Prikaz knjige: Dejvid Birn „Kako radi muzika“

KAKO RADI MUZIKA
DEJVID BIRN
GEOPOETIKA
BEOGRAD – 2015.
Autor prikaza: Živko Ivković

Kako radi muzika!? Pitanje je jedno, ali večno, uz nebrojeno ponuđenih odgovora. Kako od onih koji sebe smatraju kompetentnima, onih koji će iznositi svoje neke definicije i zaključke, tako i onih drugih koji muziku doživljavaju kroz sopstvenu kreativnu prizmu, ne pozivajući se pri tom na kompetentnost, nego na sopstveno proživljeno, kreirano i napisano, a što ih, na koncu i čini priznatim u tom domenu.
Jedan od takvih je svakako i Dejvid Birn iz grupe Talking Heads. Znatan deo populacije doživljava muziku na sopstveni način, pridavajući joj manji ili veći značaj, stoga se i shvatanja, kako Ta radi razlikuju. Muzika je legat vremena prošlih, muzika nema dva lica, izvesni joj posvećuju mnogo vremena, drugi pak, kao kratak kreativni zalet samo. Mogu je zloupotrebljavati, prisvajati i šta sve ne, ali ostaje ta kao univerzalni jezik (barem kada je rokenrol u pitanju). Ovde priča kreće od na glasu CBGB kluba u Njujorku , karakteristika tog prostora, podataka da je Birnov sastav, Talking Heads svirao u Nešvilu, a tu su i njegove impresije vezane za muziku sa Balkana, sa kojom je prvi dodir imao u Bruklinu na jednom festivalu. Dolazimo i do izuzetno zanimljive definicije džeza, po kojoj je taj nastao potrebom članova grupa da što duže drže najpopularniji deo napisane stvari, iz razloga plesača jer isti je improvizacijama i razvlačenjem nosio ritam.
Tako da i ne začuđuje taj , onovremeni obrazac vezan za džez publiku potkraj tog , devetnaestog veka, a što je u stvari , podrazumevalo usredsredjenost publike na stejdž aktere. Autor se dotiče i perioda vezanog za prvo snimanje muzike uopšte (1878) , zatim inovacija , poput mikrofona , džuboks automata , radio aparata ali i Sinatre te Binga Krozbija kao pionira pevanja u mikrofon. Autorima muzike , tako , ostaje radost pisanja – pravljenja te , a konzumentima , naravno , zadovoljstvo slušanja, jer savršeno uklapanje u kontekst je cilj do kog pokušavaju stići i ne samo muzičari . Dolazimo potom i do autorovog startnog zanimanja za muziku , i izražene veoma znatiželje kada je rokenrol u pitanju, te tako stižemo i do formiranja njegovog prvog sastava nazvanog Artistics, ali i pisanja prvih, onih najranijih stvari: Psycho Killer i Warning Sign.
Naziv Artistics je evoluirao u Talking Heads, i taj sastav svoju prvu priliku za javno delovanje koristi kao predgrupa na Ramones koncertu u njujorškom CBGB klubu. Po autoru, odstranjivanjem svega neželjenog iz poznatog već, stiže se do onog što je stvarno i iskreno, ali takvo razmišljanje sa starta karijere se tokom vremena gubi. Godine 1976. Talking Heads snima i debi album za koji Birn kaže da je savršeno usklađen sa nizom, ali bez savršeno utvrđene verzije. O sastavu Sex Pistols autor kaže da su delovali kao neka komedigrafska vrsta. Nisu znali da sviraju. Dalje imamo sveobuhvatnu priču o karijeri ovog, njegovog sastava, sa osvrtom na sve članove grupe, od originalnih, preko pridruženih do ustaljenih, snimljenim naslovima i turnejama. Autor insistira tako na strahovito iskrenom pristupu članova sastava vezanom za turneje i generalno kada su studijska snimanja u pitanju. Kroz knjigu se provlači i Brajan Ino, te autorova dugogodišnja saradnja sa njim. My Life In The Bush Of Ghosts je primer te saradnje.
Ono autorovo, svak je bio vizueno i muzički deo celine ali je grupa prerasla u apstraktnu celinu ili zajednicu je samo jedna od Talking Heads kvalifikacija tokom karijere. Birn je tako sa svake turneje memorisao ono novo u nastupima lokalnih pozorišnih trupa, muzičkih ansambala, dešifrujući usput delove koji su na njega ostavili dubljeg , ozbiljnijeg traga, ali će ih delom ubacivati u sopstveno napisano, zaokružiti svoj scenski nastup time. Publika uvek želi čuti stare stvari , pa ukoliko su te još u nekom novom maniru–ruhu, prihvatljivije su , mada broj onih koji uvek i po svaku cenu žele čuti original nije za potcenjivanje. Talking Heads su to radili na samo svoj način. Tako da Birn radi na pulsu istraživačkom svih muzičkih podneblja, naravno, tamo gde je boravio bilo privatno ili u okviru turneja. Sa ushićenošću prenosi svoje impresije vezane za te detaljno ih oslikavajući. Razrađivanje scenskog nastupa uz neuobičajenu kostimografiju i scenske rekvizite je generalno imalo smisla, repertoarsku usklađenost i broj članova sastava, ili u prevodu eksperimentisanje sa muzikom uz performans je jednako opuštenosti vezanoj za Birnove inovacije koje se nikada nisu mogle podvesti pod fijasko priču. Naredno poglavlje se odnosi na istoriju zvuka (1878), analizom tog, njihovim manama i dobrim stranama te podatkom da je tvorac sijalice Džozef Svon. Uz detaljnu analizu prenošenja i upijanja zvuka, radio aparata kao čuda svojevremene tehologije, autor se osvrće i na to da zvuk ne možemo shvatiti podjednako, ali i činjenicu da time što ne gledamo muziku, imamo mogućnost da je čujemo na mnogo ozbiljniji način.U ovom delu knjige dolazimo i do malo poznatih podataka vezanih za magnetofonsku traku i ulogu Binga Krozbija oko te. On je ispisao ček tvorcu (da li se tu radi o Malinu, Ampeksu ili je izum ipak nemački) koji je pokrenuo proizvodnju magnetofona i omogućio snimanje putem tih .Autor se kvalifikovanopreciznim pojašnjenjima osvrnuo na gotovo sve novotarije vezane za reprodukciju zvuka, dakle od startne 1878. godine pa sve do danas , ne izostavivši pri tom niti jedan instrument, niti već pomenute uredjaje, ali i nosače zvuka , počev od onih voštanih pa sve do današnjih. Birn nas potom upoznaje sa tako reći klavijatura pretečom , a radi se o kineskom ŠENGU, ili vrsti usne klavijature. Čak su i Rimljani imali svoju gigantsku verziju tog sa nizom polugica kojima su birali iste. Takav sistem je poslužio kao inspiracija za konstruisanje onog što danas nazivamo klavijaturama, taj niz poluga u službi sviranja nota na orguljama i klaviru.I to je samo jedna iz niza sažetih i zbilja prihvatljivih pojašnjenja autora vezanih za nastanak pojedinih instrumenata , svega oko muzike, a što ćete teško, iznimno teško naći u nekoj drugoj literaturi. Autor detaljno tako pojašnjava pojam digitalizovanja slike ali i činjenicu da se ipak ponešto od kvaliteta te, u tom preseku gubi, što je , na koncu i neizbežno, ali prihvatljivo.Ovde sam pomalo zatečen tvdnjom autora da se CD pojavio tek 1982. godine jer u literaturi (koju posedujem) se kao godina javljanja tog nosača zvuka navodi 1978. i to na Filips prezentaciji u Ajndhovenu (Holandija). Na tom prvom CD-u su snimljena Vivaldijeva – „Četiri godišnja doba“. Bilo kako bilo, tek Birnova detaljna analiza i upoznavanje sa tehnologijom nosača zvuka (pa i cd-a), zatim uređaja za reprodukciju i snimanje je toliko temeljna da konkurentske verzije ni pod razno ne bi mogle ugroziti njegovu verodostojnost, iskustveno zapažanje, jer studiozna su u meri koju nisam imao prilike ranije pročitati.
Autor tako više vrednuje pogodnost od kvaliteta, pa kaže da CD ne zvuče tako dobro kao crne vinilne ploče, a trajnost diskova i dalje ostaje diskutabilna. CD-i su, po autoru, dobri nosači zvuka, ali su drugi mnogo bolji. Trend je povratak analognom snimanju, bežanje od te digitalne čistote, a što je jednako autentičnom, i sa dušom zvuku. Dotiče se autor i Talking Heads ostvarenja, albuma 77 i Bildings End Food, tvrdeći da je za oba utrošeno ukupno pet sedmica napornog rada. Album Fear Of Music su realizovali uz pomoć frenda Brajana ! Ovde imamo i autorovo razmišljanje po kom je pankrok slavljen jer sadrži tri akorda, ali Birn i Heads taj sveli na samo jedan. Tu su i sve specifičnosti koje se odnose na pisanje gotovo svih stvari iz opusa ovog sastava, u kostur ostvarenom (Tod Turkišer, Pol Sokolou i Birn ). Birn je inspiraciju za sthove nalazio i u govorima propovednika, uhvaćenim na radio stanicama (u pitanju je ostvarenje Bush Of Ghosts). Slično je i sa stihovima za „Once In A Lifetime“ gde se sam Birn uživljava u lik propovednika. Za muzičku podlogu jednog filma snima „Loco De Amor“ i to sa onom kojoj se najviše divi, kraljicom latino muzike, Silijom Kruz, a stvar je u salsa-rege maniru, uz priznanje da svoj Njujork u velikoj meri vidi i kao latino grad.
Svoj doprinos u kampanji Ne ratu u Iraku Birn je potvrdio ličnim angažovanjem (uz brojne muzičare), ali uzalud po sopstvenom priznanju. Jer ljudi ignorišu činjenice koje se suprotstavljaju onom u šta stvarno žele verovati . Izazov pisanja teksta , Birn shvata na sasvim svoj način , prilazi tom sa neshvatljivom ozbiljnošću, emotivnom predodredjenošću prosto, i bez oslanjanja na klišee, a što je i rezultiralo vrhunskim stvarima.Njegova saradnja sa Inoom je takodje rezultirala vrhunskim ostvarenjima , iako su dobar deo tog uradili dopisnim putem.Autentičnim Birn stvaralaštvom , je zapravo oslobadjao nevidjenu energiju , svojstvenu isključivo vrhunskim , predodredjenim kreativcima. Motiv i inspiraciju za pisanje autor i nije u ne znam kojoj meri tražio u svakodnevici, nego je išao za slikama i dogadjajima ne iz onog prvog , nego drugog, udaljenijeg okruženja prstena, i to je ta sveprisutna konitnuiranost i želja za bez nekakvih in brein blokada.Tu su i poglavlja vezana isključivo za sklapanje ugovora na relaciji artist-izdavačka kuća. Ako ne znate šta je prava zavrzlama vezana za te, pročitajte primere iznesene ovde ( uz sve oblike i stavke ) ali i rešenja koja je ponudio sa autor, pa prosudite sami. Tu je i Birnova tvrdnja po kojoj je pop (ularna) muzika kapitalističko oruđe jer deluje kao droga, tako da se masom može sasvim lako manipulisati.
Autor se bavi i prostorima neobičnih arhitektonskih rešenja (operske i filharmonjske dvorane), finansiranjem i održavanjem istih, uz zaključak po kom je muzika kreacija koju treba podržati (primer je Muzika za mlade – Youth Music u Britaniji). Iznosi i podatak kako su japanski naučnici utvrdili da redovno izlaganje muzici (ili aktivno stvaranje) podstiče razvoj određenih delova mozga. Birn tako ne beži od slušanja širokog spektra muzike, ali one nenametnute! Takođe iznosi i dokaze o stvaranju muzike u vreme neandertalaca i pećinskih ljudi pre 45.000 godina. Preporuka za nabavku ovog Birnovog, Kako radi muzika ostvarenja se nameće kako svojim naslovom tako i sadržajem jer na takav nećete naići nigde drugde. Autoritet i kompetentnost ovog privrženika muzici ovde dolaze do potpunog izražaja, te je nezamislivo ostati uskraćen za sudiju poput ove. Naravno, izd. kući Geopoetika sva priznanja za odličan izbor naslova, kao i realizaciju istog.




One Response to Prikaz knjige: Dejvid Birn „Kako radi muzika“

  1. […] KAKO RADI MUZIKA DEJVID BIRN GEOPOETIKA BEOGRAD – 2015. Autor prikaza: Živko Ivković Tekst prvobitno objavljen na PROZA ON LINE […]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *