Marko Antić: MAGACIN 301

Trideseti decembar. Još jedan prokleti dan i više ne moram da gledam ovo sivo mesto. Magacin, monitore, pogon, mašine, kamione, hladnjaču, krug fabrike, tupe face, tonu buđavog, neprodatog hleba i zelenog peciva unutar žičanog kaveza zaključanog lancem i katancem, pacove, sigurnosne kamere, pokretnu traku, bele mantile, rafove, gajbe, zagorele tepsije, tablete po fiokama glavnih tehnologa, vozni park vlasnika, sve.
Dao sam otkaz nakon sedam meseci, dabome. Tri smene, šest ili sedam dana u nedelji. Plaćaju minimalac i doprinose. Na vreme. Ako pogrešiš ili previše kontriraš nadređenom – odbiju ti od „plate“. Pravila firme. Magacionerima su često odbijali. A kako sam uopšte tamo i dospeo? Ah, da…
Elem, legenda kaže da te jednom u deset godina birokrate sa biroa pozovu bez bilo čije intervencije ili mućki, a ti si dužan da se odazoveš. I odazvao sam se. Biro-tip me je gledao sažaljivo. „Još jedan apsolvent prava bez budućnosti i stvarne šanse“ – garant je to pomislio. Zagledao me je. Imao sam dužu kosu, bradu od desetak dana, debeli vuneni džemper, crne farmerke i crne izlizane patike. Par meseci unazad sam posećivao andergraund svirke, gledao filmove i pisao pesme. Zatim je prešao na stvar:
„Potreban im je neko sa završenom srednjom školom, osnovnim poznavanjem rada na računaru i to je to. Da može da podigne pedesetak kila i da bude disciplinovan. Da li zaista želiš ovaj posao?“
„Pa, probaću. Da.“
Dodao mi je cedulju sa kontakt-telefonom firme i ćutke uronuo u svoje papire dok je razmišljao o rezervaciji kafanskog stola, predstojećem vikendu i neminovnoj otplati kredita.
Par dana kasnije čekali smo ispred kapije ogromne pekare na taj razgovor za posao. Nas četvorica. Dvojica rođene braće, okej momci, lik sa aknama koji non-stop koluta očima i ja. Obrijan, ošišan i upristojen ja.
Da, samo nas četvorica. Da, posla zaista nema ali ako nešto iskrsne to je verovatno teška šljaka i većina neće ni pokušati. U ovom slučaju kandidate orne za rad mogli ste izbrojati na prstima jedne ruke. Ili noge. Osim ako prethodno te prste niste izgubili u nekoj mesari ili pilani radeći na crno i bez adekvatne zaštite.
Vlasnik se trudio da bude fin. Služio se standardnim trik-pitanjima i mamcima:
„Apsolvent prava, kažete? Pa zar nije šteta odbaciti sve to zarad posla u magacinu?“
„Možda, ali znate kriza je, nema se, ne mogu da sedim skrštenih ruku dok mi stižu opomene za neplaćene račune. Ko još svesno želi da mu iseku struju?“
„Razumem. Da li možete da stepenujete diplomu?“
„Da. Mogu i odmah, da imam novca. Uradiću to jednom.“
„To je dobro, ako ostanete vremenom možete i napredovati. A opet, šta ćete sa ispitima dok radite?“
„Ma nema tu mnogo prostora za ispite dok se radi. Posao je tada bitniji.“
„Okej. Samo shvatite, treća, noćna smena je teška, ovde se maltene ne staje, a magacioner mahom radi na računaru, mada ponekad i fizički dobro zapne. Vozači donose tabele sa potražnjama, a vi pravite dnevni plan proizvodnje za dobar deo regiona. Naši kamioni voze i do Niša, Kragujevca, Kruševca. Videćete i sami. Dobro, uvedite mi sledećeg !“
Od nas četvorice, primio je trojicu. Kolutavog, mene i starijeg brata. Mlađem bratu je rekao da će ga imati u vidu ako se neko povredi, odustane ili penzioniše.
Sedam meseci kasnije, Jaćimović Vesela, nezvanični šef magacina me gleda u oči i govori mi:
„Zaista ideš? Pa ti si lud! Ostani. Znam da smo imali par čarki, ali to nije bitno…“
„Lud sam i ako ostanem. I sama govoriš da smo maltene puko roblje. Potrošni.“
Nadovezala se Dušica, njena nezvanična zamenica i najbolja osoba u kolektivu:
„Ma, hoće da od Nove godine menja život. Pusti ga. Mi nemamo gde. Starija ćerka mi i dalje studira a i mlađa uskoro upisuje fakultet. On još uvek nije u zamci kao mi.“
U improvizovanu kancelariju je ušao Menadžer Mića, vladar iz senke i neretko stvarni gospodar života i smrti radnika. Pušač iz „Dosijea Iks“. Vozio je skup automobil i pušio jeftine cigarete. Povremeno se grebao od radnika ako bi zapazio da puše duvan skuplji od njegovog. On je insistirao na kažnjavanju zaposlenih ako pogreše. Zamišljao sam ga u detinjstvu, dok ga otac tuče remenom a deda tera da kleči na kukuruzu. Pripalio je cigaretu i obratio mi se:
„Čujem da ideš. Ispiti?“
„Uglavnom.“
„Možda možemo pronaći neki kompromis?“
„Teško. Učiću, eventualno raditi nešto honorarno.“
„Čak i da zaista zapneš, imaš još dve ili tri godine do diplome 7. stepena. Dve, tri godine nećeš zarađivati ništa?“
„Preživeću.“
Podelio nam je radne zadatke i odšetao. Kada je par godina kasnije Dušica u trećoj smeni polomila nogu i preminula usled postoperativnih komplikacija, Mića je energično tvrdio da firma nema ništa sa tim i da je to bila njena nepažnja. Uzrok smrti – tromb. Dok su bolničari našli ključ od prostorije u kojoj drže bocu sa kiseonikom, bilo je prekasno. To što je vodila zdrav život je sada bilo nevažno. Ćerke su bile uz nju do samog kraja.
A ja nikada više nisam prošao ulicom koja vodi do magacina 301.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *