Jadranka Milenković: Jerusalim, Panoptikon, glad

Ovo čitanje omogućila nam je izdavačka kuća Treći Trg, u prevodu sa portugalskog Jasmine Nešković.

“Jerusalim” je jedan od nagrađivanih romana relativno mladog portugalskog pisca Gonsala M. Tavareša; knjiga koja je čudan spoj filozofskih pitanja kakva postavlja filozofija 20. veka, pre svega Fuko i njegovi naslednici, religioznih pitanja (na posredan način) kao nastavak dijaloga sa Dostojevskim, Ivanom Karamazovim i Velikim Inkvizitorom, i opšteljudskih dilema, problematike dobra i zla, međuljudskih odnosa, odnosa bolesti i zdravlja, prevazilaženja istorijskih kriza i mogućnosti da se na budućnost utiče (naukom, znanjem ili kontrolom). Uz nevelik broj arhetipskih likova (kod kojih se ogledaju različite vrste odsustva zdravlja) pisac nam nudi netipičan zaplet, u neprepoznatljivom okruženju i bez navođenja tačnog vremena u kome se radnja odvija, održavajući nas ipak u uverenju da se sve to ne odigrava suviše daleko od nas.
Radnja  romana data je u kratkim, gotovo dramskim scenama (iako retko u dijaloškoj formi), gde se na početku svakog od poglavlja navode likovi koji u njemu učestvuju. Jednu od glavnih junakinja romana, Miliju, zatičemo u prvoj i poslednjoj sceni pred crkvom u koju sve  do poslednjeg momenta ne uspeva da uđe. Crkva je nedostižno utočište, mesto u koje se ne može prodreti, bar ne po mraku (a kad svane možda više neće biti potrebna onome ko je zakucao na vrata). No, nama je data samo kao objekat ka kome se junakinja uputila bez jasne svesti o tome kakvu vrstu utehe očekuje na tom mestu. Pitanja vere i Boga  u knjizi se na direktan način ne otvaraju. Crkva je zatvorena, ona nije utočište. Postoje druga mesta na kojima likovi u romanu pronalaze sumnjivu i nepotpunu utehu: mesta na koja odlaze dobrovoljno, ili ih češće neko tamo silom odvodi. Uteha i uzbuđenje dve su stvari za kojima tragaju, svako na svoj način, ne nalazeći ono što im je potrebno.

Jer strah je bilo pitanje na koje je trebalo što pre pronaći odgovor. A ono što meni treba to je neko dobro pitanje, neko tačno pitanje. Pitanje koje bi me primoralo da nađem veliki odgovor, odgovor koji bi svemu dao smisao.”

Milija traži veliki odgovor, i traži ga pred crkvom, usred noći. Traži ga na istom mestu na kome su velike odgovore tražili mnogi pre nje, oni koji su te crkve i gradili. Ali Milija pripada jednom novom društvenom miljeu, drugom vremenu koje deli sa onima koji uz sav trud ne pronalaze odgovor na tom mestu. Pred crkvom, sve što ona uspeva, jeste da na spoljnom zidu napiše reč “glad”, i da u sebi razgraniči dve vrste bola (a bol je ključna reč njenog života): jedan rđavi bol, koji će je ubiti, i jedan dobri, bol od gladi, bol postojanja, jači od prvog sve dok život opstaje.

Kao da je u tom trenutku bilo mnogo važnije pojesti parče hleba nego biti besmrtan.”

Zavodljivi naslov knjige otvara nam nebrojene mogućnosti tumačenja autorove osnovne ideje. U pitanju je jedan od simbola koji ima težinu koju nam retko koji drugi može ponuditi. Svakako bi drugačije bio shvaćen naslov koji bi nam ukazivao na bilo koji od gradova u starom ili savremenom svetu. Mi ne dobijamo od autora informaciju gde se odvija radnja romana. To može biti bilo koje mesto. Ono ima svoje zgrade, bolnice, ulice, crkvu, svoje škole, bivše ratove i ratnike, kvartove sa prostitutkama, svoje bogataše i siromahe, autoritativne doktore – manipulante, naučnike koji od svojih hipoteza pokušavaju da naprave istinu, svoje dobro i svoje zlo (koji su nedefinisani i nejasni). To može biti Jerusalim Amosa Oza, Kafkin Prag, Sabatov Buenos Aires, Manov Libek, ali takođe i grad u kome se može naći Orvelov ili Kucijev junak, bezlični grad koji pojedincu ne nudi štedro velike odgovore na prava pitanja. To nije grad iz daleke prošlosti, svakako se radi o savremenom dobu, i načinu organizovanja života u kome pojedinac nije okružen čitavom plejadom rođaka i prijatelja. Po usamljenosti, po razbacanosti njegovih junaka, po tome kako niko od likova u knjizi nije zaista, u svom privatnom životu, pripadnik bilo kakve grupe koja bi ga štitila, jasno nam je da je roman, iako se to nigde ne navodi, smešten u 20/21 vek. Dakle, to može biti bilo koji grad; može biti Beograd, Zagreb, Sarajevo. Činjenica da se radnja ovog romana može smestiti u bilo koje mesto savremenog sveta dodaje dozu užasa razmišljanju o knjizi. A o užasu je sve vreme i reč.

Otkud onda naslov “Jerusalim”? Postoji li utočište u koje se može pobeći iz/od gradova savremenog sveta, stereotipa i užasa koji nam i istorija (sa svojim ponavljanjima) i savremeni trenutak nude i nameću? Nije li “Jerusalim” kao pojam nešto što treba da nas asocira na takvo mesto i da nam nudi nadu u obnovu nečega što nam je, budući žiteljima ovog doba, poznato samo iz knjiga? Obećano utočište na zemlji? “Ako zaboravim tebe, Jerusalime, neka mi usahne desnica moja”, kaže Milija prisećajući se jednog mesta iz Biblije. I ta se rečenica u drugom delu knjige pretvara u jeziviju varijantu:”Ako zaboravim tebe, ‘Georg Rozenberg’, neka mi usahne desnica moja.” Georg Rozenberg ime je ustanove za lečenje duševnih bolesnika.
Bolnica u koju junakinja biva smeštena postavljena je u romanu kao protivteža crkvi pred kojom Milija uzalud stoji, ali i kao protivteža porodici, koja takođe ne uspeva da bude mesto na kome se nalaze veliki odgovori. Je li bolnica obećani Jerusalim, je li psihijatrija jedini način da se čoveku današnjice ponudi odgovor? Način na koji je odnos upravnika bolnice prema lečenju njegovih “štićenika” oslikan u romanu nužno asocira na neka od velikih dela filozofije (Istorija ludila u doba klasicizma, Mišela Fukoa), književnosti (Čarobni breg, Tomasa Mana) i filma (Let iznad kukavičjeg gnezda), Miloša Formana. Takva ustanova nudi zajednicu (a zajednice nigde drugde u svetu gotovo više i nema; samim tim nudi i utehu), nudi izdvojenost pojedinaca iz sveta kojem (možda) ne pripadaju, nudi smirenje (na jedan sasvim veštački i nehuman način), nudi disciplinu i pojednostavljenje života, svođenje na najosnovnije funkcije. Nudi zaustavljanje vremena, iluziju održavanja večite sadašnjosti (postojanje prošlosti i budućnosti je uznemirujuća činjenica, koja samim tim mora biti izbrisana).

Kuća je bila uređena tako da u njoj nije bilo tajni, kao što je govorio lekar upravnik Gomperc. Nastojali su da pojednostave kako postupke tako i stvari. Svi predmeti su bili funkcionalni, za laku i neposrednu upotrebu, a retki su bili oni koji se nisu koristili svakodnevno. Izlišno i nepotrebno je bilo sve što bi bolesnik mogao da zaboravi. Celokupno njihovo postojanje bilo je donekle zaokruženo, a onim što je bilo suvišno bavili su se lekari: suvišnost su pokušali da odstrane, da je isključe, da je postave s one strane te zaokruženosti. Kao da je svaki život, kao zasebna soba, imao korpu za đubre, posebno mesto odgovarajućeg oblika, gde bi se bacale navike, dela i, ako je moguće, misli koje nisu važne. U ovom slučaju misli koje nisu važne za one koji nadgledaju: lekare. Ono što je svaki pojedinac bacao u đubre, nije dakle izabrao on sam, nego terapija. I njena teškoća nije bila u tome što bi odbacila u korpu nešto što je pripadalo nečijoj ličnosti i nanosilo joj štetu; ta korpa za opasne otpatke – a takvima su ih smatrali – bivala je zaboravljena. Zapravo nije bilo mnogo takvih koji su zaboravili ono što im je bilo ukradeno i što su stučnjaci nazivali: ozdravljenje od. Ozdraviti nije značilo samo da je neki pacijent prestao da se ponaša na određeni način, nego i da je zaboravio put koji bi ga ponovo doveo do takvog ponašanja.
          U Georgu Rozenbergu je vladala moralna briga koja se ni iz daleka nije zaustavljala na postupcima samog subjekta koji se smatrao ludim. Cilj je bio i da se razume o čemu razmišljaju; posebnu pažnju su posvećivali onome što nikad ne vidimo: unutrašnjost glave.
          Jedno od najneprijatnijih pitanja koje je doktor Gomperc postavljao svakom bolesniku bilo je baš to: o čemu razmišljate, dragi moj?”
Paskal je rekao da je sasvim izvesno da su ljudi nužno ludi, pa bi, ne biti lud, bio još jedan oblik ludila. Dostojevski u Piščevom dnevniku upozorava da se sopstveni zdrav razum ne dokazuje zatvaranjem suseda u ludnicu. Oba ova citata mogu se naći na početku maestralne knjige Mišela Fukoa, Istorija ludila u doba klasicizma. Knjiga se vraća unazad, pokušavajući da utvrdi tačan momenat u kome je odlučeno da se ludilo proglasi duševnom bolešću koja potrebuje izolaciju, i stvaranje ogromnog, nepremostivog jaza između onih proglašenih duševno zdravima, i drugih, bolesnika. Jaz se očituje i u prestanku komunikacije, u prelasku na monolog “duševno zdravih”, u nedostatku jezika za sporazumevanje. Današnji trenutak je vreme naročite ekspanzije lečenja duševnih bolesti; s obzirom na to jako je važno razmišljati o temi koju je Fuko uveo i koja dovodi pod znak pitanja neophodnost izolacije. Nije li samim tim dato pravo jednima da odlučuju u ime drugih? Nismo li se u previše navrata uverili da je granica između duševnog zdravlja i bolesti suviše tanka, te da oduzimanje prava bolesnima da odlučuju o sebi može biti zloupotreba ravna bilo kojoj drugoj vrsti uskraćivanja prava nekoj od ugroženih i diskriminisanih grupa? Jedna vrsta genocida? Fuko upozorava:
Usred nepomućenog sveta duševne bolesti, moderan čovek više ne opšti sa ludakom: tu je, s jedne strane, čovek razuma, koji ka ludilu odašilje lekara, odobravajući, tako, odnos samo preko apstraktne ukupnosti bolesti; tu je, s druge strane, čovek ludila, koji opšti sa onim drugim samo posredstvom jednog isto tako apstraktnog razuma, a to je red, fizička i moralna prinuda, bezimeni pritisak grupe, zahtev za povinovanjem. Običnog jezika tu nema, ili bolje rečeno, nema ga više; ustanovljenje ludila kao duševne bolesti, krajem osamnaestog stoleća, ističe činjenicu da je razgovor prekinut, otkriva razdvajanje kao nešto već postignuto, i baca u zaborav sve one nesavršene reči, reči bez utvrđene sintakse, pomalo mucave, kojima se vršila razmena ludila i razuma. Jezik psihijatrije, koji je monolog razuma o ludilu, mogao je da se uspostavi samo na takvoj ćutnji.

Milija, zatvorena u institut za lečenje duševnih bolesti po nalogu svog supruga, takođe lekara, naučnika, koji se bavi upravo tom granom medicine, uskoro gubi pravo da odlučuje i o svom emocionalnom životu, i o materinstvu. Pravo na materinstvo ne gubi privremeno, njoj se trajno, operacijom, uskraćuje ta mogućnost.

Gonsalo M. Tavareš odlazi korak dalje u odnosu na Tomasa Mana, koji nam u Čarobnom bregu dočarava odnos medicinskog osoblja i pacijenata svesnih toga da je njihova bolest u velikom procentu neizlečiva. Iako se radi o različitim vrstama bolesti, upravnik Berens u Čarobnom bregu i upravnik Gomperc u Jerusalimu prikazani su kao vladari, naizgled velikodušni, pomalo zastrašujući, sposobni za težak zadatak koji im je poveren, no isuviše nalik na sudije koje u podzemnom svetu odlučuju o sudbinama duša. Imati sudbinu drugih u svojim rukama, a ne biti zaveden tom vlašću, izgleda je suviše težak zadatak za čovekov nejak moralni aparat. Pri ruci im je uvek uveravanje mogućih skeptika u brigu za dobrobit bolesnika, a još više okruženja, zdravih. Nauka, teorija, ne može ni naslutiti, po njihovom dubokom uverenju, koliko je to težak zadatak. Skloni da kontempliraju o svom zadatku, i odnosu bolesti i zdravlja, uvereni su da je teret koji nose nesnosno velik, i da je uspešnost kojom obavljaju svoj zadatak dokaz i njihove sopstvene veličine i vrednosti. Iako se to u romanu ne navodi, čitalac može osetiti da je mali korak od jednog takvog uverenja do onog koje vodi ka bilo kojoj vrsti fanatizma, do bilo koje vrste žrtvovanja pojedinaca zarad velike ideje, ma koja ideja bila u pitanju. Jednom data moć da se odlučuje o životima drugih opojnija je od svega zamislivog; čovek sa svešću o tome koliko je to opasno odrekao bi se dužnosti koja to podrazumeva, već iz samog straha od moguće greške u proceni i mogućeg uništenja makar jednog pojedinačnog, najskrajnutijeg života.

Doktor Gomperc je sebi predstavljao ludilo – mada se to nije usuđivao naglas da prizna – kao nešto što je povezano sa nemoralnošću: lud je onaj koji se ponaša nemoralno, a lud je i onaj koji se ponaša moralno, a pri tome razmišlja nemoralno. Ludilo bi dakle bio čisti nedostatak etike, trenutni, slučajni i prema tome izlečiv, odnosno konačni, trajni i prema tome neizlečiv. U kriminalcu i idiotu koji ništa ne razume, video je Gomperc dve vrste ludila, a time i nemoralnosti: ludilo koje prožima postupke kriminalca i ludilo, uvreženo u mislima čoveka koji nimalo ne razume svet u kojem mora da deluje. Delovanje ludaka koji ne razume, istovremeno je i kriminalno delovanje, čak i kada nikome ne čini ništa nažao, jer je reč o delovanju koje je posledica nerazumevanja, neznanja; međutim, bilo da je neutralno ili da ima čak i pozitivne efekte, uvek će se smatrati nemoralnim, zato što je nesvesno. Nesvesnost je nemoralna – govorio je Gomperc – ona je kriminalna.“

No, nismo li, po takvoj definiciji, svi ludi, u skladu sa Paskalovom misli? Nije li po takvom shvatanju jednako lud i Milijin muž, priznati naučnik o pitanjima bolesti duše i istorijskih ponavljanja užasa kroz vreme? Teodor Bazbek, kao ni bilo koji drugi junak romana, ne može da se pohvali neprekidnim nemoralnim razmišljanjem. Naprotiv, nakon višečasovnih istraživanja dokumenata o koncentracionim logorima i drugim istorijskim događajima u kojima je jedna strana, ona stradalnička, bila potpuno bez ikakve mogućnosti da se odupre sili koja ju je uništavala, on uzbuđenje traži u kvartovima sa prostitutkama, nasleđujući takve sklonosti od oca, takođe znamenitog čoveka u državi. Otkud onda Teodoru pravo da bude izvan zidina instituta u koji je smestio svoju ženu, oduzimajući joj pravo na odlučivanje o sopstvenom životu, kretanju, materinstvu?

Odnos Tomas Bazbek – Teodor Bazbek – Kaas Bazbek takođe se može povezati sa još jednim Manovim romanom, Budenbrokovima. Veoma je nalik odnosu Johan – Tomas – Hano Budenbrok. U oba slučaja radi se o propadanju velike i ugledne porodice, koja od svog punog uzleta, preko blage dekadencije i sklonosti razmišljanju predstavnika druge generacije, već u trećoj generaciji doživljava potpunu degeneraciju, bolest i konačnu propast – smrću jedinog, nejakog naslednika. Nije slučajno što se najstariji predstavnik porodice Bazbek zove Tomas, može to biti omaž velikom prethodniku koji je na svoj način već načeo teme kojima će se pisci savremenog sveta (zbog ponavljanja užasa istorije) baviti dok god se patnja i zadovoljstvo u svetu ne izjednače te ne nastupi kraj istorije. Interesantan je i odnos koji je dodeljen ženama u opisu polaganog propadanja velike porodice. Tavareš nam govori o higijeni ugleda; to je ono o čemu žena u takvoj porodici prvenstveno treba da se stara. Stari Tomas je govorio sinu o tome da njegova žena neće biti u stanju da očuva tu higijenu. Ispavši iz svoje uloge, nesposobna da je odigra po pravilima, žena jednog Bazbeka može završiti samo izolovana, u ustanovi koja zbrinjava one koji ne prepoznaju svoje mesto u unapred zacrtanom poretku. Milija se, sasvim bezuspešno, opire shvatanju koje veliki broj različitih ljudi podvodi pod isti zajednički imenitelj, kao i moći koju prisvajaju lekari.

„- Ja sam lekar, ne zaboravi. I ja sam taj koji utvrđuje da li je neko zdrav ili bolestan. A u krajnjoj liniji, ja, takođe – kao lekar – odlučujem kad je neko mrtav. Godinama sam učio od profesora i iz udžbenika – i poznajem glavu bolesnika i glavu zdravog čoveka, i umem da ih razlikujem. Dakle, na meni je da kažem da li si zdrava ili bolesna žena.

-Da li to znači – odgovorila je Milija –da ste godinama, još mnogo pre no što ste me upoznali, čak i ne znajući da postojim, već proučili moju glavu, Milijinu glavu? I na kojoj strani sam bila, u tim vašim knjigama? Na kojoj je strani stajao naslov „Milijina bolest“, ili, kako vi kažete, „Milijino zdravlje“? Baš divno, kad neko tako dobro poznaje našu glavu! A ja ne znam čak ni kako radi u uobičajenim okolnostima, a kamoli u ekstremnim situacijama. Dragi moj i cenjeni mužu, poštujem vaše studije, priručnike, profesore, metode, i sve godine koje ste proveli čitajući nebrojene stranice o dijagnostici i lečenju, uvažavam sve to, ali da bi se razumelo šta se zbiva u nečijoj glavi, nije dovoljno biti lekar, trebalo bi biti svetac ili prorok. Da bi video ono što je skriveno i ono što se tek sprema. A vi, dragi mužu, vi ste lekar, a ne prorok, ili svetac. Samo lekar.”

 Jedina ljubavna priča ispričana u ovom romanu dešava se iza zidina instituta za lečenje duševnih bolesnika. Mi o toj ljubavi saznajemo vrlo malo, jasno nam je jedino da je ona prirodnija od veze između Milije i njenog muža, Teodora, već samom činjenicom da je lišena bilo kakvih uloga i bilo kakvog unapred zacrtanog poretka. Kao i svaka prava ljubav, kao ljubav koja se može ostvariti u Čarobnom Bregu ili nekom drugom mestu u kome su ljudi izolovoni, izuzeti iz regularnog toka, i ova se ne može nastaviti nakon što se to mesto napusti, iako bivši štićenici takve ustanove napuštanjem stiču svoju slobodu. Tek sa sticanjem slobode, sa otklonom od života koji su vodili u izolaciji, dolazi i svest o nasilnom pojednostavljenju života na najosnovnije funkcije, svest o manipulaciji i zloupotrebi moći onih koji upravljaju. Želja da se sve to zaboravi poništava mogućnost da se nastavi bilo kakav odnos sa nekim ko je bio deo tog života.

No, roman nas upoznaje i sa drugim vrstama nemogućnosti povratka u regularne tokove života. Tu je i Hinerk, bivši ratnik, neko ko ne može savladati strah. “Eno ga, ide čovek”, tako se o njemu šapuće na ulici, tako ga deca jedno drugom pokazuju, sa dozom straha i dozom podsmeha.  Nije to “onaj čovek”, nije “neki čovek”, već samo čovek, i to čitavoj priči dodaje dozu užasa. To je stanovnik bilo kojeg grada, to je moderni čovek, bilo koji čovek, uplašen, ogorčen, užasnut mogućnošću da je svako u svakom trenutku potencijalna meta (svestan toga da on to jedini primećuje, i to ga čudi), čovek koji bolje od ičeg drugog poznaje miris svog oružja i miris ljudske ruke na tom oružju, i koga još jedino može uzbuditi činjenica da uz pomoć tog oružja i on vlada nečijim životom i smrću. Doktor i naučnik mogu da se zanose činjenicom da oni odlučuju o tome ko je živ a ko mrtav, no Hinerk zna da o tome zapravo odlučuje onaj ko nosi oružje. Jedini način da se oslobodi straha jeste da vlada životima drugih. Eno ga, ide čovek sa podočnjacima, i iako krije svoje oružje između pantalona i stomaka, po izrazu lica mi unapred znamo da je ubijao, i da će ubiti. Hinerk je tipični savremeni junak, njega ćemo naći u Putovanju nakraj noći, u Strancu, u Uelbekovim romanima, naći ćemo ga i mnogo ranije, u nekim romanima Dostojevskog. Odlučivanje o nečijem životu i smrti više ne predstavlja moralnu dilemu. Život je uzaludan, smrt isto tako. Tuđa smrt možda znači naš život, tražimo tuđu smrt jer jedino tako sopstveni život potvrđujemo. Zastrašujuća nemogućnost Hinerkova da sagleda druge kao vredna bića, da oseti njihov život dok traje a ne samo u trenutku prekida istog, možda je opis psihološkog i moralnog profila budućeg čoveka koji je usled nedovoljnog realnog kontakta sa drugim ljudskim bićima sve manje u stanju da ih doživljava kao bića od krvi i mesa. Uelbekovi romani donose nam sliku ne samo potrage za uzbuđenjem kroz zločin (Proširenje područja borbe), već i potrage za seksualnim uzbuđenjem na mestima gde se prilikom seksualnog akta nanosi bol (Platforma). Izopačeni oblici kontakta sa drugim rezultat su neprirodnog odnosa prema telesnim i duhovnim potrebama, koje nameće savremeni svet. Ostaje glad, ali ne postoji zadovoljenje te gladi.

Spopala ga je neodoljiva želja da zgrabi dete za košuljicu i da mu skreše u lice, unevši se onim svojim bestidnim podočnjacima u dečje oči – da ih dete dobro upamti: ja nisam čovek, ja sam nešto drugo, nešto sasvim drugo!“

Šta će doneti budućnost? Sadašnjost ne obećava nikakvo razrešenje. Zajednice gotovo i ne postoje, ljudi su u grupama samo na mestima na koja su prisilno odvedeni, u svim takvim mestima pokušava se kontrola disciplinom, svođenjem na što jednostavnije postupke, gušenjem kreativnosti i individualnosti, kao i prirodnosti u odnosima među ljudima. Naučnik Teodor Bazbek pokušava da otkrije istorijske pravilnosti, kako bi se njome moglo ovladati.

Proučavajući minula stoleća, Teodor je nastojao da postigne to isto: da razume kako Istorija razmišlja i na osnovu toga ustanovi normalnost, kako bi mogao da je kontroliše.

Ali, na neki način, Teodor je najviše strepeo od onoga što ga je najviše uzbuđivalo: kako će doživljavati samog sebe ako uspe da razume rasuđivanje – i ustanovi da je to normalno – na kome se temelji koncentracioni logor, istrebljivanje hiljade ljudi: dece, staraca, muškaraca, žena?“

           Bez obzira na osudu upućenu ratnim strahotama i onima koji vode ratove, ne postoje ozbiljna razmatranja koja se bave pitanjem duševnog zdravlja onih koji vode velike vojske u nepojmljiva razaranja. Jesu li oni koji su osmislili koncentracione logore, pogrom, genocid, i oni koji su u svemu tome učestvovali, pa i oni koji su sve to posmatrali, ignorisali (a i mi koji danas sve to gledamo sa izvesne distance, nedovoljne, jer vreme takvih stradanja nije prošlo u potpunosti) bili/ostali duševno zdrava bića? Jesmo li mi generacija koja neće dozvoliti ciklično ponavljanje (užasa) istorije, ili bezlični, nenaviknuti na kontakt, užasnuti, nesposobni za namenjene uloge i u potrazi za zajednicama koje se, ako ne u crkvi, mogu ostvariti još jedino u ustanovama u kojima drugi o nama brinu i propisuju pravila? Traje li još uvek vreme opisano u poemi Veliki Inkvizitor, vreme odnošenja sopstvene slobode i predaje u ruke onima koji će preuzeti odgovornost, s tim što se Veliki Inkvizitor sada oblači u beli mantil, stavlja rukavice i umesto hleba mir održava pilulama?

U poimanju zdravlja, međutim, Teodor je bio znatno fleksibilniji od većine svojih kolega iz duševne bolnice, koji su zdravlje svodili na stanje u kome mišići rade ono što mi želimo, a mi želimo nešto smisleno. Teodor je smatrao da takvoj osobi, s normalnom voljom i mišićima, još uvek nedostaje duhovna normalnost. A šta bi to bilo? Evo formule: normalnom čoveku, takozvanom zdravom čoveku, nešto nedostaje, prevashodno stoga što ima utisak da mu je nešto oduzeto, ukradeno: neko ili nešto su mu oduzeli jedan deo – duhovni deo, da ga tako nazovemo – i zato normalan čovek, zdrav čovek, kreće u potragu za lopovom i ukradenim predmetom, ali pritom ne shvata šta mu je ukradeno, ne poznaje oblik i sadržaj supstance koja mu nedostaje. Otkriti ono što je ukradeno, na duhovnoj ravni, predstavljalo je Teodora nezaobilazni cilj. Zdrav čovek želi da pronađe Boga, govorio je Teodor Bazbek, bez uvijanja. I govorio je to ne samo u razgovorima sa kolegama, u četiri oka, nego i na stručnim simpozijumima, čime su mnogi naučnici iz te oblasti bivali zbunjeni, gotovo zgroženi, smatrajući da je pominjanje Boga u lekarskim krugovima ravno jeresi.“

Svedenim jezikom, kratkim poglavljima, bez pozivanja na autoritete, Tavareš je u nevelikoj knjizi, na manje od 200 strana, otvorio najvažnija pitanja čovekovog bitisanja, zaoštrena u vremenu u kojem živimo, a koje nije ponudilo nijedan ozbiljan odgovor na ta pitanja. Reč umetnika ne stiže daleko, zlo i brzina kojom se ono prostire pokreće mašinu istorije, zaključuju njegovi likovi. U odnosu na zlo i njegove mehanizme, umetnost je verovatno nemoćna. Nemoćna je čak i svetost, a kamoli roman, ma kakva upozorenja sadržao. No, roman nosi neeksplicitno sadržanu poruku o tome  da je važan svaki život, svaka duša i svaka glava, neproučena u udžbenicima velikih inkvizitora novog doba, te je i sam čin čitanja otpor umnožavanju i ponavljanju užasa.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.