KARIKE ŽELjA I HTENjA

Ilija Bakić
Prikaz romana „Lanac oko vetrokaza“ Tanje S. Ivanović; izdavač Svet knjige, Beograd, 2014.

Nova knjiga spisateljice Tanje S. Ivanović naslovljena „Lanac oko vetrokaza“ pojavljuje se u ediciji „Romani“ izdavača „Svet knjige“. Znatiželjni čitalac otkriće da knjigu čine poglavlja imenovana kao „Prva karika“, „Druga karika“…; sveukupno dvadeset karika i finalna „Poslednja karika“. Iščitavanje će otkriti da se svaka karika nastavlja na prethodnu tako što se, na početku poglavlja opisuje prizor iz prethodne „karike“. No, osim ove labave veze, svako poglavlje/karika nezavisno je odnosno u njemu je pripovedač druga ženska osoba. Tek će u završnom poglavlju, u dijalogu mušterije koja prodavcu na kiosku vraća novine u kojima su se priče preko noći „upokojile“, biti pomenute neke od priča/karika koje je nezadovoljna čitateljka pročitala. Stoga, imajući u vidu oznaku edicije „Romani“, kao i autorkino izjašnjenje u „Beleški o autorki“ da se radi o romanu, sasvim se logično postavlja pitanje da li je „Lanac oko vetrokaza“ zaista roman ili nije. Naravno, iza ove dileme stoji ona dublja koja traži da se nedvosmisleno definiše šta jeste a šta nije roman i koja, uprkos mnogih teorija, nije konačno i nedvosmisleno razrazrešena. Uzrok tome svakako je činjenica da roman nije zatvorena forma, da se neprestano razvija i menja vizure svog pogledavanja na stvarnost, u rasponu od pokušaja da se zahvati totalitet „spoljne“ i „unutrašnje“ realnosti (bilo kog vremena, prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti) do odlaska u drugi smer, umesto u makrokosmos u pravcu mikrokosmosa, sićušnih segmenata sveta. Ultimativnog odgovora na pitanja o romanu, njegovoj posebnosti, domašajima i ograničenjima, dakle, nema niti će ih, čini se, u dogledno vreme biti što, pak, drži otvorenim dveri piscima za svakovrsna, samosvojna dela koja će odrediti kao roman.
Dakle, roman „Lanac oko vetrokaza“ zaintrigiraće čitaoca već svojim naslovom. Razrešenje zagonetke dato je u citatu iz romana „Derviš i smrt“ Meše Selimovića u kome se definiše jedna od istina ljudskih sudbina – potreba za vladanjem sopstvenom sudbinom, za određivanjem svog položaja i svojih htenja. Ljudi se, kao vetrokazi, vrte između očajanja i želje za smirenjem. Ono što im je potrebno je „zaustaviti se u jednom tački, okrenuti se prema jednoj strani (…) a što je teško učiniti“. Junakinje svakog poglavlja/karike zatiču se u određenoj situaciji, u jednom trenutku od koga se šire mnogobrojne asocijacije, razmišljanja, tumačenja, prisećanja na sopstvena iskustva ili ona prijateljica, kolega, drugih ljudi. Tako se iz jedne slike, naizgled sasvim obične, trivijalne, razvija mnoštvo drugih, čitavi rojevi koji lete sasvim slobodno, ne uvek u smeru u kome su zatečeni. Slika/prizor, na početku poglavlja nalik je zaustavljenoj fotografiji, samosvojnom, namernom ili slučajnom isečku iz stvarnosti; kako se poglavlje razvija/odmotava, početna slika postaje izvorište i stecište bezbroj slika što sasvim odgovara stvarnosti jer je sadašnjost zbir svih prethodnih godina i iskustava koja su one nataložile u ličnosti stvarajući je onakvom kakva je sada a kakva više nikada neće biti jer se menja sa svakim novim trenutkom, novim danom, novom senzacijom koje doživi.
Junakinje prizora razlikuju se po svojoj starosti/mladosti, zanimanja, afinitetima, ranijim iskustvima, trenutnim htenjima i namerama što određuje i njihove reakcije na situaciju u kojoj se zatiču odnosno njihove dalje korake. Neke od misli i ideja isprva deluju krajnje neprilagođeno, neuklopivo da bi se naknadno koliko-toliko razjasnile/sklopile mada to uklapanje ne mora biti onakvo kakvim ga sugeriše razvoj priče. Većina poglavlja/karika, naime, građena je po principima kratke priče sa tzv „panč lajnom“, sa udarnom poslednjom rečenicom koja će iznenaditi čitaoce i, neretko, potpuno preokrenuti značenje svega do tada rečenog. Autorka spretno koristi ovo pripovedačko „oružje“, raspričanošću zbunjuje i zavodi čitaoca na pogrešne zaključke sve do kraja, do poenti koje su ubedljive a poneke se čak veoma približavaju karikaturalnosti ili čistom apsurdu što će dobrano „prodrmati“ čitaoca.
Konačno iščitavanje knjige doneće još jednu, zbirnu senzaciju. Kada donekle izblede pojedinosti i različitosti junakinja koje su se kretale poglavljima/karikama počinje se nazirati i ono što je njihova sličnost, njihov „zajednički imenilac“ (kako bi to rekli matematičari). Jer, koliko god da su fizički, generacijski, karakterno i iskustveno različite, sve žene iz ovih priča slične su po tome što su emotivne, suptilne i (pre)osetljive, neuklopljene u bližu i širu okolinu. One se ne osećaju najbolje u svom trenutnom stanju, pokušavaju da ga prevaziđu, da ostvare ideale od kojih se još nisu odrekle mada su više puta promašile u njihovom dosezanju. Njihova iskustva uglavnom nisu prijatna; čak i ako je takvih, prijatnih, bilo ona su potrta sadašnjošću koja baš i nije preterano lepa, umirujuća, u kojoj ne vlada osećanje zadovoljstva i ispunjenosti. Potreba da se nekako, ako je moguće na lakši i manje bolan način dostignu smirenost i zrelost, uspostavi trajni emotivni odnos i veza, i dalje su cilj njihovog življenja. Na žalost, čini se da to ili nije moguće ili neće biti ni malo lako i bezbolno ali ova činjenica uglavnom neće pokolebati junakinje. Otuda je konačna intonacija knjige – uprkos prisutnosti sivila, depresije, pokolebanosti – definitivno pozitivna i optimistička.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *