Miloš Ristić: Prikaz zbirke poezije NAJTIŠE POSVETE

NAJTIŠE POSVETE su zbirka poezije u kojoj se na različite moguće načine konkretizuje odnos između lirskog centra – jedinke i zavičaja koji je predstavljen ili u porodici ili u ljudima koji joj nedostaju. Ono što povezuje te dve strane najčešće je čežnja, ljubav, naklonost, dopisivanje itd. Prostorna udaljenost, odnosno širenje životnog prostora u direktnom je obrnutosrazmernom proporcionalnom odnosu sa gubitkom ili nedostatkom sreće.
Prostorna udaljenost širi se i na vreme pa poetski narator ili jedinka sve manje biva u realnom a sve više se vraća u ono neko, prošlo, bolje vreme. Vreme sreće, mladosti, nekih nevinih pogleda na svet. Prva u tom krugu nedostajanja je majka. Njenim odlaskom pesnikinja žali za osećanjem što prestaje da bude nečije čedo i ćerka. Taj osećaj nadoknađuje stihovima brige i nežnosti koje piše za svoju ćerku.
Čitava ova zbirka kao da je jedan spomenar sećanja, ljudi, mesta, osećanja i čežnji prema zavičaju koji je daleko i ljudima koji su joj bliski. Pored čežnje prema roditelju i čežnje prema rodnom kraju centralno mesto u zbirci predstavlja čežnja prema dragom. Sve je to obavijeno i snažno prožeto nekim velom sećanja pa i ne čudi što poneki stihovi u celosti i glase „Sećaš li se“ ili „Stižu me sećanja“. I, koliko žali za prošlom i završenom ljubavi, toliko i poziva na novu ljubav – pesnikinja ceo smisao postojanja vidi u ljubavi i voljenju.
Zato i poziva „Hajdemo negde večeras“, negde gde bi doživela nova sećanja i nove momente, neka nova pamćenja u njenoj duši i srcu. Hajdemo negde, ona poziva dragog, ili budućeg dragog, da – „Upisujemo pečate postojanja“.
Za Lepu Simić se postoji i biva samo ako se voli, tačnije samo ako se biva voljen, ako je ljubav uzvraćena. Pesnikinja, različitim vrstama ljubavi, voli sve ljude u njenom svetu. Zato piše jednu pesmu majci, jednu za ćerku, jednu dragom, jednu najbližoj drugarici. Te su pesme njene u formi pisma, i pesnikinja čak to i ne krije – pesmama kao pismima ona poziva na večnost i zahvaljuje ljudima koji joj znače. Nedostajanje nije samo fizičko, prostorno – ono se kroz njene stihove otelotvoruje kao jaka emotivna, svakodnevna, duševna komponenta.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *