VELIBOR MIHIĆ: POSLEDNJI DANI SMILJE GLOGOVAC

Nisam postao Singer, Isak Baševis Singer, onaj Jevrejin nobelovac, moj najomiljeniji pisac. Nisam, a niti ću. Nije dovoljno biti pisac i dostići Singera. Prvo, nemam njegov briljantan talent, a, drugo, nisam toliko lud da na to i pomišljam. Ali, Singer je u meni, „pelcovan“ sam Singerom: razmišljam kao on, zapažam, prihvatam ili nešto odbacujem; na osnovu onog što će, tek, doći, naknadno studioznije sagledavam prošlost; dok mi, nešto, bilo šta, govorite, to, uopšte, ne mora biti „u temi“, ja s lakoćom predviđam šta ćete ne, samo, posle, reći nego i učiniti! To nije moja zasluga nego vaša, sami mi se odajete a ja vas „pokupim“ i odložim u neku od svojih bezbrojnih fiočica, tamo ste, budite, tu, u mojoj „fiočici“ ništa ne boli, nek vaša reč, zaključak, tuga, mrvica na reveru… čeka, može mi zatrebati jer… jer… sve zavisi od sveg! A, uopšte se ne trudim da sve razumem kao on. Jednostavno, naučio me je da budem svestran, zainteresovan, da volim život, sve njegove strane, i one tužne, i one vesele, i one neutralne… Takođe, naučio me je da upoređujem, svrstavam, rangiram, da količini primećujem boju, da u nečijoj reči osetim težinu, u ljutnji izneveren nekadašnji smeh… da merim i da svrstavam, baš kao da sam velik pisac, takvog formata kao moj ljubimac kog, nažalost, nema, odavno…

Trebalo je da znam, a, kasnije, to se i pokazalo, to da sam bio u pravu, da će se prema onom Glogancu, iz mog detinjstva, negde sam ga u svom pisanju „okrznuo“, pojaviti slično prezime jer sve je u ravnoteži, desiće se i ono što se, već, desilo… U ovom slučaju, to je prezime Glogovac…

– Dolazi nam Smilja Glogovac – reče mi majka.

– U Sokobanju?

– Ama ovde, kod nas! Bolesna je…

– A gde će da spava?

– U tvom krevetu… Ti pređi u prvu sobu, nek Smilja bude sama, treba joj mir… Bolesna je…

– Od čeg je bolesna?

– Ma od sveg! Bolje ne pitaj… Poželela da kod nas provede nedelju dana, svoje poslednje dane i vrati se u Beograd… i…

Nekad su bile dobre drugarice. Njen pokojan  suprug Dušan, radio je kod mog deda-Dušana, maminog oca (pazi: dva Dušana!), u Mostaru. Ima kćer udatu za Italijana, u Italiji. Smilja stanuje u Ulici Vukice Mitrović broj 1, u prizemlju; s druge strane svetlarnika stanuje pesnik i novinar Slobodan Marković, njegov stan se vidi kao na dlanu, a, bogami, vide i lonci kad polete… Zaželela se Ksenije, moje mame (gle!… i Markovićeva supruga se zove Ksenija!… i moja prva devojka koju sam malo voleo, zvala se Ksenija!… Smilja Glogovac… Smilja kao moja prva devojka koju sam najviše voleo, Smiljka Ivanović!… da, da… sve je povezano sa svim)…

U pismu, skoro nečitkom, moli mamu da joj pripremi slamaricu (!), to želi, drugih zahteva nema…

– Ne treba, ništa, da pripremamo, slamaricu imamo, ne jednu već tri – zaključila je mama…

I stiže Smilja Glogovac u Sokobanju, u našu siromašnu kuću, da provede svoje poslednje dane, pre nego se vrati u Beograd i tamo… tamo… oooooooo…

Krupna, rumena ali nekako crveno-modro-zagasita, uredna, bez jačine u govoru koji kao da joj je sapet, belih-belih zuba, prekrštenih ruku na stomaku (!), bez osmeha, pogleda ugaslog, odsutnog… pogleda koji „govori“ rečitije od usta… dragi moji-dragi moji… budite još malo sa mnom… odoh, ja!!!…

Tražila je od mene da joj pomažem kad legne. Slamarica šušti a ona uzdiše…

– Ostani, tu, dok ne zaspim – jedva joj čujem glas koji mi liči na stih pesme…

Pred podne, odlazi, sama, na Banjicu, kupa se u Hladnom kupatilu i vraća uvijena u šal… o, Smiljo!… ta voda ne može „oprati“ tvoju bolest, ta voda je za živce, a ne zaaaaaa…

Za vreme tih njenih sedam dana, ne sećam se da je išta jela! Bila sita, sveg!… Mogla je, satima da sluša mamu… o Mostaru, o Nevesinju, o Neretvi, o njenom Dušanu, o svom Veljku, o…

Jednom, godinu dana ranije, bio sam u njihovom stanu, bila je to sasvim druga žena: puna energije, hitra, glasna, njen smeh se orio i „pucao“ kao grom, a sad…

Uveče, sedimo u dvorištu, u Dragovićevoj ulici, na stoličicama, pa i do kasno u noć, kamilica, sokobanjska, opija kao miris prezrelog vina… iza leđa nam, kraj našeg stepeništa, zaspali zvončići… šapću cvrčci… mravi šetkaju po kolenu… a iznad nas zvezde, rojevi zvezda koje na mahove kopiraju oko naših glava sokobanjski svici… Tu, na kaldrmi, njih dve Mostarke kao na obali Neretve, a ja između njih… tako nam prolazi leto…

Donesem novine. Uzme ih i lista, dugo-dugo. Ništa ne čita, ni naslove, samo gleda stranicu za stranicom, od početka do kraja pa od kraja do početka… Samo navika…

Mama joj prinese dve knedle s kajsijama, s kašikom-dve slatke prezle… Smilja ih, samo, razdrobi viljuškom i kaže: „Ne mogu…Ne mogu, Ksenija“…

A ja… nemam drugog posla nego da je podsećam… ma, sitnica, a vezana je za njenog muža pokojnog Dušana kad me je slao u „Narodni muzej“, u Beogradu, s parčetom slike u ulju…

Smilja me gleda „belo“, ništa ne govori, samo me gleda dok je podsećam na tu svoju besmislenu posetu. Naime, njen Dušan, godinama je, u koferu, čuvao parče slike u ulju s potpisom „Manet“. Molio me je da odem i od kustosa donesem stručnu ocenu – da li je to deo slike onog čuvenog francuskog slikara i – Dušan Glogovac je bio trgovac obućom – da se obavestim – koliko to vredi (!)…
– Ne zasmejavajte me – „presudio“ je kustos Narodnog muzeja…
Umrla je posle dva meseca. Draga gospođa Smilja.
Neko je dao čitulju u „Politici“. Kćer, sigurno, nije, živela je u Italiji. Možda Ksenija, supruga Slobodana Markovića, stanovali su vrata do vrata…

*  *  *

Mnogo godina kasnije, prolazio sam pored kuće u Ulici Vukice Mitrović broj 1. Prišao sam sjajnoj metalno-staklenoj kapiji i pročitao prezimena na interfonu. Umesto Glogovac, pisalo je neko italijansko prezime, i sve mi je bilo jasno… I vama?… Pa nije teško…
Na kraju, ne mogu a da ne primetim. Uvek važi ona čuvena Nušićeva krilatica: „Sokobanja, Sokograd – dođeš star, odeš mlad!“… ali, eto, desi se kao gospođi Smilji: došla bolesna, a bolesna i otišla… To je kad čovek malo, sasvim malo zakasni iza života, to jest kad ga život, malo, samo malo… „pretrči“… Krilatica, tad, ne važi…




3 Responses to VELIBOR MIHIĆ: POSLEDNJI DANI SMILJE GLOGOVAC

  1. Zdenka Feđver каже:

    I topla, i setna, i bolna priča.
    A rečenica: „To je kad čovek malo, sasvim malo zakasni iza života, to jest kad ga život, malo, samo malo… „pretrči“ je „So na ranu“.

  2. Ružena Kraćica каже:

    Uvod je obećavao nešto drugo, ali dopala mi se priča, zvuči mi onako narodski, melanholićno. Sve je u zvezdama zapisano, koliko ti je namereno, toliko ćeš živeti.

  3. Kosa Pakuševskij каже:

    Volim da čitam priče Velibora Mihića. Izdvajam „Počasnu stražu“ kojoj se vraćam jer me onako bulgakovsi uvek oduševi svojom strukturom i virtuoznošću. Ova o Smiljki Glogovac dotakla me je, ne samo nostalgičnim tonovima vraćanja u prošlost samog autora, nego i predivnim slikama prijateljstva dve žene koje veže jedan grad, Mostar,i nagoveštajima o surovosti starosti, udružene sa bolešću i samoćom. I slamarice, i čaj sokobanjski daju pečat ovoj priči koju čitamo i vraćamo joj se. Nije li to ono što očekujemo od svake dobre priče!?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *