Čedomir Janičić: TEJLOR (priča o nula pogodaka)

0.

Okupljanje rodbine, debris, posle strašnog životnog rata. Mnogih nema, mnogi jedva mrdaju, ostali sede i ćute, nemaju, čini se, nikakvog teksta… A i šta da se kaže. Ovde su samo zbog porodične dužnosti, skupili su se da me isprate na večni počinak. Sada, posle skromnog pogreba, u dvoiposobnom stanu na novom naselju, seli su da odahnu pre odlaska – svako na svoju stranu.
Julsko lepljivo popodne otima sav vazduh. Prozori i vrata od balkona širom su otvoreni. Zavese tužno i nepomično vise kao kosa počeljana na rezdeljak po sredini glave dobre, priglupe devojke. Rodbina sedi u dve dnevne sobe. Mama je pojzajmila stolice od komšija. Čini se da je svaki pedalj stana zaposednut predmetom na kom može da se sedi. Svi sede osim mame. Pustinja u stanu koji će mama ubrzo prodati i otići u starački dom. Pohabani nameštaj, demodirani lusteri, kristalne čaše i porcelanski ukrasi, moja uvećana slika iz lične karte sa crnim florom na gornjoj desnoj ivici. Malo li je?..

0.

Jedna nabusita devojka, uz nervozan tinejdžerski kikot, primećuje da će fotografija koju će napraviti ovom prilikom biti jedino svedočanstvo našeg izumirućeg plemena.
Još je rekla da je otkucavši naše prezime na Guglu pronašla „nula pogodaka“.
Dodala je da ne zna nijednu udatu rođaku koja je zadržala svoje prezime uz muževljevo, ali da su gotovo sve snahe uradile suprotno ili, čak, zadržale samo svoje.
Ona lično, završila je, predstavlja se na svom fejsbuk-profilu samo ličnim imenom i prezimenom Tejlor.
Ivana Tejlor.
Njen momak nosi Tom Tailor majice i patike, a koristi i logo te firme za svoj avatar: zaokruženo slovo T, kao neki T-shirt Superman. A dobro i zvuči, sa tim imenom svakako može da započne neku ozbiljniju karijeru.
Posle objašnjava mlako zainteresovanim tetkama i strinama da je ta karijera nešto između sviranja u bendu, manekenisanja i glume.

0.

Napuštam krug oko Ivane Tejlor, prilazim svom oronulom stricu Petroniju. Ćutljiv u odelu, niko mu nije skinuo okačenu deklaraciju s rukava, gluv kao top… Poznata crna ovca koja je svojevremeno, kada su prezimena sa „nula pogodaka“ tražila i nalazila mesto pod suncem, izneverio svoje nadom ispunjene rođake napuštanjem fakulteta, slabo plaćenim neredovnim zaposlenjima, brakom sa raspuštenicom sa periferije, rečju: novom, naprednijom formom apsolutne anonimnosti.
Jednom, dok je još često dolazio kod nas, upitao sam Petronija da li bi se svet imalo promenilo da ceo naš klan najednom iščezne sa lica zemlje. Eto tako, od ovog trenutka nema nijednog Kapisodića. Šta bi se desilo? Petronije je mudro odgovorio da bi to bilo nešto kao efekat leptirovog leta koji se na kraju procesa akumulacije takvih i sličnih planetarnih, mikroskopskih prdeža, pretvore u orkansku formu sveopšte katastrofe, apokalipse za sve „kolenoviće“ koji se sada prave mnogo važni, a zapravo i nemaju bogzna kako dobar razlog za to.
Petronije je plenio svojom urođenom mirnoćom i ja sam mu verovao. Čitao je romane iz devetnaestog stoleća, znao sve o Balzaku i Floberu- i Rusima. Sećao se da je Rozanov umeo naročito originalno da mrzi svoje prezime.
Naslonih glavu na široka povijena stričeva leđa, udahnuh miris jevtine konfekcije i drage mi starosti, zadrhtah…

0.

Priđoh, potom, uvelom buketu ženskog dela familije. Sve su bile u crnini. Stare i još starije; mladih, osim Ivane, nema. Za razliku od muškaraca, one su neprekidno imale temu za razgovor. Tiho su govorile, upadale jedna drugoj u reč, živo i koncentrisano odsečnim akcentom bez greške bistrile o svemu: porodičnim nulama i ništicama, političkim strankama, Balzaku i Floberu, davnim letovanjima, ponajviše o matičnom selu Kapisodića, Kr-u, gde je tavorilo desetak kućeraka sa ponekom babom i kozom kojima su se trudili da ne pomešaju nadimke. Rado su odizale teške zadnjice sa fotelja i dvoseda da bi napunile svoje tanjire jestivom sa poslužavnika na velikom trpezarijskom stolu koji je za ovu priliku bilo dovučen iz kuhinje.
Vodenica od tetaka osta da klopara za mnom. Odvojih se od i ovog društva. Odoh u kuhinju.

0.

Mama je prala planinu posuđa. Tiho je šmrcala i otirala oči nadlanicom. Topla voda, sunđer, sapunica koja miriše na limun, odlaganje opranih tanjira u plitke plastične soške sušilice, čaše i šolje koje stavlja naopačke na suvu krpu da se ocede. Naslonio bih glavu na njeno omršavelo rame. Sedim pored nje i posmatram kako pere sudove i dodaje čiste čaše tetkama. Nainska udovica, najusamljenije biće na svetu…

0.

Iz kuhinje izlazim na balkon. Sećam se raskošnog žbuna jorgovana ispod mog prozora. Kod nas su, tog avgusta 1984. godine, bili majstori, ceo stan je bio tumbe razbacan, novinskih listova isprskanih belom i ružičastom bojom na sve strane… Napolju je lajao jedan ostareli koker španijel. Bulevarom pored naše zgrade tutnjao je gust saobraćaj. Svirao sam gitaru sasvim blizu ugrađenog mikrofona na novom kasetofonu. Bilo mi je sedamnaest tužnih jeseni. Upravo sam napisao Rondo za Ka. Nema veze ko je Ka. Naprosto, samo – Ka. Spremao sam se da treći put ponovim jer su mi u prva dva navrata upali roditelji tražeći produžni kabl. Zatim mi je pukla koncentracija kod prelaza… Na „uspelom“ snimku čuje se lavež komšijskog kokera, udaljena grmljavina od povlačenja trpezarijskog stola, glasovi majstora i šum saobraćaja. Rondo je osrednji i zbrzano odsviran. Kao i moj kratki roman sa Ka. To se ne čuje kao ni laki šum jorgovana. To se zaboravlja sada, sa mnom, zauvek.

0.

Nemam snage da saopštim tom tužnom, avetinjskom skupu da ću uskoro da otputujem. Jedino se iz sveta umrlih niko vratio nije. Neću ni ja.
Da, ipak, kažem to tiho Ivani Tejlor, jedinom živom biću iz albuma davno umrlih Kapisodića? Pravi se važna. Kaže kako voli horor-priče i filmove. Uživa u šoku i čuđenju oko sebe. Priđoh joj sasvim blizu…

Ako prilaženja i odstojanja još uvek postoje.
Sećanja i zaboravljanja, takođe.
Mama koja plače i Petronije-Utopljenik u jeftinom odelu.
Crne vrane mojih tetaka i Ka.
Lavež koker španijela i Ivanin kikot u jednom istom večitom julu…
Moj rondo, moja mala soba, sve odlazi i sve zauvek ostaje.

„Ivanaaaa“.
Naglo se naježivši, protrljavši gole lepe ruke, ona dečije bojažljivo reče:
-Tetka, zatvori nešto, ovde baš duva…

0.

ČEDOMIR JANIČIĆ, rođen u Zadru.
Osnovnu i srednju školu završio je u Somboru.
Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je istoriju umetnosti.
Objavljuje u književnim časopisima.
Objavio e-knjigu priča Et in Arcadia Ego, u izdanju Media Art Content, Ltd Novi Sad, 2015. godine.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *