VELIBOR MIHIĆ: MAÐIONIČAR IZ SVILAJNCA

Izazov na dvoboj Singerovoj priči
„Mađioničar iz Lublina“
(pa kom opanci, a kom obojci)

Autor

Kad dan za danom pođe i dugo leto dođe, pravo vreme za trgovačkog putnika koji „leti od cveta do cveta“. Ja nisam leteo i skupljao nektar već sam se vozio vozom i autobusom. Gospodina Petkovića upoznao sam u vozu, negde oko Vitkovca. I on je izlazio u Žitkovcu kao ja, i on je kao ja imao nameru da preko Aleksinca ode u Sokobanju, ja poslom a on na lečenje glasa. Kad mi je pružio ruku i predstavio se, jedva sam ga čuo, dobar glas mu je bio sasvim propao.

– Kako ste rekli?

Prošištao je, jedva sam čuo „ć“ na kraju. Morao je da ponovi.

– Aha, Petković… Pa, drago mi je. Ja sam…

A za gospodina Petkovića sam se zainteresovao jer je u kupeu za pušače pušio bez cigarete: prinosio je, usnama, samo, golu muštiklu i iz nje isisavao dim i ispuštao ga kroz nos !

– Izvinite, ali… kako, to, vi?… Pušite, dimite… a bez cigarete?!

Ponovo je prošištao i tako sam saznao da je gospodin Petković mađioničar iz Svilajnca. A mađioničar, zna se, može, sve! „Puši“, samo, na praznu muštiklu, uštedi na duvanu! Odmah mi je postao simpatičan, lik koji osvežava na mojim jednoličnim dosadnim putovanjima po Srbiji. Jednom sam bio u Svilajncu. Gradić, lep kao Pariz, tim je sve rečeno!… U uspomeni mi je, između ostalog, ostao upečatljiv crn komplet gradonačelnice, tako otmen, tako majstorski skrojen dok je sedela u prvom redu Svečane sale, izgledala je, baš, umetnički dopadljivo, baš, evropski… Neka promocija…

U Žitkovcu smo gospodin Petković i ja popili po šoljicu gorke kafe u staničnoj restoraciji, po čašicu „gorkog lista“ a „oborio“ me je s nogu trećom „gorčinom“: iz unutrašnjeg džepa je izvadio knjigu Maksima Gorkog Delo Artamonovih! Hteo sam da pitam gospodina Petkovića kako uspeva da tri „gorčine“ tako lako naniže jednu do druge, ali, setio sam se: on je mađioničar, može, sve! Rame do ramena, sedeli smo u pilićar-autobusu i ćutali sve do Bovna jer nisam hteo da mu zamaram glas.

I kako dođosmo na pola puta do Sokobanje, a to je, baš, u Bovnu gde počinje veliko veštačko Bovansko jezero, u budućnosti Sokobanjsko more, gospodin Petković progovori!

Ja, malo je reći: zapanjen!

– Ništa nek vas ne čudi – reče sasvim zdravim jakim letnjim zvonkim glasom gospodin Petković – u pitanju je sokobanjski vazduh koji, upravo, počinje, ovde, a Sokobanja leči – sve!

I ja se setih da sam, ne tako davno, nešto slično pročitao u dnevnim novinama. Neka žena, koliko se sećam, iz Vršca, ali, ne držite me za reč, bila je izgubila dobar glas pa je, po preporuci svog mesnog lekara opšte prakse, došla u Sokobanju i, odjednom, izlečila glas! Ali, čim napusti Sokobanju, glas joj se, ponovo, odjednom, izgubi! Vrati se probe radi, smesta joj se glas povrati i… sad stalno živi u Sokobanji, čak je preselila i porodicu i zauvek će ostati u tom najzdravijem mestu u Evropi: osim veoma zdrave vode, u kupatilima toplom i hladnom, u Sokobanji je zdrav i vazduh. A lečiti se, u Sokobanji, uopšte nije teško: svako zna da diše! Dišeš, ništa te ne košta, vazduh je besplatan. I ne osetiš kako se lečiš: samo dišeš, prosto kao pasulj! Jednog dana, taj sokobanjski vazduh, izvoziće se u konzervama!

Gospodin Petković se nasmeja.

– U pravu ste – reče – i ja sam čitao taj članak…

On me podseti i da je naš jedini nobelovac Ivo Andrić godinama dolazio u Sokobanju, odsedao u Hotelu „Moravica“, upravo zbog zdravog vazduha i zdrave vode. „Kad se, iz Sokobanje, vratim u Beograd, radim čitave godine kao preporođen!“ – zapisao je, na jednom mestu, ovaj svetski pisac koji je, upravo u Sokobanji, započeo i onaj čuven roman Na Drini ćuprija, zatim roman Gospođica i, takođe, lepu dužu priču Jelena, žena koje nema, a, ko zna, možda i još nešto, ali nema podataka. Književni kritičari – dodade Petković kao uzgred – ne mogu da odgonetnu razlog zašto Ivo Andrić nije započeo u Sokobanji, u Hotelu „Moravica“, i svoju nadaleko poznatu nenadmašnu novelu/kratak roman Prokleta avlija kad je hotel u vlasništvu kazneno-popravne ustanove, a gradili ga robijaši, jer, Prokleta avlija je u Andrićevom delu zatvor u Carigradu, pa bi se, navodno, „zgodno poklopilo“! „Poklopilo“, šta?! Jeste li čuli išta gluplje?! Ništa ne mari, zaključio je gospodin Petković, Andrićeva Prokleta avlija je savršena knjiga, ni jedno slovce joj ne nedostaje, ni jedno slovce joj nije višak!…

U Sokobanji smo se rastali, pa svako na svoju stranu i…

Ponovo se, u silnoj gužvi, dodirnusmo ramenima: na portirnici Hotela „Moravica“, pokušavali smo da od recepcionara dobijemo po slobodan krevet. Po krevet smo dobili, ali u zajedničkoj sobi, i, to, gle!… upravo u onoj u kojoj je Andrić uvek odsedao!

– Prst sudbine! – rekao sam.

– O, samo vam se čini! Nema sudbine, zna se ko kroji, šije i para! – rekao je gospodin Petković.

– Na šta ciljate?

– Srpska pravoslavna crkva ne priznaje sudbinu.

– Mislite, Bog?! On je udesio da dobijemo Andrićevu sobu!

– Ovog puta, ne…

– Pa, ko, onda?!

– Ne pogađate, a?!

– Ko, ko?!

Pa se setih: on, mađioničar iz Svilajnca! On može, sve… I tad mi… o, lude misli!… tad mi… baš, tad… sinu luda zamisao da bih mogao da iskoristim gospodina Petkovića za ostvarivanje svih svojih snova! Ili, bar, onih najželjnijih! Ali, kad izađem nasredu, kako će on, to, prihvatiti!

Počeli smo da se družimo kao Božić i Badnji dan! Srodili smo se, ugađali jedan drugom, puni obzira, on udahne, ja izdahnem!

Čekali smo da poručimo nešto s roštilja u restoranu „Župan“. Gospodin Petković je podigao ruku i kraj stola se smesta stvorila lično vlasnica restorana gospa Gvozdena.
– Pet ćevapčića s lukom – rekao je gospodin Petković.

– Meni je to nedovoljno – rekao sam u nameri da poručim deset.

– Uzmite i vi pet – reče gospa Gvozdena. – Andrić je, ovde, kad je hteo, za promenu, da preskoči obrok u Hotelu „Moravica“, uzimao po pet ćevapčića s lukom.

– Samo pet?!

– A, posle, opet, pet… Nekad i triput, sećam se, bila sam devojčica kad je navraćao u „Župan“…

Kako je to o pet Andrićevih ćevapčića, mogao da zna gospodin Petković?! Pa se setih, on je… on je… a takvi mogu, sve!

Zaboravio sam na zadat posao zbog kog sam došao, sasvim sam se pretvorio u banjskog gosta i uživao u vodi i vazduhu ovog čarobnog mesta ali i u Petkovićevom društvu. Po čitav dan bili smo zajedno. Ujutro, išli smo u pekaru i jeli sokobanjsku penjurliju, u podne ručali u hotelu, a uveče, redovno, išli kod gospa-Gvozdene „na po pet“…. pa opet „na po pet“… „Andrićevih“ ćevapa! Uz, ne krijemo, „naprstak crvenog vina“!… I vrebao, potajno, zgodnu priliku da mi mađioničar iz Svilajnca ostvari neku želju. Ne mora sve, bilo bi neskromno! Ne mora, čak, ni tri kao što nudi ona zlatna ribica iz Šiškovog vira! Nasmejao sam se što sam gospodina Petkovića uporedio sa zlatnom ribicom, čovek je jedno od najnezahvalnijih Božjih bića! Umesto jedne, hteo bi da mu se ostvare sve želje! Nije-nego! Kao da ne postoje drugi ljudi, ostrva, arhipelazi, kontinenti, mora i okeani, Božja bašta: svemir…

Koliko mu je blagotvorno delovao sokobanjski vazduh, vidi se i po tom što je gospodin Petković i propevao! Vratio mu se dobar glas, čaroban bariton! Uživao sam u divnim melodijama kojima me je, za vreme šetnji po okolini, ili dok se tuširao u kupatilu, častio! Pevao je, moćno. Ako ovako nastavi, ode mađioničar u operske pevače, da konkuriše čuvenom Mihailu Šljiviću!

Najzad, ukaza mi se prilika da ga isprobam…

I to gde – na sokobanjskoj autobuskoj stanici, I to kad – već u vreme mađioničarevog hobija kojim je zarazio i mene: da mašemo putnicima u autobusu koji napuštaju Banju. Mahali bismo, maramicom, a on je, kako kad, nekad bi doviknuo: „Rade, piši kad stigneš!“ ili: „Zoro, javi se kad stigneš!“ i uvek bi se javili neki Rade ili neka Zora, ili, već, koje ime je bilo na dnevnom redu mađioničarevog hobija.

I ja se ohrabrih! Ma, zamoliću, pa kud puk…

– A, g’sn Vlado, ako dozvoljavate, možete li mi ostvariti najveću želju?

– Kom?

– Pa meni…

– U kom smislu?

– Pa u smislu velikih želja…

– Najveću?

– Najveću!

– Hm, mogu, ja mogu, sve!

– Eh, baš, sve!

– Mogu od leta da napravim zimu!

– Od le… da napavite zi…

– Da…

Šta mi bi da napravim nedoličnu grimasu! I, to, pre nego što sam mu izneo svoju najveću želju! Tek, tako: gri-ma-su! Koju je, on, svakako, protumačio kao moje nevero… v… a… nje!

I ja se nađoh u ciči zimi!

Sam u Hotelu „Moravica“!

Zima, hotel zatvoren, prošla banjska sezona…

Nigde nikog!

U kratkom letnjem kaputiću…

Bez ispunjene prave želje, a kažnjen zbog ironične neverice koju mi mađioničar nije oprostio!… Nisam poverovao da od leta može da napravi zimu!

Pre nego što sam izašao kroz prozor u prizemlju, uzeo sam s recepcije neke stare novine i uvukao ih ispod košulje, na leđima, tu mi je „ahilova peta“.

Kad sam se autobusom vratio u Beograd, skroz-naskroz promrzao, žena me je zgranuto upitala:

– Pobogu, pa gde si ti šest meseci?!

– Koji je danas dan?

– Badnji dan, šesti januar!

– Ništa me ne pitaj, ne bi verovala…

Zatvorio sam oči i ugledao Petkovića kako mi se smeje! Mora da je bio daleko od Sokobanje, ponovo je šištao! Jedva sam ga razumeo: drugi put – pištao je – veruj mađioničaru iz Svilajnca, udesiću ja da se opet sretnemo, a tad – što se tiče želja, pamet u glavu!




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.