Isidora Ana STAMBOLIĆ: Teme srpskog srednjeg veka u signalizmu

Sažetak: U ovom radu ću nastojati da prikažem pristup i obradu srednjovekovno-istorijskih pojmova u pesništvu M. Todorovića. Naime, signalizam koji podrazumeva revoluciju, kako u jeziku, tako i u sadržaju poezije, kod M. Todorovića nailazi na naglu promenu 1989. zbirkom Vidov dan u kojoj se pesnik okreće temama koje ranije nisu bile pristutne u njegovim signalističkim poduhvatima. Julijan Kornhauzer je ovu pojavu uočio ali se njome nije detaljnije bavio. Stoga će rad biti pokušaj tumačenja pristupa začetnika signalizma i nosioca novog i savremenog drevnom periodu istorije, kao i njegovoj motivaciji za takav poduhvat.

Ključne reči: srednjovekovni period, signalizam, savremeno, Kosovki mit, Vidovdan, reč, Vizantija.

Signalizam se najčešće definiše kao pravac u okviru neoavangarde, a kao njegov začetnik u srpskoj književnosti pominje se Miroljub Todorović. Tim povodom  neizostavno se izdvaja njegova zbirka pesama Planeta iz 1965. godine, koja se smatra vesnikom signalizma, tadašnjeg scijentizma. Na definisanju pojma signalizma kao književnog pravca napisana je obimna građa koja podrazumeva razmimoilaženja u finesama, međutim, s obzirom na to da signalizam i njegovo objašnjenje nije svrha ovog rada, navešćemo uopštene stavove o signalizmu kao pravcu ne zalazeći u dublju problematiku njegove definicije.

Važno je istaći da je signalizam kao pojava u srpskoj književnosti trebalo da donese promenu, revoluciju u poimanju i stvaranju poezije. Zbog toga M. Todorović je pisao i manifeste[1] koji su jasno iskazivali njegov stav prema stvaranju poezije i isticao koji elementi u poeziji se neizostavno moraju menjati. Kao začetnik signalizma M. Todorović se bori za savremenu poeziju, koja će biti u harmoničnom odnosu (a ne podređenom) sa egzaktnim naukama[2] i koja će simbiozom sa tehnološkim napretkom[3] uspeti da opstane u modernom vremenu. Ž. Živković takvu pojavu komentariše na sledeći način:

„Kosmičke orijentacije u predmetno-motivskom sloju Todorovićevih pesama, njegova stvaralačka obuzetost materijom, uključivanje iskustava do kojih se došlo u našem elektronsko-tehnološkom dobu, svedočili su, međutim, o jednom drukčijem poimanju pesničkog čina i pesništva nego što je to bilo ono koje je proizlazilo iz prakse dadaista i nadrealista“ (http://www.rastko.rs/knjizevnost/signalizam/delo/15186 29. jul 2015).

Todorović se u svojoj poeziji bavi raznovrsnom tematikom u skladu sa načelima signalizma koja smo naglasili. Pesme se javljuju u raznoliki oblicima koje sam Todorović deli na tri „bloka“. U prvom bloku, koji podrazumeva verbalne pesme, one se javljaju kao stohastičke, aleatorne, kompjuterske, matematičke itd. Drugi blok podrazumeva signalističke vizuelne pesme, foničke, gestualne, objekt-pesme i mail art, a treći verbalnu signalističku poeziju – fenomenološku, poeziju pisanu na šatrovačkom govoru (http://www.rastko.rs/knjizevnost/signalizam/delo/15186 29.jul 2015).

Ipak, Julijan Kornhauzer primećuje izvesnu promenu u odabiru tema devedesetih godina, što on tumači kao uticaj političkih zbivanja na pesnika:

„U poslednje vreme Miroljub Todorović je prešao granicu Zvezdalije i okrenuo se ka temeljima srpske istorije i književne tradicije. Svako ko je dosad pažljivo pratio celo signalističko delo beogradskog stvaraoca imao je jasnu i preciznu sliku njegove delatnosti. Naslanjala se ona na neoavangardističko štivo evropskog stvaralaštva u kojem nije bilo mesta za prošlost ni u kakvom kontekstu. Ovaj preokret nastupio je najpre u kasnim osamdesetim (Vidov dan) i devedesetim godinama (zbirke: Devičanska Vizantija, U cara Trojana kozje uši – u delu Inverzija) i u drugoj fazi na početku novog veka (Plavi vetar, Paralelni svetovi, Foneti i druge pesme)“ (http://www.rastko.rs/knjizevnost/signalizam/delo/12732  29.jul 2015).

Nažalost, Kornhauzer se u svom radu Neoklasicizam u signalizmu osvrće samo na poslednje tri navedene zbirke, iako ističe da se proces promene u pesničkom stvaralaštvu pokrenuo zbirkom Vidov dan, koja ostaje bez podrobnog objašnjenja.

Zbirka Vidov dan počinje pesmom Vidilac[4] Amos što sam naslov čini paradoksalnim. Naime, ukoliko je naznačeno razdvojenim rečima Vidov i dan, u imenu zbirke, to znači da pesnik ne želi da govori o Vidovdanu, hrišćanskom prazniku, već naprotiv o slovenskom bogu Vidu. Igra reči karakteristična za stvaralaštvo M. Todorovića nastavlja se i u naslovu prve pesme. Sveti Amos bio je prorok koji se borio protiv klanjanja jevrejskog naroda zlatnim kipovima junica i koji je prorekao propast i smrt žreca Amasije[5]. Vrlo intrigantno, pesnik proroka koji se borio protiv judejskog paganizma dovodi se u vezu sa slovenskim paganskim božanstvom – Vidom time što mu daje epitet vidilac. Istovremeno, pesnik tim epitetom ne izlazi iz hrićanske tradicije, jer se u njoj onaj koji vidi budućnost i koje prorokuje naziva prozorljivim ili vidovitim. Na taj način Amos i Vid bivaju povezani rečima koje imaju značenje posedovanja vida za nevidljive stvari.

Amos, judejski borac protiv paganizma, i Vid, progonjeni paganski bog, bivaju dovedeni u vezu. Zašto? Evidentno je da se danas u hrišćanskoj tradiciji 28. juna slavi dan proroka Amosa, kao i Vidovan – dan kosovskih mučenika. Uzimajući u obzir sam naziv dana, možemo naslutiti zaostatke paganske vere u hrišćanskoj tradiciji pokrštenih Srba, kao i pripadnost tog dana starom božanstvu Vidu. Ipak, da li je to jedina veza između Vida i Amosa? Vid se u pesmama Sveti Vid, Vid, Beli Vid, Trava Vidova povezuje sa prošlim vremenom i mestom sukoba hrišćanske i paganske tradicije. Amosov život svedoči o sukobu paganizma i judeizma, međutim ne samo to. Knjiga proroka Amosa čini deo Starog zaveta, koji zajedno sa Novim zavetom gradi osnove hrišćanske vere. Hrišćanstvo, koje su Judeji posmatrali kao jeres prisvaja starozavetne priče uključujući i proroka Amosa, baš kao što je i Vidov dan nastavio tako da se zove i nakon hristijanizacije Slovena. Poslednja dva stiha iz pesme Vidilac Amos imaju intonaciju pitanja: / Provejava sneg: šta snivaš sada/ Amose? Vidioče iz Vetilja/ (Todorović 2010: 275). Da li je Amos mogao da predvidi novu modernu religiju ljubavi ili još bolje, da li je mogao da je vidi kao deo nje same? Da li je veliki bog Vid mogao da vidi svoj dan kao dan namenjen junacima koji su se borili za hrišćansku veru do smrti?

Treba primetiti i to da se u pesmama M. Todorovića za Vida vezuje gluvo doba, nemuštost, tišina, dok se za budućnost koja ga zamenjuje vezuje buka i zvukovi. Vid označava period koji nije imao slova niti reči. On je nem i biva zamenjen glasom i to jasno vidimo u pesmi Beli Vid:

„/Prelećeš. Sedam olujnih dolina./ Disanjem čovečijim. Neokužen./ Vetrovi se vatrenim mačem. Presecaju./ U gluvo doba. Grobne čarotanke./ Beli Vid je na belom konju./ Okupan krvlju. I svetlošću./ Iz mezijskih šuma. Iz provala./ Goniči sa novim jezicima./ (U crnoj odori)./ Love. Četvoroglavog boga/“ (Todorović 2010: 278)

Gonioci Vida, koji su u crnim rizama i nose novi jezik mogu označavati Ćirila i Metodija koji donose pismo Slovenima. Ipak, obzirom na to da je ceo ciklus posvećen Vidu sve pesme su jasno povezane rečju vid ili glagolom videti. Treba naglasiti da je oznaka starog doba slika, a vizuelno čulo ima dominantnu funkciju. Pojavom pisma Vid ili vid nestaje, slika gubi na značenju i glas ili reč dobija prevlast, baš kao Novi zavet nad Starim, hrišćanstvo nad paganizmom. M. Todorović tako na suptilan način opeva dramu smene slike i reči.

U pesmi Vidova trava javlja se delimično signalističi idejni koncept ukrštanja reči i slike. Pesma prividno ima funkciju bajanja, čime se tematski pripada  paganskoj fazi slovenske istorije, no obzirom na to da bajanje treba da utiče na budućnost treba pažljivo pročitati stihove bajanja:

„/Vide. Vide. Tako mi soli i/ hleba. Zemlje i neba. Tajno/ žrvnjaš reči. Ognjem međ zubima./ Tamničar zvecka ključem./ Ukršteni su svetovi. Laku noć…/ Zlatni daždovi. Vrelo u/ planini. Razoružan je Bog./ Narod i jezik su omama./ U vodu bacih. Vidovčicu./ „Što očima video, to/ rukama stvorio“/…“ (Todorović 2010: 279)

Stih „/narod i jezik su omama/“ je vrlo zanimljiv stoga što korespondira sa samim tumačenjem i poimanjem jezika u prošlosti. Đorđe Trifunović o tome piše sledeće:

„Shvatanje jezika kod pravoslavnih slovenskih naroda ispoljava se u najdubljoj prošlosti i nerazdvojno je povezano sa opstankom najstarijeg slovenskog književnog jezika. Samo značenje reči ѥzikь otkriva iskonsku složenost  shvatanja. Iako još od vremena najstarijih slovenskih spomenika postoji reč narodь, pojam ѥzikь ima, uglavnom, dva značenja: jezik i narod. U ovoj razlici značenja kao da se otkriva jedinstvo pojmova: ‘jezik je nerazdvojni deo jednog naroda, on je društveni deo govora, izvan individue, koja ga sama ne može stvoriti ni izmeniti’“(Trifunović 2009: 124).

Stih: „/što očima vide, to rukama stvori/“  može da potvrdi hipotezu koju smo izneli. Ukoliko vidimo da u prvom delu pesme bog Vid „žrvnja reči“, on i dalje označave bezglasje i bezrečje. Vid ne shvata da se svetovi ukrštaju tj. da njegovo vreme prolazi a novo stiže sa erom koja će slike proistekle iz Vidovog doba ili vida pisati u svoje knjige rečima. Tako M. Todorović opisuje prvobitni odnos slike i reči u IX  veku, koji će on nastojati da izmeni u XX veku.

Poslednja pesma Vidov dan može da čini vezu sa narednim ciklusom naslova Sveti ratnici ali to nije jedina njena funkcija. Površno bi bilo tvrditi da je u ovoj pesmi osnovna tema okretanje tradiciji i Kosovskom mitu. Pesma je podeljena na dve strofe, na dva dela, Amosov i Vidov, hrišćanski i paganski. Čini se da borba nije okončana. U pesmi se ne pominju Turci, niti se pominje direktno i konkretno Kosovski boj. Možda pesnik ne peva o istorijskom sukobu, već o Vidovoj osveti, o osveti slike.

Ako se u prvoj strofi čuje molitva kneza Lazara Hrebeljanovića, u drugoj strofi se ne čuje ništa: „/ U zemlji. U vazduhu. Pune su vučije/ jame./ Naših glava. Odrezana jezika./ Na Vidov dan. U gluvo doba noći/“ (Todorović 2010: 281).

Jezici su odrezani na Vidovdan ili Vidov dan. Poznato je da nakon Kosovskog boja počinje period borbe protiv Turaka za srpsku državu, a samim tim i za srpsku kulturu i književnost, za srpsku reč, onu reč koja je zamenila sliku Vidovog vida.

U ciklusu Sveti ratnici  pesnik na nov i specifičan način obrađuje teme narodnih predanja i pesama. Vidno je da pesnik uzimajući u obzir narodne priče stvara svoje viđenje, jer za njega je istorija „ljubičasta repatica“, „nebo što polovi“, „skaska iz zapenjenih reči“ i on ima prava da je stvara na nov način. Ovaj ciklus nije ponavljanje hvalospeva nacionalnim velikanima, naprotiv, ono sagledava tamnu stranu podviga i daje opise uvijene u crno. Smrt se javlja kao stalno prisutni motiv, uprkos nadi na večni život koju poseduju kosovski junaci.

U ciklusu Jefimijina ikona takođe pronalazimo vrlo zanimljiv pristup jeziku, tradiciji i umetnosti. Naime, jedna od pesama naslovljena je kao Skazanije o pismenima što budi asocijaciju na prvu filološku raspravu O pismeneh iz X veka koju je napisao Crnorizac Hrabri. U njoj se Hrabri snažno suprotstavlja shvatanju trijezičnika o isključivoj važnosti jevrejskog, grčkog i latinskog jezika. On ističe da je svaki jezik dan od boga, te ja samim tim jednako važan. Stih pesme Skazanije o pismenima: „/Zašto padaju repatice. Iz/ Vidljivog u nevidljivi svet./ Nebolomnice. Ko plodovi. Gorki/“ nam govori o apsurdnosti sukoba i ponovnom „ukrštanju svetova“.

Naime, ukoliko je Vizantija poslala prosvetitelje[6] Slovenima, koji su im podarili pismo i jezik, sada taj jezik postaje problematičan jer želi ravnopravnost na koju Zapad nije računao[7], te celokupna situacija postaje delikatna. Ukršteni su raznoliki svetovi – Vizantija, Zapad i slovenska plemena se bore za opstanak ili dominaciju na jednom mestu. Pesnik u ovoj pesmi opisuje dramu stvaranja jezika, jezika koji je pao iz „vidljivog“ carstva Vizantije u „nevidljivi“ ruralni slovenski kraj, a koji se razvija u rukama „utvarnih prepisivača“.

Epitet „utvarni“ koji je upotrebljen za prepisivače se može tumačiti na različite načine. Prepisivači su najčešće prevodili i prepisivali spise sa grčkog jezika, samim tim, oni nisu prepisivači, jer menjaju jezik na koji prepisuju. Uz to, oni će često sam tekst prilagođavati svom senzibilitetu i senzibilitetu svog naroda[8], a funkcija prepisivača nije u tome da bilo šta menja, već da nešto na isti način reprodukuje. I sam Crnorizac Hrabri je osnovni sklop i sadržaj svoje rasprave preuzeo od vizantijkog pisca Teodorita Kirskog, ali je svoju priču trajno ugradio u shvatanje skladnosti podele na narodne jezike i veštine (Trifunović 2009: 132). Dakle i on je „utvarni prepisivač“, koji menja[9] delo tokom prepisa.

Uz to, M. Todorović smatra da prepisivači imaju „vidovite oči“ čime implicira njihov specifičan odnos prema jeziku koji podrazumeva viziju u budućnosti. Oni se bore za jezik koji će u budućnosti služiti njihovom narodu i književnosti tog naroda.

U pesmi Jefimijina ikona pesnik pristupa još jednom gotovo signalističkom spoju reči i slike u srpskom srednjem veku. Jefimijino delo Tuga za mladencem Uglješom predstavlja veoma vredno umetničko delo, ali je M. Todorovića privukla najverovatnije stoga što ono podrazumeva spoj reči i slike, ili bar začetak takve prakse. Pesnik opisuje reči koje se nalaze na ikoni kao iskre ljubavne vatre prema detetu. U svojoj molitvi Jefimija koristi nesvršeni vid glagola pobeđivati: „/za kim žalost neprestano gori u srcu mome,/ prirodom maternjom pobeđivana/“, dok pesnik menja vid u svršeni.

Majke u srednjovekovnom društvu nisu imale pravo da tuguju za svojom umrlom decom stoga što se podrazumevalo da veruju u vaskrsenje i stoga što deca ne pripadaju njima, već prvenstveno Bogu[10]. U svojoj molitvi Jefimija oseća grižu savesti što ne može da savlada svoju prirodu majke koja tuguje za preminulim detetom. Istom rečju i izmenom njenog glagolskog vida pesnik priziva Jefimiju i na dar joj daje pravo na tugu i slobodu, istovremeno čineći joj hvalu: „/Tvoja briga/ Za razlučenje duše/ Jefimijo/ Maternjom suzom/ Pobeđena[11]./“ (Todorović 2010: 296)

Poslednja pesma koja se nalazi u ciklusu Jefimijina ikona naslovljena je kao Romil Pustinjožitelj. Možemo se zapitati zašto M. Todorović posvećuje pesmu isihasti Romilu Ravaničkom (XIV vek)? Ipak poslednji stihovi pesme nas možda mogu izvesti u pravilno tumačenje:

…“/ isihasti. Romil Pustinjožitelj./ Usta zapečatanih. Snovidni[12]./ Usamljenik. U cvetovima/ trnjina. U oku belouške./ Bol. I. Večna svetlost./“

Poznato je da je isihazam podrazumevao praksu molitvenog tihovanja tj. umnog delanja kojim se traži živo opštenje sa Bogom i stvarna mogućnost poznanja Boga, ne po Njegovoj suštini koja je nesaznatiljiva, nego preko večnih i nestvorenih božanskih energija (poput božanske svetlosti). Elementi isihastičkog učenja prisutni su već kod svetog Dionisija Areopagita, Makarija Egipatskog, velikih kapadokijskih otaca, Marka Pustinjaka, Jovana Lestvičnika, Maksima Ispovednika, Isaka Sirina, Jovana Damaskina, Simeona Novog Bogoslova, dakle onih pisaca čija su dela u srednjovekovnoj Srbiji ponajviše prevođena i čitana.

Za isihaste su važila veoma stroga pravila podvizavanja među kojima se nalazilo ćutanje. Ukoliko smo pratili motiv reči, koji se javlja kao lajtmotiv u zbirci Vidov dan M. Todorovića i njen odnos prema slici, kao i njihovu korespodenciju, tišina koja nastaje s isihazmom mogla je da zaintrigira pesnika i u ovoj istorisko-religioznoj pojavi. Uz to pojavljivanje božanske svetlosti  u koju su isihasti verovali se može tumačiti kao svojevrsan signal božanskog postojanja, te se zainteresovanost za Romila Ravaničanskog može objasniti njegovim pripadništvom religioznom pokretu koji je verovao u „božanski signal“[13].

Zbirka Devičanska Vizantija objavljena je 1994. godine i u njoj je takođe primećeno određeno odstupanje u odnosu na do tadašnju poetiku M. Todorovića. Ukoliko je Ivan V. Lalić motivom Vizantije ostvarivao vezu sa tradicijom, od koje je, kako je verovao, nastala i srpska kultura, sličan odnos vidimo i kod M. Todorovića. Pesma Budi zemljotres je veoma zanimljiva, jer upravo ona sugeriše nastanak drugih „svetova“ i kultura iz kulturne baštine Vizantije. Ona je smeštena na Sredozemlju, gde se „svetovi ukrštaju“ i poseduje sve čari, ali i patnje. Ipak, iz Vizantije, za pesnika, uvek stiže nešto dobro i vredno. U pesmi Rane su otvorene iz ciklusa Pred vratima raja početni stihovi glase: „/ Prozirna reč. Rodni kraj/ u nama. Taj med iz Vizantije/“ (Todorović 2010: 130). Prozirno jasna reč je povezana sa Vizantijom i mami asocijaciju na rodni predeo. Kako smo ranije govorili, jezik i narod su u tesnoj vezi i čine nacionalni identitet. Pesnik pravi gnezdo motiva koji upućuju na početke pismenosti, koja je snažno vezana za Vizantiju. Na sličan odnos i opis Vizantije nailazimo i u pesmi Volšebniče rumeni.

Smatram da snažno interesovanje za Vizantiju koje M. Todorović ispoljava u pojedinim stihovima nije ni malo slučajno niti je opozitno njegovoj neoavangardnoj poetici. Ukoliko Vizantiju zaista posmatramo kao izvor nauke i književnosti, koja je vršila snažan uticaj na Slovene (uže na srpski narod), onda je sasvim opravdana pažnja koju joj poklanja M. Todorović. Ako se u žiži pesnikovog posmatranja često nalazila reč, kao takva i razmišljanje o njenoj suštini i unapređenju, logično je da se pesnik interesuje i za njene početke i korene. U skladu sa tim, mislim da je proisteklo interesovanje i za srednjovekovnu književnost u kojoj je i dalje živelo preplitanje slika[14] i reči kako u samim knjigama[15] i tako i na zidovima crkava. Ukoliko slobodnije pogledamo na freskoslikarstvo srpskog srednjeg veka možemo se zapitati da li se određene freske mogu tumačiti, ne samo kao simboli, već i kao signali? Zar određene freske nisu podrazumevale pokret ili radnju iz neke jevanđeljske ili starozavetne priče?

Veselin Ilić u objašnjenju poetike signalizma govori o toj sintezi umetnosti na sledeći način:

„Posežući za univerzalnim vrednostima poetika signalizma napušta tradicionalno polje poetskog jezika i u svojoj novatorskoj, stvaralačkoj sintezi nastoji da ovaploti jedinstveni, univerzalni govor umetnosti, onaj nemušti govor umetničkog stvaranja iza čijih granica se nalaze polja istine i duhovno-metafizičkog bivstvovanja čoveka“ (http://www.rastko.rs/knjizevnost/signalizam/delo/13027 29.jul 2015.)

Interesovanje za srednjovekovnu književnost i motive, kao i traganje za počecima reči u vizantijskoj tradiciji ukazuje na eruditnost revolucije koju je M. Todorović želeo da sprovede u jeziku svoje poezije. On unosi potpuno moderne i jedinstvene poduhvate u poeziju[16], ali nalazi i arhetipove koji ih podržavaju:

„Time što uvodi ‘reč u sliku i sliku u reč, u slovo, upravo u glas, slikajući po rečima i pišući – bolje reći: štampajući po slici’ signalizam je izvršio svojevrsno spajanje, totalizaciju kreativnog čina i receptivnog procesa koji se zbivaju u sferi doživljavanja i u postupku intelektualnog, kritičko-stvaralačkog zauzimanja stava primaoca prema delu čiji predmet doživljava. Tako se signalistička poezija približava univerzalnom početku jezika koji generički govor opredmećuje u planetarno-humanističkoj ontologiji totalne umetnosti/poezije“ (http://www.rastko.rs/knjizevnost/signalizam/delo/13027 29. jul 2015)

U ovom slučaju, okretanje ka tradiciji i istoriji ne znači buđenje nacionalne svesti, niti potreba za tkanjem hvalospeva prošlosti, već traženja izvora reči i njenog jedinstva sa slikom. Traženje signala na ikonama, u filozofsko-teološkim pokretima i staroj slovenskoj veri jedinstven je poduhvat koji je unapredio razmišljanje o signalističkoj koncepciji. Modernost i novina koju je sa sobom signalizam nosio i nosi, nije izgubljena pesnikovim bavljenjem temama vezanim za tradiciju, naprotiv. Signalizam je ostavio jedinstven i originalan pečat na temu tradicije, uspešno je vodeći ka inovaciji.

Literatura:

Živković, Živan. „Lirski krugovi Miroljuba Todorovića“. (http://www.rastko.rs/knjizevnost/signalizam/delo/15186 29. jul 2015.)
Živković, Živan. „Poetika signalizma: Manifesti i drugi metapoetski tekstovi“. (http://www.rastko.rs/knjizevnost/signalizam/delo/13712 29. jul 2015.)
Živković, Živan. „Vizuelna, gestualna i objekt – poezija“. (http://www.rastko.rs/knjizevnost/signalizam/delo/13722 29. jul 2015.)
Ilić, Veselin. „Poetika srpskog signalizma“. (http://www.rastko.rs/knjizevnost/signalizam/delo/13027 29. jul 2015.)
Kašanin, Milan (2002). „Srpska književnost u srednjem veku“. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Kornhauzer, Julijan. „Neoklasicizam u signalizmu“. (http://www.rastko.rs/knjizevnost/signalizam/delo/12732 29.jul 2015.)
Kornhauzer, Julijan. „Scijentizam“. (http://www.rastko.rs/knjizevnost/signalizam/delo/12750 29.jul 2015.)
Kornhauzer, Julijan. „Neki oblici signalizma“. (http://www.rastko.rs/knjizevnost/signalizam/delo/13000 29. jul 2015.)
Marićević, Jelena. „Neoavangarda; signalizam: književna teorija i praksa“. (http://www.rastko.rs/rastko/delo/14912   29. jul 2015.)
Todorović, Miroljub (2010). „Glad za neizgovorljivim“, Beograd: Nolit.
Novaković, Stojan (2002). „Prvi osnovi slovenske književnosti“. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Trifunović, Đorđe (2009). „Stara srpska književnost“. Beograd: Čigoja štampa.

Isidora Ana Stambolić (1992, Zrenjanin). Student četvrte godine na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu – Odsek srpske književnosti i jezika. Na fakultetu su se razvila njena interesovanja za srednjovekovnu i narodnu književnost, te je svoje radove, uglavnom posvetila toj temi. Za konkurs „Borivoje Marinković“ pisala na temu „Odnos majke i deteta u srednjevekovnoj književnosti“ (objavljen u časopisu Detinjstvo), „Motiv loze u srednjovekovnoj književnosti“ (objavljen u časopisu Luča) i „Načelo memento mori u srpskoj srednjovekovnoj književnosti“ (dobio nagradu konkursa i objavljen u Letopisu Matice srpske). Učestvovala na slavističkoj konferenciji u Krakovu sa radom na temu „Stećci i kultura pamćenja kod Južnih Slovena“, kao i na simpozijumu Filozofskog fakulteta pod nazivom „Leteće violine Milorada Pavića“ sa temom „Simbolika srednjovekovne tradicije u ciklusu ‘Služba Relji Krilatici’ Milorada Pavića“.

[1]         Jedna od centralnih stavki signalističkih programa koje je Todorović formulisao u trima manifestima i u nizu fragmenata o signalističkoj poetici, odnosila se na promene i „revolucionarni“ preobražaj jezika kao sredstva pesničkog stvaranja, odnosno, kao medija u kojem se pesma kao takva oblikuje i postoji (http://www.rastko.rs/knjizevnost/signalizam/delo/15186  29. jul 2015)

[2]              „Kada je reč o nauci taj sistem počiva na pojmovima i simbolima; sistem pesničkog jezika, prema Todoroviću, temelji se na praktičnom i emocionalnom jeziku. Delotvorniji preobražaj pesničkog  jezika, dakle, mogućan je samo utoliko ukoliko se u njega ugrade stilogeni činioci naučnog (formule, simboli, hipoteze i zakoni), tj. nosioci kognitivnog, a potom izlože „estetičko-iracionalnim zračenjima” pesničkog jezika“ (http://www.rastko.rs/knjizevnost/signalizam/delo/13712 29.jul 2015.)

[3]             „U drugom odeljku Manifesta pesničke nauke, naslovljenom Poetska vizija čoveka, materije i svemira već se formulišu osnovne postavke združenja nauke i poezije, tj. određuje pesnička nauka kao osobena „duhovna disciplina”. Pesnik treba da prihvati od naučnika „način mišljenja”, njegovu „naučnu strogost” i da njome, uz pomoć poetskog smisla za iracionalno i imaginativno, koje svakako poseduje, krene u istraživanje „paradoksa materije” i u „razrešavanje tajne stvaranja”. Poezija, nije teško naslutiti iz ovih određenja, ne sme biti emocionalna — „tiranija osećanja” dovela ju je tokom istorijskog razvoja do samonegacije. „Pesnička nauka će izjednačiti čoveka (kao predmet opevanja) sa stvarima, prirodom, hemijskim, biohemijskim i fiziološkim procesima, mrtvom i živom supstancom, ne dajući prednost ni njemu ni njegovim odnosima s prirodom, stavljajući ga i određujući mu mesto u svemu onom što označavamo kao univerzum.” Pored toga, pesnička nauka će preporoditi (obnoviti, podmladiti) istrošeni jezik poezije: od „mrtvih shema” i „suvih formula”, služeći se metodom „intuitivne sinteze” pesnici će stvarati „žive pesničke slike” i „nove vizije sveta”, odnosno, čoveka, materije i svemira“ (http://www.rastko.rs/knjizevnost/signalizam/delo/13712   29. Jul 2015).

[4]              Ž. Živković je u vezi sa delom M. Todorovića uočio sledeće: „Raskoš leksički bogatog fonda, neobične složenice i neologizmi (ovo su, takođe, oblici očuđenja jezika), nesvakodnevne slike i činjenički zgusnuta fraza — zrače snagom koja ne može ostati neprimećena“ (http://www.rastko.rs/knjizevnost/signalizam/delo/15186 29.jul 2015.) Složenice i neologizmi koje on pominje veoma često srećemo u pesmama vezanim za tematiku srednjeg veka.

[5]              Stari zavet, Knjiga proroka Amosa, 9. Glava (680- 685)

[6]              „Pored čitalačke i prepisivačke tradicije najstarije slovenske književnosti, u staroj srpskoj književnosti se čuva spomen na Konstantina-Ćirila Filozofa kao sastavljača prve slovenske azbuke. O tome najrečitije govore rodoslovi (kraj XIV veka) i letopisi ( XV vek). U Pejatovićevom rodoslovu, na primer, za Ćirila se neodređeno veli da je sastavio ‘naša slova’“ (Trifunović 2009: 133)

[7]              „Iako je nasledila i razvijala antičke poglede na jezik, Vizantija nije sprovodila drevno shvatanje o varvarskim jezicima. Upravo na jevanđelskom i apostolskom načelu svaki narod može na svom jeziku i moliti i služiti – ostvarila je Vizantija svoju široku duhovnu zajednicu. Ulaskom Slovena među narode pismene i sa svojim književnim jezikom, otvara se i tako zvano „jezičko pitanje“ slovenske samostalnosti i ravnopravnosti sa drugim narodima. Suprotno zapadnom učenju o tri sveta jezika (jevrejski, grčki i latinski), na osetljivom prostoru sučeljavanja zapadnih i istočnih uticaja javljaju se Sloveni sa bogosluženjem, pa ubrzo i sa umetničkom književnosšću na svom jeziku. Zato i sva prva, najstarija dela na slovenskom, posvećena uglavnom Ćirilu i Metodiju i njihovom radu, nose u sebi i polemički iskazano ili pesnički opevano ovo „jezičko pitanje“ (Trifunović 2009: 130-131)

[8]              „Srpsko-slovenska redakcija staro-slovenskih knjiga…To je izrad prvih prepisivača za vreme prvog perioda, od odomaćenja slovenske knjige među srpskim plemenima s početkom X veka, pa do vremena Nemanjina. To je spomenik njihove kreposti u osećanjima za osobine svog jezika i svoje narodnosti. Tim su oni ostavili večitu zalogu svoje ljubavi k narodnosti, kojoj smo mi dužni pokloniti se kao prvome duhovnom tvoru, prvome pismenom obosobljenju naše narodnosti. Imena su tih prvih duhovnih radnika izumrla; delo im je ostalo sjajno i svetlo, da večito govori poznim potomcima o svetlome umu njihovom“ (Novaković 2002: 147).

[9]              „Naše zemlje su primale u početku slovenski prevod netaknut, onakav kakav je iz Moravske prenesen. I knjige su se u početku tako prepisivale, bez ikakve promene. Domaći dijalektički uticaji, pri živoj snazi narodnoj, pokazali su se veoma rano, upravo čim je knjiga slovenska, ostavivši svoje prvo stanište na Balkanskom Poluostrvu; pošla na razne krajeve njegove, tako reći u susret i na sastanak s njegovim domaćim dijalektima. Tu jedva da je po jedan prepis mogao ispasti prilično čist i veran prvašnjem slovenskom originalu“ (Novaković 2002: 147)

[10]           Vidi: Stokin, Isidora Ana. „Odnos majke i deteta u delima srpske srednjovekovne književnosti”. Detinjstvo br. 3-4 (2012): XXXVIII, Web: http://www.komunikacija.org.rs/komunikacija/casopisi/Detinjstvo/XXXVIII_3-4/12/show_download?stdlang=gb

[11]           Vidi: Trifunović, Đorđe. „Običaj u zapisu monahinje Jefimije“, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, XXXII, 12 (1966): str. 88-90.

[12]           Nemoguće je zanemariti moguću analogiju sa Pavićevim Stanislavom Sprudom iz pripovetke „Suviše dobro urađen posao“ uz ovakav opis, koju bi trebalo posebno ispitati.

[13]           Ilić kao osnovnu karakteristiku signalizma ističe upravo to: „Poetika signalizma drznula se do neslućenih granica: do težnje da jezik zameni signalom, jednom vrstom metajezičkog idioma. Ona želi da dosegne onaj ideal univerzalnosti poetskog govora koji do sada nije ostvarila ni jedna pesnička avangarda. Sanjani ideal signalizma jeste da se u hodu ka postizanju apsolutne univerzalnosti poezije/stvaralaštva ne samo jezik, već i metafora i simbol zamene univerzalnom, božanskom estetičnošću signala, tim jedinstveno univerzalnim meta jezikom poezije“ (http://www.rastko.rs/knjizevnost/signalizam/delo/13027  29. jul 2015.)

[14]           „Vizuelne priloge Miroljub Todorović grupisao je u nekoliko kategorija:vizuelne, foničke, gestualne i objekt-pesme i mail art, kojem pripadaju i nekoliko umetnički oblikovanih maraka (Artist’s postage stamps). U više radova, kao sastavni elementi kompozicije, pojavljuju se slova ili reči, no njihova funkcija prevashodno je vizuelna — funkcija znaka. U tom smislu, ovi znaci mogu biti crtani rukom, izrezivani iz publikacija i lepljeni (kolažiranje), celi, presečeni, nanošeni jedan na drugi, tako da se pojedine kompozicije, koje uključuju i ove znake, mogu shvatiti kao deverbalizovane pesme“ (http://www.rastko.rs/knjizevnost/signalizam/delo/15186 29.jul 2015.)

[15]           „Knjige su bile retke, ali su bile lepe. Pisane krupnim čitkim slovima, one su često ukrašavane inicijalima i ornamentima, a katkad i minijaturama. Među očuvanim, najviše ih je, razume se, crkvenog karaktera…U narodnom muzeju u Beogradu, jevanđelje koje je u poslednjoj deceniji XII veka za humskog kneza Miroslava pisao i ukrasio inicijalima dijak Grigorije; u Državnoj publičkoj biblioteci u Lenjingradu jevanđelje pisano između 1196. I 1202. Za velikog župana raškog Vukana; u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u Beogradu Kumaničko jevanđelje sa minijaturama, rađenim za vlade kralja Milutina; u Londonu, u Britanskom muzeju, jevanđelje iz 1355, sa portretom mitropolita Jakova; u Hilandaru, jevanđelje vojvode Stanjevića i, u Podvrhu kod Bijelog Polja, jevanđelje Divoša Tihoradića, oba iz XIV veka…“ (Kašanin 2002: 41)

[16]           “Jedna od centralnih stavki signalističkih programa koje je Todorović formulisao u trima manifestima i u nizu fragmenata o signalističkoj poetici, odnosila se na promene i „revolucionarni“ preobražaj jezika kao sredstva pesničkog stvaranja, odnosno, kao medija u kojem se pesma kao takva oblikuje i postoji“ (http://www.rastko.rs/knjizevnost/signalizam/delo/15186 29.jul 2015.)




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *