Kristina Janković: POGLED STRANCA

Ponekad se desi da razmišljam o tome zašto ne volim tišinu i zbog čega je stalno popunjavam nekakvom muzikom, brujanjem, čak i uključivanje i slušanje veš mašine mi izgleda kao pesma, samo da ne slušam svoje misli, koje neprekidno jure ko da se utrkuju. Ta tišina, naročito postaje gluva, kad svi ukućani najzad zaspu, a ja se onda budim i osluškujem sebe. Čekam da baba Stanka u prizemlju iz svoje sobe zahrče, pa da ja onda budem zaokupljena njenim hrkanjem. Ali ne, ovoga puta ništa. Čak ni kiše nema.

Ako zaspim jednom po svu noć, biće to u zagrljaju onog kog volim, podrazumeva se da i on mora voleti mene. „Sećaš li se ti mog imena, stranče dubokog pogleda? Sećaš li se?. Ma nek sve bude pesma“- govorim u noć. Buka je u nama, i bes zbog te buke, koja se ne ume utišati. „Buka i bes“ – Fokner. Dao si mi tu knjigu da čitam, da znam, da se sećam. Jedino što se sećam, jer knjigu nisam htela da pročitam. Suviše konfuzna. „Za tebe suviše komplikovana“. – rekao si. Kafić na periferiji grada, iza ponoći, konobar ponovo pali cigaru, dosada mu kola u očima, ja gledam više u njega nego u tebe. Pored nas još par pijanaca i devojka za šankom. Govoriš nešto nerazumljivo, oči su ti trezne, ne mogu da ponovim šta jer te i ne slušam. Samo pratim tvoje ruke kojima mašeš da bi dao značaj svojim rečima. Još jedna teza o životu, o savršenstvu, o tebi…. „Ti mene ne slušaš!“ osećam se uhvaćena u zamku. Mesto odgovora, konačno ustajem. Čula sam melodiju koja mi se svidela. Blues. Ray Charles. Pa nisam bezveze išla u plesnu školu. Konobar je oduševljen, valjda jer u njegovim zenicama se vidi po malo nemira i pijanstva. On mi se pridružuje. Najzad su moja haljina i moje cipele našle svrhu u toploj, letnjoj noći. Kafić odjednom postaje pun. Igramo svi, devojka za šankom pleše u kecelji, gleda me stranac dubokog pogleda, to je – da, to je konobar, koji čak ume da se i nasmeje.

Tebe više nisam ni videla, što je i razumljivo. A taj stranac dubokog pogleda sad spava, i ponekad zahrče, dok se ja prevrćem po pola noći. Nesanica mi je pojela snove. Mislila sam da ću spavati svu noć kad budem naišla na obostranu ljubav. Od sna ništa, ali barem ima ljubavi, zar ne? Njegova baba iz prizemlja svako veče hrče, osim kad ja želim da je čujem, i od ranog jutra do kasne večeri čuje se vriska dece, svađa i poneki šamar. Tada ih ja razdvajam, i pretim im varjačom da ću ih sve prebiti. U babinoj sobi je i papagaj sa kojim ona ponekad razgovara. Ne razmišljam više toliko o tišini, samo se nadam da kad deca odu jednog dana da će ostaviti pun džep kamenčića da se vrate kući.

„Hoćeš li već jednom ugasiti to svetlo?“ – okreće se ka meni taj moj stranac. „Naravno da se sećam tvog imena.“- smeje se. „tebe je teško zaboraviti, naročito zbog naše petoro dece…..“ priča zatvorenih očiju i ponovo zaspi za par sekundi. Gledam u mesec i smišljam šta da kuvam za ručak i koju tortu da pravim za vikend. Ili ću možda neke kremaste kolače, još se mislim…

2 Responses to Kristina Janković: POGLED STRANCA

  1. Dubravka каже:

    Moja omiljena pesnikinja – totalno me zaludela ovom pričom… Ova je i jedina za koju znam. Kao i u njenim pesmama, i u ovoj priči sve ječi od emocija i proživljavanja realnosti. Nadam se da ovo neće ostati jedina niti retka objavljena proza moje omiljene savremene pesnikinje. Iskreno se nadam…

  2. Kristina каже:

    Hvala ti!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *