Ivan Sokač: Kratka lirska proza

JUTRO

Opet je jutro. Novi je dan i sve je čisto. Da ga ne uprljamo samo, da ostane baš takvo, isto…
Noć je odnela prethodni dan… I da vam kažem, i nije bio neki, ili, ili možda jeste?
Neke sam snove izgubio na trotoaru pa sam morao ponovo da ih odsanjam… Ali svejedno, opet je jutro i sve je čisto. Da ga ne uprljamo samo, da ostane baš takvo, isto…
Još ne znam da ti kažem da li se danas rodilo sunce ili će kišni oblak umiti tvoje i moje lice. I da li će latica divljeg cveta, čije ime ne znam, zalepršati na povetarcu i pomilovati tvoju kosu. E, baš onako kao da sam ja želeo da se tu i nastani.
Nisam siguran da li se danas rodila ljubav ili je zbog nje pala koja suza, mlada, bistra… Svejedno ko jutro je čista. Samo da je ne upraljamo, da ostane baš takva, ista…
I kad pogledaš nebo ti se seti da postoji neko ko te voli, pa makar on i nije kraj tebe, makar bio daleko ili visoko. Zato je ono plavo, iskreno i lepo…
Danas ćeš ponovo koračati pod njime pa se raduj danu što ti ga jutrom daruje. Ali ne daj mu da u večnost ode tmuran, da rastuži nebo i ne bude čisti. Nek ostane ovako vedar, ko jutro isti…
Neka se u tvome i mome zagrljaju ukrote divovi i neka se krila gvozdene ptice istope na ovom našem suncu, pa da se u goluba pretvori i da joj duša postane nežna…
Da ovo bude molitva, tvome ili mojem Bogu. Svejedno, ko jutro je čista. Samo da je ne upraljamo, da ostane baš takva, ista…

PLAČEM TVOJE SUZE

Ovo su izgleda tvoje suze, što mi niz lice sumanuto teku. Jesu, tako samo ti znaš plakati. Niko drugi…
Dugo su mi već obrazi vlažni pa se pitam jesi li ikada prestajala plakati.
Ne usuđujem se otići…
Ako ipak odem i ovako mokar naiđem na vetar, neće me štedeti, išibaće me toliko da će mi rane ostati.
Zato moram ostati zauvek u tvome zagrljaju pa ako mi ikada i dođe da od tuge zaplačem samo ću jecati.
A plakaću te tvoje suze…

KADA VETAR UMIRE

I vetar može dah ispustiti. Sigurno! Ne znate za to?!
Kada postane nemoćan pred vremenom, samo padne na kolena i tiho prošaputa neku molitvu.
Tada se poljska trava naježi a latice cveća obore pogled od bola…
Neki se tada gnev u njima probudi i počnu ispuštati strašne otrove, toliko jake da na kraju i same umiru.
Posle dođe noć i sve odnese u zaborav…

BALKANSKA DUŠA

Ljudi pod našim turobnim balkanskim nebom, koji sa sobom vuku pun kofer tuge i bede, sa sobom vuku i jedan mali zamotuljak u koji je smešten gnev, pakost i zloba.
Lepotu imaju, nose je negde u duši… pa kad zamotuljak za trenutak spuste, iz duše kao da najednom izbije neka toplina i dobrota koja je do tada bila kao zakovana…
Osmeh im se razlije po licu i kao da im sunce prodre kroz očne kapke pa im se oči, do tada uplakane, zacakle poput bistre izvorske vode…
E onda se pak sete da su zamotuljak zaboravili tu negde kraj sebe, pa kako ga uzmu tako im lice nanovo postane mračno i turobno a sva ona lepota duše vrati se nazad odakle je i došla.
Uzmu onda taj svoj kofer pun tuge pa nastave da koračaju u nekom sasvim nepoznatom pravcu koji im obično neko drugi pokaže…


IZA ZAVESE

Kada se predstava završi, zavese spuste, publika lagano pođe iz dvorane. A glumci, ostaju sami prepušteni sebi.
Uplaše se samoće, ali vapaje njihove nema ko da čuje…
Avetna tišina odzvanja im u mislima čineći da eho onoga što je prošlo bude sve tiši i da sasvim lagano nestane iz njihove svesti…
Upalila su se i svetla. Više nemaju kome da glume…

ZATOČENICI

Zadnje beše urlik što lomeći zidove tražiše senu iz ogledala. A nad mrtvim morem ču se tada žagor, plač, šta li…
Taj urlik ništa drugo je no očajnik što mu sena čitavu večnost put zaklaljaše a na kraju, na kraju ga teško rani i sakri se u ogledalo. Očajnik kad pogleda u njega zastraši se videvši sebe, pa nanovo utihne…
Često tada sablje na gordost navode očajnika, sudbu mu predskazujući, pa kad se osmeli da se u urlik pretvori nanovo začuje glas iz ogledala kako ga doziva na spoznaju…
I tako dok zemlja ne opusti, dok se sunce u tamu ne pretvori, dok se stena u kamen ne isitni. Tada vetar strašnu prašinu podigne sve dok staklo iz ogledala ne izlomi i očajnika oslobodi.
A sene, baš kao i ove pred nama, nastave lutati tražeći neke nove očajnike. Krici se njihovi nanovo čuju kako danom što osvane tako i vremenom što pred nama korača…

MORNAR

Napokon se upališe svetla te se u daljini poče nazirati grad anđela. Sirene mu prošlost čuvahu da se gnevni što na valovima mreže pletu zauvek na stene nasukaju.
Mornar vapaje drugih ne čuje… Lađa će mu se zapaliti samo da dotakne to sunce. I taj paž što ga pre njega odvedoše suzama pokušava isprati ostatke ovdašnjih greha te će ukoliko ne uspe, lice svoje zaroniti duboko u pesak i zauvek ga tu ostaviti.
– Svejedno… – zausti mornar – Gde život ikada bejaše tu se i večnost nastani…

SONATA

Da li je smrtni greh ako se učaurim u svom svetu puštajući samo da me tiha muzika nosi kroz krošnje breza i lipa. To je valjda zato što sve manje osećam naklonost vremena pa još samo muzici poverujem da istinu govori. I to onoj što je zvižduće vetar pomerajući najtanje strune okolnih rastinja koje opet protresu svoje zvečke i rasteraju ptice, solo pevače…
Onda uzmem notni papir pa zabeležim sonatu u tri stava. Prvi je po pravilu življi. Ponese me ushićenje pa izgubim svest na tren. Drugi opet bude blag, miran i razume ga samo onaj ko dopre toliko nisko da nebo dodirne. Treći je opet nalik prvom, čisto da se onaj kome sam sve ovo namenio ne obeshrabri.
Tako zanesen sačekam da padne noć. Kada ugledam mesec bez trena premišljanja tutnem mu onako ćutke papir i načinim dva koraka unazad…
A on zaprepašćeno pogleda, onda se naglo okrene u stranu ne prekidajući tajac. Najednom se začuje muzika. Ista ona melodija što je sviraše vetar zagrmi tamom toliko snažno da se sva zemlja zatrese.
Tada sklopim kapke i gledam kako dan krajičkom oka radoznalo promatra probuđeno nebo.

ČUDO

Ne preobrate se neverni kad se čudo desi, već se čudo desi kad se neverni preobrate.
Tada se međ skute prime bogohulnici pa im se rame potapše i na sva zvona oglasi. Često im gresi nestanu brže no što vreme proguta zrak, pa samo ožiljci ranjenima ostanu, dok hodaju skrušeno se povijajući. Još će se na kraju oni grešnima klanjati i moliti za oprost.
Čudo kad se desi uvek se dalje od gordog zanosa, negde u potaji, nova suza zakotrlja.
Bol razdire nevinog, toliko da mu se grudi otvore i sva krv isteče.
Niko ga neće primetiti. On je nevin…

U PRASKOZORJE

Čudna je i sama pomisao kako je to zapravo moguće da grad kojim hodam lagano nestaje. Okrenem se iza sebe a ono ništa. Pogledam zatim ispred a ono kao da i tu slika lagano nestaje. Onda, iznenađen, možda pomalo uplašen, odlučim da se za trenutak ne osvrćem i ne skrećme pogled već da samo posmatram ono što je još uvek vidljivo ne bi li ikako zaustavio sve to avetinjsko praskozorje.
Vile opet igraju… U magnovenju kriju se pod krošnjama igličastih borova pa sasvim neprimetno zalepršaju na talasima vetrova tako da ih niko ne primeti. Ako bi koraknuo dalje zasigurno bi se izgubio među senkama. A onda, lagano gubim nit i lutam dalje i dalje… Jednom ću otići do kraja, pomislim tako, ali ipak ne ovog puta…
Pričalo se, kako rekoh, da vile igraju na reci. Baš na Savi. Tako mi je to i deda davno, davno kazivao. A ja onako sasvim blentavo slušao kao da to može biti kakva istina a zapravo i sam sam je doživljavao kao lagariju. Kad ono, prava pravcata istina…
Doduše nije ih svako mogao videti, samo neki… Neki kojima je Bog valjda podario tu moć… Zvuči nestvarno ali kako mi je pričano vile su znale igrati na Savi baš pred samo svitanje. Magla se skoro sasvim spusti i prekrije površinu vode. Onda kreće lagano njihov ples. Raspletene, u nedogled duge kose, vetar rasipa na sve strane sasvim tiho i melodično zviždući nešto nepoznato i očaravajuće. Možeš ih videti samo ako te taj kome je ta magična moć data uhvati za ruku. Onog trenutka kada te pusti slike nestaju kao da nikada pre toga nisu ni postojale. Opasno je previše se zanositi jer im je pogled takav da te mogu sasvim primamiti i oteti dušu. Onda je sve gotovo… Igra prestaje a ti nestaješ zajedno sa maglom dok bljeskave prašnjaste tačkice ostaju da svetle na samoj površini vode gaseći se lagano sa svitanjem. Valjda padnu sa njihovih haljina kada ih zanete igrom njišu na sve strane. A mi naivni koliko samo puta pomislimo kako su to zapravo neki odsjaji sunca, šta li, pa eto tako svetlucaju na vodi poput prskalica na božićnoj jelci.
Ne znam samo da li je neko pokušao da dotakne ili uhvati tu bljeskavicu? Šta bi se onda samo desilo, đavo bi ga znao… Možda bi sama vila došla po nju i ispunila ti neku želju. Pa da! Kako će tako na bal, haljina onda ne bi bila prava pa ni ples ne bi bio isti. Možda bi se jadna i utopila i potonula sasvim duboko odakle bi samo posmatrala svoje prijateljice, zauvek zatočena i sama.
Tako ako se ikada nađeš u prilici da te neko uhvati za ruku dok stojiš kraj Save budi sasvim oprezan, ne znaš kakve moći ima…

SAN O ČOVEKU

– Nebo je te večeri bilo sasvim drugačije – započe mladić – Prelivalo je boje kako je najbolje znalo. Neke čudne boje za koje ranije nisam znao da postoje. Bože, kako sam bio svojim umom ograničen… Kretao sam se od zida do zida, koje sam ocrtavao, baš onako kako mi je bilo naloženo i kako sam bio podučavan. Ocrtavao sam geometrijski pravilne konture nečega u šta sam verovao da postoji a svaki put sam se nanovo znao iznenaditi kada sam video prazninu. Rekli su mi da to samo po sebi mora biti tako, da je ta praznina ispunjena nečim što ja nikako ne mogu videti ali svakako moram biti svestan da postoji i da sam time svakoga časa okružen. Nisam svaki put imao snage da se tome predam, snage koja bi me mogla pokrenuti ili mi dati smelosti da se tome oduprem. Recite mi zašto sam ovde i zašto sam okružen vama koji stojite tu nalik nečemu bespotrebnom i besmislenom? Recite mi, ali mi pravo recite, da vam mogu poverovati pa ćemo onda krenuti zajedno trošiti ovo vreme kao robovi njegovi. Mi ćemo trošiti njega a ono će trošiti nas. Trošiće nas koliko god bude moglo a mi ćemo opet ostati neuki i slabi, skloni onome što nas u biti čini takvima, što nas ograničava i definiše.
Mladić sagnu glavu pa šapatom nastavi:
– Sagnuću glavu da za trenutak ne vidim sve ono što me okružuje. U tom grumenu zemlje ispod kojeg teče reka vidim kap krvi. Crveni se toliko jako kao da se maločas spustila na zemlju, a zasigurno jeste, samo zemlja to od mene krije. Poteklo je tu mnogo, mnogo više, nego ona nije mogla sve odjednom da primi. Vidim i pepeo što se sivi iz utrobe, mameći me kroz pukotinu sasušene kore. Iz semena je nikla
travka. Šta je sada ona? Kome ona pripada i čiji je duh satkan u toj tankoj zelenoj niti? Možda je meni stvorena, da je ja sada mogu gledati, možda je dugo putovala kako bi me ovde srela. Neću je dirati, neću je nikako dirati. Suviše je veliki strah u meni, strah od nepostojanja i tmine.
Zamišljam sve kroz velike krugove. Krugove izvan kojih se ne može nazirati postojanje ljudskog uma. Krugove koji čine bit i prostor kretanja duha zemlje. Verujem da će me kroz hiljadu godina sačekati ove misli koje puštam da njima lutaju. Sve se kreće njihovim putanjama, možda čak i sretnem nekog dragog čoveka kroz hiljadu i više godina što sad kao travka niče iz zemlje osećajući moje prisustvo. Svaki čovek ima i neki svoj krug koji samo njemu pripada. Njime pušta misli, osećaje i reči. Taj krug je prilično uzak, te mu se vrlo brzo sve vraća, svako zlo, svako dobro, svaka reč i delo.
Dižem nanovo glavu. Ispred sebe vidim čoveka što obema rukama grli zemlju i stravičnim vapajem pozdravlja noć. Čovek je skromno odeven. Na sebi nosi ogrtač od kostreti i povez od trnja, u rukama drži vatru pa njome poliva ohlađenu zemlju. Čudna je ovo neka noć što mi sna i mira ne dâ da mogu odmoriti dušu od ovog strašnog prolećnog neba. Donela je čoveka da pogledom lomi stene i otvara nebo što je već odavno u san trebalo utonuti. Bar je meni sve tako izgledalo…
„Znam, to je zasigurno On, ponovo je došao k nama“, pomislih!

Ivan Sokač – kratka biografija

Ivan Sokač (dipl.ek.), rođen je u Beogradu 1975. godine.
U mladosti kompozitor i kantautor, učenik i saradnik brojnih renomiranih muzičara, kasnije prestaje sa aktivnim bavljenjem muzikom i fokusira se na pisanje i ekonomiju kao profesiju.
Ivan Sokač je član Udruženja književnika Srbije, dobitnik regionalnih književnih priznanja za prozu i poeziju. Takođe je i dopisnik stručnih časopisa a do 2012. godine i web predavač Finansijske akademije unutar korporacije (Düsseldorf).
Svoj književni rad Ivan Sokač predstavlja kroz pet dela beletristike,
Iako tvorac nadahnutih stihova i slojevitih metafora, lirike prožete misaonošcu u rasponu od matrica narodnih izreka do savremenih misaonih uzusa, može se reći da je Ivan Sokač još raskošniji pripovedač. Sa istančanim osećajem za složenu dramaturgiju pripovedačkog umeća, pleni pažnju i raznovrsnošcu motivacije. U pripovedanjima doseže veliku tematsku i stilsku širinu, čitav spektar narativa i značenja.
Ivan se kloni hermetičke originalnosti i namerno ostavlja otvorene prozore ka izvorištima svog nadahnuća.




One Response to Ivan Sokač: Kratka lirska proza

  1. Zlatko Pangarić каже:

    „Opet je jutro. Novi je dan i sve je čisto. Da ga ne uprljamo samo, da ostane baš takvo, isto…
    Noć je odnela prethodni dan… I da vam kažem, i nije bio neki, ili, ili možda jeste?
    Neke sam snove izgubio na trotoaru pa sam morao ponovo da ih odsanjam… Ali svejedno, opet je jutro i sve je čisto. Da ga ne uprljamo samo, da ostane baš takvo, isto…“,
    „U tom grumenu zemlje ispod kojeg teče reka vidim kap krvi. Crveni se toliko jako kao da se maločas spustila na zemlju, a zasigurno jeste, samo zemlja to od mene krije.“
    Ivane, morate jasnije izraziti svoje misli. Mora postojati neki red i redosled u prezentovanju misli. Sve bi da kažete u jednoj rečenici. previše „očuđavate“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *