Marko Antić: CRVENI MESEC

Dobro je što su mi dodelili Milutina dok ovog debelog sprovodim do štaba. Milutinu verujem. Već dve godine smo u ovome. Ali svojim pištoljima verujem najviše. Službeni je u futroli. Zaplenjen od Nemaca. A moj lični – zadenut za pojasom iza leđa. Ponekad u ruksaku. Retko ko zna za njega. Poneo sam ga još iz sela. Kažu da je iz takvog Gavrilo upucao Ferdinanda. Pametan je pronalazač bio taj Brauning. A ljudima kao i puškama ne verujem previše. Puška katkad zaglavi a čoveku kvrcne u glavi – i mrtav si dok trepneš. Pištolj mi do sada srećom nije zatajio.
Plašim se ove mesečine. Mogu da nas opaze. Pun mesec – a sav se nekako crveni. Crveni mesec. Dobro je što je Milutin smiren. A ovaj debeli je rumen, bojim se pokidaće ove konopce oko zglobova. I koji će mu matrag toliki krst oko vrata? Da li je stvarno od zlata?

– Šta je momak? Bojiš se punog meseca? Da ne iskoči neka sandžama ili ovi moji? Možda Nemci? Ili da se ja u vuka ne premetnem ovako bradat i ne rastrgnem vas? Aaaa, u krst ti gledaš. U zlato. Jeste zlatan, ako te to zanima. Slobodno ga uzmite i pustite me. A ja ću vam reći gde ima još. Zlato i srebro. Dukati. Dobro smo ih sakrili od vas. Uzmite i bežite u Ameriku. Najpametnije bi vam bilo. Ne budite naivni. Pa ovde će se uvek ratovati.

– Ćuti pope, sa tvojim krvavim dukatima. Ti ćeš do zore biti u komandi, vojvodo. Mi dobijamo odsustvo a ti suđenje i streljanje. Moja deca nisu u Americi a sestru su mi vaši zaklali. Probaj da potrčiš. Dobićeš zrno u nogu. – oglasi se Milutin.

Hodamo mi tako dalje, a samo sove huču i mesec se crveni. Trudimo se da budemo što tiši. Pop namerno što jače nagazi na suvo granje. Milutin ga mune kundakom. Vojvoda pokleknu i zastenja. Zatim hodamo dalje. Sove huču a meni kao da se priviđaju senke među borovima. Pogledam bolje – ništa sem spaljenog drveća. Otpijem gutljaj vode iz čuture. Udahnem punim plućima. A pop opet traži đavola:

– A zašto čekati zoru? Ubijte me odmah, ovde! Ako ja nisam bio čovek, bar vi budite ljudi. Skratite mi muke. Ja sam se ionako iživeo…

– Iživljavao, misliš? Da te ubijemo odmah? Rado, ali mi imamo naređenja. Ako ih prekršimo, streljaće nas. Znaš ti to. Ostavio bih te ja ovde medvedima ranjenog i vezanog za drvo – a i medom bih te namazao – ali ne smem. – zapeni Milutin.

Pop se smeška. Stegnemo ga jače da nešto ne pokuša. Milutin pod popovu levu a ja pod desnu mišku, pa hodaj, brzo i obazrivo. Mesec se i dalje crveni. Marširamo mi tako, a pop u gluvo doba poče da šapuće:

– Bio sam pop, ali đavo jeste ušao u mene… Hehehehe… Takva ti je kažu naša priroda… Dukati…okrvavljeni dukati…zlatni zubi vađeni naživo… Jeo sam, pio, silovao i žene i decu… Moji se učenici razbežali još prvih dana… Crkva pusta… Ali ako je čovek takva pošast, da li ga je stvorio Bog ili đavo? A ta tvoja sestra, iz kojeg je sela? Sa koje strane Morave? Ili okolina Kragujevca? Sve smo mi to obišli… Crvenilo se kao ovaj mesec…
Udario sam ga desnicom u stomak, a Milutin ga je bacio na zemlju i šutnuo u rebra cokulom koju je nedavno skinuo sa trupla ubijenog neprijatelja. Našao sam neku krpu i zapušio popu usta. Pogledao sam mapu. Štab je bio na manje od sat vremena hoda.
Raportirali smo komandi sa prvim petlovima. Nakon izveštaja, predaje zarobljenika, doručka i papirologije, krenuli smo natrag istim putem. Ćutke. Dok sam u ruci držao čuturu učinilo mi se da sam iza leđa, u daljini, čuo rafal.

Marko Antić




One Response to Marko Antić: CRVENI MESEC

  1. Sovjeta каже:

    Posebno.Otkrivanje istine uvijek je bolno za obje strane. Divim Vam se sa koliko hrabrosti ste opisali dogadjaj, a moram istaci i sazet,bogat rjecnik bez mnogo nepotrebnog „cifranja„. Svako dobro.S.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *