Ivana Zajić: PRIČA ZA LAKU NOĆ

Još čuvam slikovnice koje sam kao dete, u predškolskom uzrastu, dobijala na poklon za rođendan, slavu, novogodišnje ili božićne praznike. Bile su to prilike odraslih da se na manjem ili većem skupu do mile volje izrazgovaraju, a neretko i propisno napiju. Mi, deca, radovali smo se svakom dolasku gostiju, jer je to bila prilika da dođemo do sitnica, koje su svakome od nas mnogo značile.
U tom periodu života najviše sam se radovala knjigama u kojima su na slikovit način opisivane dogodovštine izmišljenih likova, koje mi je majka čitala svake večeri pred spavanje. Ponekad bih je molila da mi iz večeri u veče pročitava jednu istu priču i ona je nepogrešivo zadovoljavala svaku moju želju. Po završetku čitanja, obavezno bi me, pošto zaklopi knjigu, poljubila i, poželevši mi laku noć, gotovo nečujno, na prstima, izašla iz sobe, posle čega bih veoma brzo utonula u san.
Dan polaska u školu, koji sam tako željno iščekivala, došao je nečujno, poput zraka septembarskog sunca, koji se rano izjutra lenjo pružao preko mog jastuka. Idući putem prema školi, neprestano su mi se po glavi vrzmale priče koje sam slušala pred počinak.
Kako je vreme odmicalo, postepeno sam i sama, pored ostalih veština, savladavala čitanje, tako da mi je sve češće, ne samo u školi, nego i kod kuće, pažnju privlačila raznorazna literatura, koju sam sa uživanjem čitala.
Mama je bila oduševljena mojim uspehom na prvom roditeljskom sastanku. Tada nije ni slutila da mi i dalje nedostaje njen umilni glas pred spavanje iako sam se od njega davno odvikla.
Za osmi rođendan dobila sam od tetke novu knjigu. Te večeri, zabavljali smo se u našoj kući do kasnih sati. Osetivši umor, krenula sam na spavanje, ali ne znam šta me je nagnalo da molim majku da počne da mi čita novu knjigu. Možda sam u tom trenutku izgledala smešno čim mi se ona ironično nasmejala, rekavši mi da sad umem sama da čitam i verovatno bih se i postidela da nas dve nismo bile same. Popela sam se nečujno do svoje sobe, prigrlivši knjigu oberučke na grudi i, držeći je tako, podvukla se pod pokrivač.
Nisam mogla da čitam. U glavi mi je neprestano bilo majčino umorno lice. Setila sam se njenih podočnjaka kad je došla da me probudi, potom je, kupajući se u znoju, mesila hleb za stolom dok sam doručkovala. Popodne je uglavnom provela u kuhinji za sudoperom ili radnim stolom. Sklopila sam oči jako, želeći što pre da zaspim, ali mi je na um neprestano padalo to što se mati još vrzma po kuhinji jer su sudovi ostali neoprani. Krivila sam sebe zbog svojih neobuzdanih želja.
Ne mogu sa sigurnošću reći da me je savladao san. Nisam začula škripanje vrata kad je ušla u sobu, samo sam osetila kad me je nežno pomilovala po glavi.
– Hoćeš da ti pročitam neku priču? – upitala me je tiho.
– Neka… pročitala sam sama – slagah je možda prvi put u životu.
Nakon toga se na prstima išunjala iz moje sobe i otišla da legne u svoju, na levu stranu bračnog kreveta pored oca.
Začuvši zvuk zatvaranja vrata, duboko sam uzdahnula. Sada sam već mogla mirno da zaspim.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *