Stevan Šarčević: PREDATOR

Vidite, dragi moji, u ustrojstvu sveta postoji gotovo neprimetna začkoljica. Dugo sam mozgao i promatrao događaje dok nisam shvatio da je u pitanju zakonitost. Naime, dobri ne razumeju kvarnjake. Jednostavno, nemaju intelektualni kapacitet da sagledaju zlo. Neprestano se povode sopstvenim zabludama i svuda traže ljudskost.
Evo, pogledajte, na primer, ovu devojku. Oči su joj vlažne, lice nežno i tužno. Dugi udovi i tek propupele dojke govore da joj se telo još formira. Siguran sam da nema više od petnaestak godina. Tamna kosa povezana u kikice pada na ramena, haljinica je devičanski bela. Dokolenice su uredno zategnute. Pogled joj bludi i duboka se tuga u njemu skriva. Hoda lagano, kao da nikuda ne žuri ili kao da ne zna kuda bi pošla.
Pitam se šta bi takvo stvorenje kasno po noći tražilo u tom opustelom budžaku ako ne nevolju?
Eto, dragi moji, da otkrijem jednu malu tajnu, na ovome svetu postoji i predator. On nema problem sa razaznavanjem plena. Nema referentnu tačku i ne bavi se poređenjem, nego reaguje prirodno i nesputano. Budale podložne osećajima i odane kvazimoralnim dogmama za njega nisu ništa drugo do lovina. Slatka, željena i nadasve – naivna lovina.
Pogledajte matorca što pod kandelaberom pripaljuje cigaretu. Lice mu je mlohavo, oči vodnjikave, vilica stegnuta. Šake su mu izvitoperene i više podsećaju na kandže kakve orlušine negoli na ljudske udove. Odeven je u štrokavi mantil i vrećaste pantalone, a na nogama ima razgažene i prljave šimike. Glavu pokriva duboko natučen kačket nalik onima s polovine prošlog veka. Pogled vodnjikavih očiju usredsređuje se u trenutku kad se u vidnom polju pojavi pomenuto devojče. Cigareta ostaje prilepljena za usne dok se noge pokreću ka curici koja zamišljeno korača mračnom ulicom. Dugački koraci brzo smanjuju rastojanje i ruka se pruža ka delikatnoj prilici. Devojka se okreće.
– Devojko, zar te nije strah da ovuda hodaš sama? – odjeknu napukli glas pustim okolišem. Oštrica bljesnu pod slabim uličnim osvetljenjem.
– Polako curo, samo polako. – balavi matorac; oči mu se izbuljiše. Devojčica upire pogled u njega; usne joj podrhtavaju. Sečivo poleće prosecajući tkaninu i kožu. Devojka ispušta grleni uzvik, dok čiča škrguće zubima. Oštrica ponovo zaseca, ovog puta jače.
– Smiri se malena, smiri se… – upozorava je starac dok krv šiklja. Ali ona ne sluša i hirovito vrišti:
– Daj lovu matori! – zamahujući i po treći put krvavim brijačem.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *