VELIBOR MIHIĆ: KARAVAN

Dobro se sećam: na nebu su bila četiri oblačka… Ali, počelo je zbog knjige… Naime, što bi rekli dobri stilisti!… tog dana sam išao u Gradsku biblioteku da zamenim knjigu „Baf, vođ karavana“.

U trenutku kad sam prolazio pored „Karavan-travela 100“, primetio sam u izlogu ogroman primamljiv turistički paket… pardon!… plakat s pozivom na masiv (gle! izraz) Karavanke, ali, izgleda… izgleda da, baš, hoće kad hoće!… s dodatnim zahtevom-slikom, što me je iznenadilo: nisam shvatao logiku, motiv, razlog – na plakatu kojim se pozivaju turisti, bio je ulaz u Tunel „Karavanke“!

E, nije, nego! Tunel! Što je mnogo, mnogo je, pomislio sam. Ko je lud da letuje u tunelu?!

Mada, ne mogu reći, ima, da tako kažem, uvrnutih, malo… onako… koji, ne, samo, da ne razmišljaju u svom interesu, već idu grlom u jagode, hm, možda bi takvi i letovali u tunelu, što sa mnom nije slučaj jer sam razuman, oprezan, iskusan, a i ne robujem kojekakvim izmišljenim novotarijama i jevtinim banalnim sloganima koji lepo zvuče a ništa ne znače i koji nisu ništa drugo nego prefrigani recepti kako da vas nasapunjaju, nasamare, namagarče,  otmu vam i ono malo crkavice koju ste sačuvali za crne dane… da ne dužim…

Kad sam skrenuo pogled s tunela, video sam ga!

Karavan! K – A – R – A – V – A – N !…

Karavan… k-k-k-kkkkaaaaamila!…

Samo što se nisam onesvestio! Jedno desetak-tridesetak  kamila, sve jedna drugoj do grbe, vuklo se glavnom ulicom kao da su u pustinji, a ne u… na… duž… Kamilar mi reče:

– A kud ćete vi?!… Stanite, pozadi!.. U red, takav je red!

Stao sam.

– Ali, ja…

– Hajde, Baf, pobogu, ne stvaraj gužvu! – rekao je pogledavši onu knjigu koju sam nosio u Biblioteku.

Ali, više nisam bio sam na začelju: iza mene je vukao noge… ma, zakleo bih se da ga poznajem, mada mu se malo izmenio lik pa nisam bio siguran… ma, da!… šef računovodsta moje prethodne firme koja je neslavno propala!… Upitao sam ga:

– Stokiću, kud idemo, znaš li?

– Nemam pojma – odgovori bivši šef Stokić – malopre su mi rekli da se pridružim koloni… Možda oni… tamo… nappp…

– Tako je… Možda… Sad ću!

Upitao sam kamilu ispred sebe i saznao da karavan ide iz mesta A u mesto B… A detalji? Nema detalja: ta slova su jedno do drugog. Trebalo je da pretpostavim…

Sledeće sedmice, možda je bio utorak ili petak, karavan se zaustavio kod gradske fontane Gradska fontana da se napojimo vode, navodno… u šta nijednog trena nisam posumnjao jer je, to, poznato iz ukrštenih reči, kamile nisu pile vodu skoro sedam meseci i, eto, baš se zalomilo kad sam… to jest, kad smo, ja i moj bivši šef,  pristupili koloni.

Mirno i dugo smo pili. Neki turisti, slikali su nas. I komentarisali su: „Neverovatan slikovit prizor!“, „Organizacija posla, već je pola posla učinjeno!“, „Bravo za put u B!“ i sl.

Nastavili smo. Malo teže sam se kretao jer su mi dodali malo više tereta (malo-više!)…

Krajem decembra, istimarili su naše krdo za doček Nove godine. Obećali su, duž naše trase, na nekoliko zadržavanja, da će sledeće godine list spanaća biti krupniji a koren kraći, a do kraja decenije i udvostručen. Posipali su nas pustinjskim peskom i uveravali da su to prave sajber-konfete pa nikakvo čudo što… tre-tre-treeeee…

Uz… uz… ne znam kako da se izrazim… ne ide uz-konjio sam se… nisam konj… uzjogunio sam se… nisam jogun… uz… uz… pa, dobro… uz-kamilio sam se da saznam, tj., da učinim uvid (gle!) u Poznavanje prirode i društva, to jest, prirodu naše opšte slike koja se kao crvena nit privlači kroz… ovaj… Pitao sam i rekli su mi: mi smo svojevrsna pokretna reklama koja treba da dočara svu dinamiku slikovitosti života naše svakodnevice u hodu istorijskog tre-tre-treeeee… Uvek su u pitanju jednostavne stvari… i hvala im za to!… cilj je imati vazduh u vazduhu, pitku vodu iz zemlje i hladovinu ispod lista Dunava… pardon!… duvana! Taj standard nema alternativu! Život u društvu po meri oaze, to je onaj idealan cilj koji nikad ne možemo dostići ali kom težimo iz sveg srca (šmrca-grca!)…

Sledeće godine, jedna kamila primeti da smo, već, prolazili tim Bulevarom Bulevarom, ali kao da smo, na neki način, uspevali da prepoznamo neke zgrade, krovove, fasade, trgove, skverove, barove, kvarove, kuće, centre… što sam se i ja zapitao. Jednog kamilara u administrativnoj uniformi sam upitao i on je doslovno objasnio:

– Pa, prirodno! To što prepoznajete nekadašnje obrise grada je što… drugim rečima, gospodo, u međuvremenu se gradilo-izgradilo, vreme ne stoji!…

Negde sredinom jeseni, kad je krdo malo usporilo, rekoh jednoj dvogrboj individui iza sebe:

– Šta vi mislite, koleginice, dokle ćemo ovako da hodamo?

– Bogami, rekla bih… dosad nije bilo kratko, sva je prilika da…

– Idem, napred, da se raspitam. Čuvajte mi mesto. Pa ne može, bre, to, tako! Ne dam!

Probio sam se kroz gužvu na Bulevaru, sve proturajući se pored ove-one kamile i ovog-onog kamilca, stigao sam, gotovo (gotovo je!), do čela karavana.

Upitao sam jednog zalizanog u košulji.

– Da vas pitam, jeste li mi vi rekli da stanem u red?

– Ne, gospodine. To je bio moj otac.

– ?!

– U čem je stvar?

– Otac?! – zgranuo sam se. – Zar toliko dugo…

Oglednuo sam se u izlog robne kuće i gotovo (rekoh, ja!) se šokirao! Jedva sa se prepoznao! Gubica mi se otromboljila, grba usahla! Izgledao sam kao presovana stenica, kao… kao… ma ništa ne bi bilo slikovitije nego: kao deva koja se provukla kroz iglene uši!…

Otprilike devetak-pedesetak meseci kasnije, izdržali smo podmukao napad zavisno-nezavisnih novinara. Bilo je povuci-potegni (baba za repu, repa za zemlju!), ali… krdo se snašlo, pregrupisalo, okrenuli smo grbe da ne izlažemo glave, tako smo im protiv-insinuirali. Nismo, mi, mačji kašalj!…

Jednog dana, a možda i kasnije, početkom proleća ili, čak, sredinom jeseni, zapahnu nas pozitivna dizajnersko-optimistična vest: pročitali smo na fasadi jedne palate: „Bulevar kamila“.

– To je zato što stalno ovud hodamo – rekao sam, poluglasno. – Zaslužili smo. Hodati tolike godine nije mala st… stv… stva…

Ostali su se polu-složili.

Krajem zime, ne znam kako, našao sam se na repu karavana. Mora da sam – mada u hodu, to se dešava i vojnicima u usiljenom maršu – malo duže i čvršće spavao pa sam, prirodno, malo izgu… ko… kor… Karavan je bio ispred mene, vijugao je u svoj svojoj pozitivnoj perspektivi, učinilo mi se kao da posmatram sopstvenu istoriju… pardon!… izložbu urbanog pejzaža u kom sam, nekad… ne vredi… hoću reći… pre sveg, a naročito… u pogledu… što je samo dokaz našeg celokupnog… t…

Jedno popodne, kad smo se ispred nekog Tržnog centra zaustavili zbog češkanja, proneo se glas sa začelja da će naš karavan posetiti jahači. Navodno, dvogrbe kamile su u većoj modi jer jahač ima savršeno prirodno sedlo, ni o čem ne treba da brine, samo da jaše, ljuljuška se i, ako mu se, baš, prohte, može, natenane, da piše memoare, feljtone, referate, elaborate, prolegomene, rasprave i proč. I sve će biti odštampano u „Karavanskom glasniku“.

Tako je i bilo, uživo, a ne novinarska kamila… pardon!… patka. Mene je jahala neka poslanica-starleta koja se stalno raspitivala o oaziskom životu kamila, provlačenju kamila kroz iglene uši i da li je tačno da se kamile, zato što stalno klimaju glavom, slažu sa svim pa čak i s onim-i-s-ovim.

Kad sam joj potvrdio njene sumnje, pitala me je otkud znam, ali nisam znao da objasnim. Otkad sam postao kamila, pamet me je ostavila, nije ni čud(n)o što nisam znao.

Drugim rečima: sve u svoje deve… pardon!… vreme i… Pijte čaj od kamile… pardon!… kamilice!

Ne prekida se SAN dok traje KARAVAN!




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *