LJILJANA PANTELIĆ NOVAKOVIĆ: IZNAD REKE BEZ OBALA (Andreas Okopenko: Leksikon roman)

Predviđam teška vremena, jadikuje inženjer…Postojaće vodeća klasa i ogroman broj kompjuter – proletarijata, zovem ih skraćeno KP…Pitanje je – ko odnosi pobedu: Masa koja će u tom slučaju uništiti čitavu civilizaciju i iznova početi kao iz kamenog doba ili – visokoorganizovana diktatura inteligencije. Jedno je pak sasvim sigurno: Vae victus!
Poljupci 1
*Poljubac poštovanja: otprilike kao prolećni vetar…
*Poljubac obećanja: lak i nežan, u oba oka…
*Poljubac naklonosti…
*Poljubac snage…
*Poljubac hiljadu želja…
*Poljubac stvarne ljubavi: on je kruna svih poljubaca.Važi za one ljude koji stvarno vole i sa kojima se želi veza za čitav život…

Šire posmatrano, osnovna mana ovog romana je u njegovom naslovu: Leksikon roman. Budući da većina čitalaca, naprimer članova biblioteke, dođe da bi pročitala nešto za svoju dušu, malo je verovatno da neko izabere knjigu koja asocira na udžbenik, enciklopediju ili rečnik. Igrom slučaja, u nedostatku vremena da sačekam naručenu knjigu ( Pol Oster: Zimski dnevnik) bacila sam pogled na rafove gde mi je odmah pažnju privukla neobična kombinacija piščevog imena i prezimena koji su naizgled bili u koliziji. Probuđene radoznalosti, odlučila sam da je uzmem uz izvinjenje da odustajem od naručene.
I već u vozu ( ah, taj voz!) u kome se tako divno i komotno može čitati, uz blago uljuškivanje, monotono kloparanje poput uspavanke, sanjarenje sklopljenih očiju uz privremeno sklopljenu knjigu i buđenje sa pogledom u ne(pre)poznato, uz savršeni mir ( ako putujete do poslednje stanice), ili uz paniku (ako silazite na usputnoj stanici). Ne zove se niz vagona uzalud: kompozicija. Ima svoj umirujući zvuk, muziku (zamalo) koja je bliža klasičnom sinkopiranju no kakofoničnim novotarijama. Ima tu nešto…
I naravno, počela sam najpre sa prelistavanjem, što se ne preporučuje, bar iz kurtoazije prema piscu i njegovom delu. I gle čuda! Ova knjiga nije tražila punu pažnju, celog čitaoca, ona je baš to dozvoljavala: da se lista. Ali, bila je to mala piščeva varka. Listanje me je vrlo brzo vratilo na prvu stranicu, a da roman (kako se u naslovu predstavio) nije samo leksikon čekalo je kao u kakvom naučno – tehničkom postupku : Uputstvo za upotrebu! No, ono što će se odmah primetiti, pre svega, to je da nema stvari koja ovog pisca ne interesuje. Što bi se jednostavno reklo: enciklopedijski čovek. Ali, ne i jednostavan čovek.
Кo je, zapravo, Andreas Okopenko?
U biografiji stoji da je piščeva majka Austrijanka, a otac poznati ukrajinski lekar koji nije uspeo da izbegne represije Sovjetske Republike. Stoga se Okopenko deklariše kao austrijski sin ukrajinskog oca. Mada je rođen u Slovačkoj (Košice, 1930.) živeo je od 1939. u Beču, gde i umire 2010. Nesuđeni hemičar ( kratko je studirao hemiju), zahvaljujući bolesti ili pak ironičnom odnosu profesora koji ga je upućivao na novinarstvo, Andreas Okopenko postaje jedan od najvećih savremenih austrijskih pisaca. Objavljuje najpre pesme, potom radio – drame, radi u časopisu Neue Wege kao lektor, objavljuje tri romana, izdaje legendarni časopis Publikacije grupe mladih autora (profesor je, ipak, bio vidovit!), sastavlja antologiju austrijske lirike, izdaje sabrane autobigrafske tekstove (Sećanje na nadu, 2008).U Beču je izveo i svetlosnu instalaciju (1996.) i dve godine vodi Okopenko kolokvijum. Njegov svestrani dugogodišnji rad propratile su brojne nagrade: Nagrada za književnost (1977), Nagrada grada Beča za književnost (1983), Medalja časti grada Beča (1995), Velika državna nagrada Austrije za književnost (1998), Nagrada Georg Trakl za liriku (2002). Njegov rad je bio tema dva diplomska rada na Bečkom Univerzitetu. O sebi samom, govori sa puno duha i samoironije, dok svoju autobiografiju, završava skoro bajkovito:
I pošto sam tada živeo kao slobodni umetnik, priskrbio sam sebi nekoliko književnih nagrada, kao i venčanje sa izvesnom mudrom ženom, na kojoj pre toga niko nije bio ostavio masnice, i ako do izlaska ovog almanaha o meni nisam umro (računam od loših krvnih sudova), onda živim još danas.
Sa naklonošću i sa mnogo znanja, smisla i umeća ( svakako i napora), veliku ulogu u približavanju Okopenka srpskoj čitalačkoj publici, ima prevodilac Mirjana D. Stefanović. Zanimljiva je njena priča o želji da se ova knjiga prevede na srpski jezik, koja počinje od trenutka kada je sama pročitala ( a nije se usudila da je prevede, nudeći je drugima, što se izjalovilo zbog različitih razloga), do trenutka kada se odlučuje da je sama prevede, što je, čini se bio pravi pogodak, jer bismo ostali uskraćeni za jedno sjajno delo savremene svetske književnosti. Njeno druženje sa ovim romanom je čitava odiseja u kojoj se, dobijena iz Beča, knjiga gubila, ponovo je stizala, bila u rukama drugih prevodilaca, odstojavala na policama drugih prevodilaca, nestajala da bi konačno bila nabavljena i prevedena.Treba stvarno zavoleti roman ( što i nije bilo teško), ali proći tegoban put do prevođenja, što je čitav jedan podvig ili ogromnoopasna avantura kako kaže M. D. S., konstruišući i u svome pogovoru nove reči, očigledno pod uticajem pisca kome se ne može odoleti. Međutim, za nju koja je prolazila sa časova slavistike pored kafane Hummel u kojoj je, kako kasnije saznaje Okopenko sedeo često sa prijateljima uz čuvenu, najbolju na svetu, bečku kafu brauner, a potom, slušala na čuvenom kamenom mostu u Regensburgu pesmu Zigfrida Kristofla inspirisanu glavnim junakom Leksikon romana, nije ništa čudno što se roman maksimalno približio našem čitaocu svom snagom pisane reči Andreasa Okopenka. I stoga , i ona, kao i sam pisac u uvodu romana, svoj pogovor počinje nadahnuto i studiozno rečima:
Početak. A odakle početi?Kad ni knjiga koja se sad srpskom čitaocu podastire nema – početak, baš kao što nema ni – kraj… Progutala sam je čitanjem u jednom dahu….ta je knjiga morala biti pročitana i u mom jeziku. Toliko mi je do nje bilo stalo.
Pišući o samom romanu prevodilac M.D.S. kaže:
Neverovatno realizovana literatura svakovrsne mogućnosti! To je prvi hipertekst u obliku knjige, pre, dakle, no što je postojao internet. Kao klasično sređen hronološki roman, jedva bi bio čitljiv i razumljiv; na jednom mestu autor i kaže da je ovde realizovan red tipa ,,jam session’’; može čovek i da doda, kako takav poredak odrednica i njihove hronologije znači i da je to putovanje iznad obala i bez njih. Zato se na početku nalazi uputstvo za upotrebu…
Ne obećavajući da se nećemo opet obratiti prevodiocu, koji je istovremeno i vodič i tumač mnogih odrednica koje su nama kao strancima nepoznate, a posebno što smo ovu knjigu (prevedenu) dobili sa zakašnjenjem od četiri decenije, ulazimo u zanimljive meandre Okopenkovog romana koga je u podnaslovu označio kao: jedno sentimentalno putovanje do susreta izvoznika u noćnom zloduhu Drudenu.
Leksikon roman je upravo to što jeste. Književna vrsta koja se može čitati, čitati, čitati, a da nikada ne bude pročitana. I svaki susret sa njom donosiće neko novo otkriće. Na ideju da ovo delo napiše, A.O. je došao je upravo putujući vozom iz Beča u jedno od mesta gde je držao predavanja, u Sarbriken. Međutim, odjednom je za prikaz predela kroz koje prolazi, voz bio previše brz (!) i zato se odlučio da njegov glavni junak, trgovac hemikalija J. putuje brodom, rekom Dunav, dok ne stigne na sastanak sa izvoznicima u mestu Druden. Udaljenost od obala dozvoljava duže vreme opažanja okoline, ali i razbuktava piščevu maštu: šta bi se moglo nalaziti dalje od obala, da se ne vidi, a vredno je zabeležiti. Opisujući pojedine pojmove, događaje, pejsaže, ljude pisac stvara prave mini eseje koji čine osnovni skelet leksikona. Koristeći opet svoje znanje hemije, Okopenko kada naiđe na momenat da čitaoca uputi šta će odabrati od ponuđenih odrednica, ne stavlja znak jednakosti koji se obično koristi u takvim slučajevima, već ispisuje strelicu. To je i mnogo tačnije, jer strelica se koristi u hemijskim jednačinama pošto su one mnogo fleksibilnije od strogih, matematičkih, i nikada se zapravo ne zna da li je hemijska reakcija krenula baš u tom pravcu i da bi dala baš te produkte reakcije. A to je i piščeva želja, da čitaoca uputi samo šta ima sve na raspolaganju i da se sam odluči šta će izabrati za produkte reakcije. U ovom slučaju na raspolaganju su razni pogledi i prodiranja pogleda u određenu uočenu odrednicu – suštinu koja će se naći u leksikonu kao ponuđena, što ne znači i prihvaćena od čitaoca. (Sada nam se tek otvaraju vidici koliko su uski i ograničeni romani koji nam daju jednu varijantu i jedinu, neopozivu mogućnost. Razbijajući kontinuitet i šematizam romana po definiciji, otkriće Okopenka ne mora biti u razmerama otkrivanja kontinenta, ali se može svrstati u pronalaženje novog ostrva u već poznatom arhipelagu, nove zvezde u već označenoj galaksiji ili pak, novog artefakta u arheološkom nalazištu. U svakom slučaju, čitalac se uključuje i ulazi na romanopiščev posed, a time dobija i odgovornost za sudbinu svog romana). Razuđenost koju svaka reka , a posebno velika i većim delom ravničarska, sama po sebi nosi, prenosi se i na leksikon (roman) i time upućuje čitaoca na sopstveni izbor već ponuđenih mogućnosti kojim oblikuje po svom ukusu (ili trenutnom raspoloženju) svoj roman i tako nije više u ulozi običnog, pasivnog konzumenta koji je primoran da prihvati a priori ponuđeno mu štivo. Strelica u romanu tako postaje kalauz koji otključava sva vrata koja su na raspolaganju, a čitalac se odlučuje na koja će od njih – ući. To je kao da krenete od proste rečenice, pa prelazite na prostoproširenu, pa na složenu, još složeniju koja se sastoji od nekoliko rečenica i tako se oblikuje vaš roman. Moguće da je pisac prevideo (ili, što je verovatnije, nije želeo) da ostavi mogućnost i opciju bez teksta za ( bar poneku) odrednicu, ali je to opravdano, jer čitalac nije putnik na datom prevoznom sredstvu i na datoj relaciji u vremenu koji je pisac zamislio i on ne vidi i ne zna šta sve može da se vidi i dogodi – zato je dovoljno da ima premise koje može da bira za svoj roman. Ostavljanje praznog mesta bilo bi neodgovorno od strane pisca i odvelo bi (čitaoca) u krajnje nepredvidive (moguće, i besmislene) situacije, što znači da bez obzira na slobodu koju daje,, pisac, ipak, roman drži pod kontrolom.
Dakle, čitalac putuje Dunavom, bira ponuđene opcije koje mu nudi pisac, odnosno glavni junak, trgovac J. i stiže zajedno sa njim do krajnjeg cilja. To je mesto Druden. No, ovo mesto ne postoji (!) na obalama Dunava, nema ga ni na geografskoj karti sveta. Ali pisac zove u pomoć zapisano zapažanje Alvina Toflera koji je objasnio da se često na neverovatan način dolazi do otkrića: Pomoću očajno pogrešnih geografskih karata veliki istraživači otkrili su Novi svet. I dalje, potrebno je zaviriti u starogermansku mitologiju i otkriti Okopenkovu zamku – zamisao da u ime mesta Druden sakrije istoimene device i sveštenice koje nose smiraj duši koja je s njima povezana. One su stožer zamišljenog utočišta najvažnijeg putovanja u ljudskom životu. (Johan Grim ih je u svojim bajkama opisao kao Valkire).
Okopenkov roman koji počinje Uputstvom za upotrebu, završava se imperativom:
Ukoliko želite da se još bolje informišete, vratite se, molim, ovde na početak, na Uputstvo za upotrebu. Jer tek Vi i samo Vi morate od ove knjige da sačinite roman. I u novom teatru publika učestvuje u predstavi. Zašto, onda, ne i u novom romanu?
I tako, njegov roman, nema kraja, jer ako se vratite na početak, velike su šanse da ćete na nov način doživeti već pročitane odrednice i izbor ponuđenih mogućnosti. Ili ćete, možda, izabrati sasvim neku drugu varijantu, koja stoji na raspolaganju. I tako ćete, sa istom knjigom u ruci, sebi priuštiti neki novi roman, u kome radnja kreće drugim putem, a i njeni junaci . . . Jer on, upravo to i želi, kako ponavlja u svome Uputstvu : Pokušavam još jedno da kažem: hoću da vas iz lektire oslobodim za ulazak u svet…Krenite sa palube i načinite se samostalnim bićem u okrilju vlažne rečne doline…još bolje ili čak najbolje napišite knjigu koja se prikiva uz moju knjigu moje malenkosti.
Sve u svemu, nećete tek tako odložiti ovu knjigu, a sasvim je moguće, da od marljivog čitaoca koji vraća uredno knjige u biblioteku, postanete druga (nepoznata) varijanta sebe: fleksibilni uživalac Okopenkovog romana koji ne mari za vreme povratka knjige. Baš kao i ja, ovih decembarskih dana, na isteku 2015. godine.

Ljiljana Pantelić Novaković živi i radi u Beogradu. Piše i objavljuje eseje, putopise, priče, pesme, književne kritike i separat – romane. Dobila je nekoliko nagrada na književnim konkursima za eseje i poeziju..




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *