TRAJANJE PROLAZNOSTI

NOVE KNJIGE
LJILJANA PANTELIĆ NOVAKOVIĆ: O romanu KATARINE RAŠIĆ MIHAJLOVIĆ: BRANKO MILJKOVIĆ I ZLATA – JEDNA NEOBIČNA LJUBAV

Otkuda ova knjiga pred nama?
Potaknuta saznanjem o mogućnosti da pravo prijateljstvo najčvršće egzistira reflektovano u literarnom zbližavanju nakon slučajnog susreta (roman Branko Miljković – Alan Boske); duboko dirnuta snagom poezije koja potire okvire ljudskih granica i otiskuje se poput užarene komete ka kosmičkim prostranstvima (roman Branko Miljković – Žar ptica), Katarina Rašić Mihajlović objedinjuje trilogiju o Branku Miljkoviću nesvakidašnjim, dobro komponovanim i ucelovljenim ljubavnim romanom – kompilacijom segmentnih ispovesti iz autobiografskih romana Zlate Živadinović.
I nehotice, pred nama se najednom otvara svet avangardne generacije mladih umetničkih duša jednog vremena, skromnog života i uzvišenih ideala, sitnih zadovoljstava i sadržajno uzdrmanih okvira klasične literature (poezije, pre svega, koja, kao po pravilu, budući najbliža vibracijama hipersenzibilnih senzora pesničke nervature, predhodi i utire nove staze trusnog književnog reljefa).
Ipak, svet u kome buduća kniževna elita egzistira, temelji se još uvek na čvrstim patrijarhalnim normama, koje ne dozvoljavaju velike pomake, široke poglede, visoke uzlete. Tako Zlata, naprimer, dualizuje svoju ličnost i prinuđena da pregazi jaz među generacijama, ona za svoj alter ego podiže ponton koji će nazvati Falinka, jer i malo skretanje van zacrtanog koloseka društva isto je što i urođena mana. Jedino tako, strpljivo, uz svoju skrivenu, ali ne i potisnutu ličnost, koja uspešno maskira seriozni građanski pseudoego, sitnim ženskim hodom, dostojanstveno stiže do, namenjene joj u životu, uloge.
Teško se mirim sa svojom sudbinom, priznaje, odlazeći u medicinsku školu, koju su joj odabrali roditelji, iako ona poeziju voli iznad svega.
Nije slučajno stoga, što se susret Zlate i Branka događa upravo na književnoj večeri u Kruševcu, gde ona prvi put uzima učešće. Opsesivni vertigo poezije je ne napušta i kada je prepuštena snalaženju u borbi za prerano osamostaljivanje, školovanje i sticanje intelektualnog identiteta. Zlata Živadinović prolazi kroz lavirinte pesništva, nauke i svakodnevnog življenja, vođena iskonskom ženskom mudrošču, brižnim roditeljskim savetima i urođenim smislom za organizovano prevazilaženje unutarnjih teskoba i vrtložnih kovitlaca spoljnih uticaja i egzistencijalne nesigurnosti, koja će rezultirati završenim školovanjem, zaposlenjem u struci, ali i lajtmotivima njene mladosti: poezijom i fatalnim poznanstvom sa pesnikom Brankom Miljkovićem.
Duboko proživljavajući stvarnost (takva je – kakva je), Zlata ne uzmiče pred izazovima bez obzira na riskantne disonance koje joj život priređuje. Potpuno iskrena prema drugima, a pre svega prema sebi samoj, ona literaturi daruje istinske bisere duboke ženske intime, rastrzane mladalačkim porivima radoznalosti i ekstatičnim zanosima otkrića ljubavnih zamki, satkanih od idilične veze sa čovekom za koga ne zna da je oženjen , prvog i iznenadnog fizičkog iskustva koga oboje nisu svesni sa Brankom, udaje, razvoda. Iza svakog njenog doživljaja, sledi duboka i detaljna unutarnja analiza, koja se završava logićnim objašnjenjem i poukom često datom u vidu minucioznog traktata kao opštevažećeg uputstva za život. Njeni dijalozi često protiču u didaktičko – edukativnom tonu i, mada deluju pročišćeno i akademski, posebno izdvojeni, mogli bi biti mala pedagoška poema , svedočanstvo postepene liberalizacije ženske populacije okovane stegama (malo)građanske etike i nametnutih vrednosti ustanovljenih normama na postamentu vrlina.
Svoje slobodno vreme posvetiće pisanju i druženju na granici svedenog vida boemije, sa književnicima (Šujica, Raičković, Davičo, Popa, Kiš, Grobarov, Markoni, Džadžić, Šćepanović, Mladenović). Mesta okupljanja su Prešernova klet, Pod lipom, Tri šešira, a za Zlatu i Branka, i obala Nišave, Save ili Dunava, Kalemegdan. Kroz Zlatinu deskripciju, saznajemo o jednom posebnom vremenu koje je iznedrilo plejadu značajnih književnika. O sebi, Zlata progovara bez prepotentosti, ali samouvereno i autoritativno, mada na samom početku iskreno priznaje:
…ne znam šta sve može da mi se desi i ne znam šta je život.
Njena burno započeta veza sa Brankom, mada je uz njega ispunjena ushićenjem, jer: sa njim brzo prolazi vreme, prolaze sati, dok večnost ostaje da traje. Posle izvesnog vremena ona spoznaje njegovu pravu, vazda neobuzdanu i nepredvidivu, intrigantnu i zanimljivu prirodu, koja nikoga, izuzev samoga sebe ne povređuje.
Neprekidno je u pokretu. Stalno žuri i juri. Za njega vreme nije beskrajno…Mogu da ga slušam satima, ali me zima obraboli njegova brza promena raspoloženja. Bez obzira ne mogu da postojim, a da ga ne viđam, mada priznaje:
Naša veza je kao mora neprospavanih noći …da bi rezignirano u jednom monologu izrekla:…Naša tajanstvena prijateljska ljubav, dok joj njen alter ego govori :Nemoj da smetneš s uma da on nije kao drugi, on je On.
O Branku, Zlata mnogo razmišlja i mada shvata da je on ON, veliki pesnik koji ne voli da radi poslove smrtnih ljudi, pokušava da ga razume, unapred svesna da je to nemoguće.
Nema te snage koja bi mogla da zauzda i zaustavi Branka, piše Zlata, da bi potom parafrazirala Brankove reči kojima joj se u naletima obraća:
Moram da stvorim novu poeziju, da kao grom pukne među svima i nađem nešto svoje u svetu stvaralaca
Njena zapažanja se menjaju od susreta do susreta koji vremenom postaju usputni i slučajni, sa zajedničkim prijateljima ili rodbinom, ali i vezani uz njihovo mesto, panj na obali Dunava, gde se nalaze neobavezno, bez predhodnog dogovora i gde se dešava da provode vreme u ćutanju, s pogledom na nebo sa crnim natuštenim oblacima, a kada pod kišom on ne želi da se skloni, ona zaključuje: Zastrašujući snovi su zaposeli njegov duh
U vozu, na putu kući, saznaje preko tranzistora da je Branko dobio Oktobarsku nagradu. Kratko je trajala i radost na vest o Brankovom zaposlenju koju su uz vino proslavili, da bi ubrzo zapisala:
Dogodila se nesreća koja se rečima ne može iskazati.
Brankova smrt je besmislena, napisaće Zlata koja je veoma teško preživljava, dugo se leči i oporavlja.
Brankova smrt je besmislena. Ona je teško preživljava, dugo se posle toga leči i oporavlja. Branko Miljković je očigledno bio lajt motiv u životu Zlate Živadinović jer, sa promenljivim intenzitetom i u različitim sferama bliskosti, bilo da je u pitanju poezija, ljubavna osećanja ili prijateljstvo, njihova povezanost je ostala trajna i neprekidna.
Svakako da vrednost i značaj ove knjige leži u tome što, kroz hronološko i sukcesivno izlaganje, saznajemo mnogo toga o Branku Miljković iz prve ruke, takoreći, mada svakako da ti utisci nisu lišeni subjektivnosti. Međutim, činjenica da se u nizu navedenih podataka iz susretanja dvoje mladih ljudi, kao i propratnih, često pikantnih detalja, koje saznajemo iz romana, može bar donekle, bar onoliko koliko je sam pesnik Branko Miljković dozvoljavao da se o njemu zna ili samo naslućuje, delom kroz njegove postupke, delom kroz poeziju, dobije slika ovog, nadasve zagonentnog i, biće, nikada do kraja razjašnjenog života (i smrti) pesnika.

*

Većina čitalaca ne zna da je ova knjiga bila nakon izdavanja (2013) pro – scribere. To joj je dalo još jedan oreol tajanstvenosti. Zlata je bila odlučna: ne distribuirati, ne iznositi na svetlo dana do trenutka dok se i ona ne pridruži Branku. Svakako da nije želela da se suoči sa raznim, po pravilu neumesnim i provokativnim pitanjima. Ona je osećala da i dalje sve mora ostati prekriveno velom tajne. Bar za njenog života. Ono što je imala da kaže, napisala je. Ali nije želela da čuje i odjeke koje, sada kada se i Zlata pridružila Branku, možemo pratiti kroz ljubav koja traje u njenim romanima, a čije je najsnažnije delove Katarina Rašić Mihajlović izdvojila i prezentovala onoj čitalačkoj populaciji, koja još uvek u ljubav veruje. Upravo, kako je naslovila i maestralno koncipirala, tako da se čita kao celina, u jednom dahu – to jeste bila ljubav, po događajima kako su se odvijali, obostrana, ali pre svega: neobična. Bez pretenzija da je učini senzacionalističkom, mada ona to po prirodi stvari jeste, jer obrađuje jedno novo doba i još uvek nerazjašnjen do kraja život Branka Miljkovića, kao i njegovu poeziju koja se čita i tumači sa nesmanjenim interesovanjem. Svakako da nije bilo jednostavno proći kroz lavirinte raznih zbivanja, ali s obzirom da je u osnovi interesovanja ovog romana bio pesnik Branko Miljković, u prvi plan izbijaju malo poznati detalji njegovog života. Trebalo je mnogo strpljenja i perfekcionističke umešnosti da se iz postojećeg materijala sklopi jedno pravo umetničko delo i, može se s pravom reći da se ovim romanom, diskretno u literaturi najavljuje nova književna vrsta svojstvena velikim eruditama sa istančanim smislom da bitne činjenice postave u prvi plan i na pravo mesto. Ne sme se zaboraviti, takođe, da Katarina Rašić Mihajlović slovi za iskusnu analitičarku manje poznatih, ali ne i manje značajnih zbivanja iz različitijih oblasti (istorije, fragmenata iz biografija značajnih ličnosti, politikologije). U ovom slučaju, ona sledi sve pisane tragove o Branku Miljkoviću i ko zna čime će nas još sve iznenaditi.
Sa nestpljenjem iščekujemo…




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *