetog Đorđa. Bile su okupirane svaka svojim mislima. Danica je uporno pokušavala da pogledom primeti nekog poznanika mada je u dubini duše znala da joj to neće poći za rukom. Videla je samo reku prolaznika, koja je svakog trenutka ubrzavala tok i, noseći sa sobom jednu davno zaboravljenu mladost, oticala u nepovrat.