39 PESAMA NEBOJŠA KRIVOKUĆA

Izdavač: BOOKA, BEOGRAD – 20013.
Autor prikaza: Živko Ivković

Inspirisan, navučen (kako god) naslovima 39 stvari, naslovnonaznačenih u isto toliko storija o tim i uz te, osobno, autor se ovde predstavio na način zbilja prihvatljiv, doduše knjigu smo mi stariji sa više oduševljenja prihvatili, iz razloga stila pisanja i nema tu ne znam kakve razlike u odrastanju njegovom i nas, starijih. Mlađima i gravitirajućim mu generacijama, ostaje ovaj („39 pesama“) naslov kao obrazac za stvarno urbano odrastanje, koje su ispustili (zakinuti su) iz raznoraznih razloga, što okruženja, što prilika u državi, što prihvatanja obrasca trulog i vašljivo zaraznog društva u poslednje dve i po decenije
Autor je manje poznat široj javnosti, te se iskreno nadam da će već ovim prvim naslovom svratiti pozornnost na sebe i svoj , u samom startu već zapažen kreativni nivo. Oprobao se on i kao muzički urednik, te kao novinar, a (ko bi rekao) tek ovaj naslov je njegovo prvo književno ostvarenje zavidne literarne težine. Dâ se to veoma brzo i nepristrasno ukapirati, rekao bih već, na prvo čitanje. Nimalo nisam začuđen da je prvi od (39 songova) na popisu najeksploatisaniji svetski tradicional “House Of The Rising Sun” grupe The Animals, jer upravo je verzija ovog sastava obišla svet, a priča autorova, vezana za klavir, jako ide uz tu! U prilog Kući ću dodati i to, da je u razdoblju 1862-1874 u njuorlienškom Sent Louis Streetu od broja 826–830 egzistirala Kuća ljubavi, vlasnice Merien Le Soil Levant. Kažu (pišu, pričaju…) kako se njeno ime u prevodu čitalo kao Rising Sun – Izlazeće Sunce ili Bluz izlazećeg Sunca, who knows. Grupu Enimals je ta stvar izbacila u orbitu, te i ne čudi dojam koji je ista ostavila na autora, tako da se Kuća umnogome uklopila u sam uvod 39-ke.
Ostaje utisak autorovog sazrevanja uz vinilne ploče, audio kasete i danas ne znam kakve ne sve aktuelne formate, međutim ovde autor daje prednost crnim vinilnim pločama (barem na početku). Bilo kako bilo tek kapiram da je njegovo odrastanje skopčano sa predodređenošću, te je kao takvo sasvim ispravno u smislu nekog inteletkuanog razvoja, po kom pero takvog jednog u nekim poznijim godinama ne miruje jer toliko toga je proživljeno i sazrelo za stavljanje na papir.
Divna je tako Heroes, Bouvijeva i dvanaest samo godina autorovih, usmerenih ka rokernolu, Magazinu ITD zahvaljujući naravno (mali zvučnici i mono tehnologija ne mogu zaustaviti velike pesme. Zato i jesu velike). U Passenger (Igija Studžija) storiji autor se sa svojih četrnaest godina, po prvi put susreće sa prodavnicom ploča u inostranstvu. Emocije su tu, kao i zadovoljstvo do tada neiskazano, uz dilemu, onu večitu (meni osobno takođe dobro poznatu), koje naslove odvojiti i kupiti, ne pokajati se pri tom!
Poglavlje o prvom brijanju tin brčića i obaveznom nošenju ploča na žureve je najubedljiviji dokaz o odrastanju na koloseku nepogrešivosti (nasleđenom od roditelja) autora ovog naslova, i to je po meni, debeo razlog ali i pravi odgovor na pitanje zašto toliko pleni 39-ka!
Obrazac je i za odrastanje mladih danas, mada je nova tehnologija tu, ali sa svim svojim manjkavostima. Takvo odrastanje, u smislu onom: “određeni songovi me vežu za poznanstva sa ovom ili onom devojkom, te događajem”, rečito govore kako će i autor moći pohvaliti se Starim dobrim vremenima, ovde “I Am The Resurection” (Stone Roses) poglavljem je to podvučeno. Ili je u pitanju već naslućena mu predodređenost, kreativni uvod u tek nesputanost Ne okovati se verskim lancima i utopijom u ovom, autorovom slučaju, je samo ispravna odluka koju Partibrejkers potvrđuju njihovom “Biti poseban, slobodan, biti samo svoj”. Stvar Where The Streets Have No Name sa albuma The Joshua Three (grupe U2) svojevremeno objavljenog i u Yu (naravno, zahvaljujući Siniši Škarici) ostavlja neizbrisiv trag na autora, te uz poglavlje koje sledi imamo i njegovu konačnu identifikciju sa rokernolom. To se dâ zaključiti i po sledećem: “Radim sve više noćnih smena na radiju. U letnjim mesecima ništa nije tako dobro kao emitovanje već poznate i pomenute gore, Where The Streets No Name u svitanje. Još uvek je dozvoljeno zapaliti cigaretu u studiju. Imam devetnaest godina i verujem da radim najbolji posao na svetu.”
Iz svega se može izvući njegova apsolutna posvećenost rokenrolu. Tu je i sveprisutni Saša Žikić (ex Horda, Baš čelik, Psiho i S.T.R.A.H.) u čije je preporuke i recenzije autor bezrezervno verovao. Fascinira autorovo viđenje preslušanog, nivo raspoloženja nakon svih tih ali i again u posteriori peroiodu, autentično u svakom pogledu, subjektivno onoliko koliko to nalaže impuls prihvatanja, te otuda neponovljivo štivo, uvek aktuelno tako reći. Živeo sam u ubeđenju da je preslušavanje jednog albuma ili singla, više stotina puta, vezano isključivo za moju i srodne generacije (odraslih na rokenrolu druge polovine šezdesetih i prve sedamdesetih), tek priznanje kako sam bio u zabludi, budi u meni radoznalost, nagoni na razmišljanje, ali i divljenje jer naj način za vrednovanje stvari na albumu, EP ploči i singlu, upravo je danonoćno preslušavnje, otuda moja zadivljenost i simpatije autoru, kao vanserijskom izdanku njegove generacije. Znajući za popularnost beogradskih splav regata – smetlišta, koje glavnogradci sa ponosom ističu, saznanje da je autor sebe podredio najmasovnijem urbanom muzičkom pravcu (rokenrolu) imponuje.
Što bi rekli, autor je rođen 1973. godine prošloga veka, godine kada je održan najposećeniji od svih rok festivala, Watkins Glen (Grateful Dead, Allman Brothers Band i The Band) tako da to povezujem na način, da se duša tek rođenog, po svemu nalazila negde u koloni koja se kretala ka odredištu, a koja je usput bila dugačka stopedeset i pet kilometara. Nije preterano reći, tek ubeđen sam kako je autor na najboljem putu za pridruživanje grupaciji onih koji će pisanom rečju obojiti rokenrol iskrenim , nesputanim i samo svojim stilom , toliko nedostajućim na ovim našim (i da li ) prostorima. Da li će Krivokućinih “39 pesama” (uz najavljene 49 i 69) uzdrmati ustanovljeni poodavno kreativno-stvaralačko-beznadežni poredak, doznaćemo u vremenu ispred nas. Do tada, iskra će tinjati.
Da, traka je premotana,
Sećanja su živa, na sigurnom su !
Noć , Way ….

Preslušavam album po 1002. put. I kako to već autor piše ovde: “Vredi i dalje šutirati mrak, sve dok iz nj. ne poteče svetlost”. 39 pesama od životnog značaja za autora je samo startna, a 69 tih, kao nastavak se nameću, ne kao epilog, više to vuče na željno iščekivanje ali i obavezu autora, ne ostaviti čitaoce uskraćene za nastavak jer su već zaintrigirani autorovim stilom pisanja.
Završiću sa onim, njegovim: “Igla gramofona prelazi na onaj prazan prostor između kraja poslednje i etikete. Malo krckanje vinila, onda se ručica vrati u ležište. Sklanjam ploču sa gramofona, biram sledeću! Procedura istovetna onoj našoj u šezdesetim prošlog veka! Muzika je najbolja informacija o vremenu u kom smo odrastali, sa tom srastali i egzistirali”. Krivokućinih “39 pesama” je stvaran primer za izvođenje jedne ovakve definicije.
Cheers!

U Šapcu, 04. oktobra 2015. godine

One Response to 39 PESAMA NEBOJŠA KRIVOKUĆA

  1. Nebojsa Krivokuca каже:

    Hvala autoru,
    ovako napisan osvrt na „39 pesama“ mi neizmerno znači.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *