Zoran Škiljević: Podvig

Kada je izašla iz kupatilca sa osmehom kraljice, gola golcata kao da će tek da bude ono što je bilo maločas, najpre je svoju dugu kestenjastu kosu još pomalo mokru po krajevima vezala gumicom, opasala je onda tanušnu, a dragu joj, taman koliko i meni, keceljicu boje letnjeg sutona, i uputila se ka kuhinji.
Volela je da hoda bosa, kao indijanka, kao išta na svetu, ni najmanje ne mareći što su pločice obično hladne kao led, a parket tek za nijansu manje.
Prošla je pokraj mene na prstićima, graciozno kao vila, pretpostavljam misleći da sam uveliko već u carstvu snova, međutim, prevarila se, kauč preko kojeg sam se bio pružio, služio mi je kao osmatračnica. Uprkos polumaraku koji je vladao svuda okolo, na njenoj koži još su se mogle nazreti nestašne kapljice vode i svakim trenom postajale su sve sitnije i sitnije. A na radiju je išla neka ljubavna pjesma… – rekao bih da je pevao Jura Stublić.
Upalila je onda svetlo u kuhinji – kao da (ni)je znala da je gledam i da ću tek da uživam u prizoru – i na radnu ploču, koja beše stajala sučelice meni, brzo je razvašarila sve što je potrebno, jaja, ulje, brašno, mineralnu, i njen kasni večernji kulinarski šou mogao je da počne. Zapravo, već je bio počeo. Znalački, odoka odmerivši od svega koliko je potrebno, ispunila je bezmalo do vrha svoju omiljenu činiju, onu poveću narandžastu, od najkvalitenije italijanske plastike – nije da se hvalim ali tako mi je bilo rečeno u prodavnici, onomad kada sam bio rešio da moju dragu obradujem prigodnim poklončićem za Dan zaljubljenih. Onda je dohvatila žicu mutilicu i počela da muti, muti… kao prava Nadalina. Ona iz pesme, što muti muti, pa zamuti pamet svima…
Prizor, dakle, na kakvom bi mi svaki muški prasac pozavideo. Prosto da se zapitaš da li tako nešto uopšte zaslužuješ?
Osetih ubrzo da je nešto jako lepo zamirisalo a nije, naprosto još nije moglo da zamiriše, tek će da me omami, kao i uvek, kada prva merica testa bude prekrila dno tiganja. Pošto njen šou ima dve tačke, a još je bila na onoj prvoj, mom oku dražoj, moram priznati. Jer, gledajući je tako, rekao bih da je još nije prošlo ono nadahnuće od maločas, kada nas je moglo čuti pola komšiluka.
Elem, gledao sam je tako, kako muti, muti… a sva treperi, treperi i ono parče krpe boje letnjeg sutona što drži njene grudi i bedra na okupu – i pitao se ko bi joj, takvoj, odoleo? I šta, kog vraga, tražim još u krevetu? Osmelih se ja onda – i stvarno, šta više da čekam kada vidim da sam spreman za novi podvig?
Na jedan, dva, priđoh joj onda sa leđa, prikrah se, zapravo, bešumno kao utvara, i uštinuh je za njeno slatko golišavo dupence. Ne znam ni sam zašto, ako me pitate, štipkanje, pa još za guzu, zbilja nije moj običaj – naprosto, tako mi je najednom došlo. A ona, za nevolju, bila je samo telom ovde, baš u tom trenutku nekako čudno, reko bih, setno zamišljena – to sam tek kasnije shvatio, iz reakcije koja je usledila, ali tada već beše uzalud.
– Joj! – vrisnula je i poskočila u isti mah, i otišla je mast u propast. Činija, ona lepa narandžasta, najlepša, u kojoj se mreškalo naše buduće zadovoljstvo, izmigoljila se iz njezinih ruku, i sav njen trud, ta žitka, tek napola zamućena masa, koja je svašta obećavala, završila je u sudoperi. Tačnije, rasula se po njenom dnu i na naše oči nestajala kap po kap, kap po kap…
I eto, zbog tog mog podviga dva dana nismo govorili. Čitava dva dana ćutali smo moja draga i ja kao ribe; možete li to da zamislite?
Ipak, nije se na tome završilo. Ona mi je nekako, na moje jadvite jade, doduše, posle nekoliko buketa cveća, dva beskonačna razgledanje izloga s kraja na kraj grada, i više od nekoliko prolivenih suza – i oprostila. I hvala joj na tome, baš je srce. Ali kako ja sebi da oprostim? Te lude nezaboravne večeri tako su mi se jele palačinke, ne mogu vam to opisati! Verujte mi na reč: kao nikad.




One Response to Zoran Škiljević: Podvig

  1. Zlatko Pangarić каже:

    Zorane, moja sugestija je da ne koristite toliku količinu fraza i izraza kao što su „kupatilce“, „osmeh kraljice“, „gola golcata“, „dugu kestenjastu kosu“, „prstićima“, „graciozno kao vila“, itd., „otišla je mast u propast“, itd. Jedino ako je to nečiji govor, pa je to onda njegov lični stil. Pošto pišete u prvom licu to može biti opravdanje. Ali, ipak, potrudite se više. Pogledao sam i druge priče i vidim da to nije samo ovde. Šteta je priču ispričati na taj način. Potrudite se oko jezika. Čemu „kupatilce“ i „prstići“? Tako se izražavaju deca. Deca imaju „prstiće“…Priča sa toliko „ukrasa“ gubi na uverljivosti.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *